То се дешава нама!

Данас сам у глави вртела један текст који сам планирала да поставим на блог. Онако лаган, питак, и, зашто не, шаљив. А онда сам ујутру свратила код комшинице Раде72  и наишла на текст „Она и (не)човек“.

Прочитала сам га два пута, оставила коментар, али нисам била мирна. Прошло ми је кроз главу како је то тема којом се, суштински, мало бавимо. То је тема које се, ако је лична, стидимо, о томе не причамо, као о најмрачнијем греху.

Реч је о силовању.

Има неке симболике у томе што је Рада управо ту тему начела на данашњи дан. Кад сви форсаирају неку заљубљеност, неке емоције, неку нежност. Кад већина покушава да из ничега створи нешто што се уклапа у ове нове стандарде среће, стандарде понашања.

Вечерас ће се и код мене у граду организовати концерти, разна дешавања како би се обележио празник који је измишљен да би се заљубљенима, или онима који упорно желе да убеде себе и свет да то јесу, извукао новац. Вечерас ће много девојака, младих жена, жена у средњим или озбиљним годинама, које су саме, тужне, изаћи са истим таквим женама да се, уинат свему, лепо проведу. Ко зна, можда ће нека од њих завршити као и „јунакиња“ Радине приче. Искрено се надам да неће.

Силовање је табу тема. Не само у Мајци Србији већ, чини се, у целом свету. Иако се свако мало такве ствари дешавају о томе нико не воли да прича. О томе се ћути. То се крије као најмрачнија тајна. А то је нешто што заувек оставља жиг, тежак жиг, и на души и на телу.

Пре неког времена комшија Облоговани је коментаришући Србију и њен пут ка евроинтеграцијама направио сјајно, а опет језиво поређење које ћу ја сада пренети, а знам да ми он неће замерити:

„Када у мрачној улици три мушкарца силују жену, реалност је да јој нема спаса. Реалност је и то да би последице по њено тело биле мање када би им се препустила и наместила се како треба. Све је то реалност, али она се ипак отима и вришти. Тај врисак неће променити ништа, баш као ни мој пост… Али, не отимај ми право на то да вриштим и не убеђуј ме да ће ми бити боље ако заузмем бољу позу… Телу ће бити боље, али душа ће бити двоструко убијена…“

Овај наш свет је постављен тако да је жена увек крива.

– Док кучка не мрдне репом… – је нешто што ћете често чути, чак и од припадница нежнијег пола.

Осуда околине да је неко нешто заслужио само зато што воли кратку сукњу, дубоки деколте, зато што је ведрог духа, дружељубив, воли да игра, воли да покаже да је жена, воли да буде лепа, атрактивна, је на неки начин још гора од самог чина. По таквим мишљењима, по таквом ставу, жена је а приори крива, сама је тражила. Да није провоцирала не би јој се то ни десило. Јер, Боже мој, то се не дешава финим девојкама/женама. То се не дешава нама. То се дешава неком тамо.

Имала сам неких 15/16 година. Било је касно, мама је била бесна што сестра још није стигла кући. Јавила се да ће ићи код другарице, која је живела релативно близу, али је проблем био што је постојао један комад „ничије земље“ у близини градилишта који је морала да прође на путу до куће. Кад је у неко зло доба дошла уследила је прича о томе да је касно, да се мама и тата брину и слично. Приметила сам, да је благо слуђена и једва сам чекала да одемо у собу и да видим шта је било.

Њена најбоља другарица, зарад приче зваћемо је Тања иако се не зове тако, је била једна насмејана, позитивна девојка.  Истина мало повучена, вероватно због благог вишка килограма, али симпатична. Једна добрица, што би рекли. Вече пре овог о коме причам враћала се од неке пријатељице, око 22, не касније (у то време је излазак био ограничен). Испред њеног улаза, на само пар метара од стана, неко је напао. Ставио руку преко уста, притиснуо је уз зид и покушао да јој стргне одећу. Рвала се са њим неко време, некако успела да ослободи уста и почела да вришти. Неки момак је чуо, појурио ка њој. Лик је побегао. Момак није јурио за њим, остао је уз Тању да види како је. Манијак није успео да је скине. Није успео да је сексуално напаствује у смислу да није било пенетрације, али је све оно што је урадио био напад. Додиривао је, љубио, лизао, уједао по лицу и врату. Младић који је чуо и појурио ка њој, спречио је силовање које је било извесно. Хтео је да зове полицију, да пријаве случај, она није дала. Хтео је да је води код доктора, она није дала. Хтео је да је испрати кући, да буде ту кад каже родитељима, она није смела. Плашила се. Било је стид. На крају је остао уз њу. Само су седели на степеницама и ћутали. Више од сат времена.

– Је*о те, па то се дешава нама! – сећам се да сам то рекла сестри кад ми је испричала.

Тања никад више није била она девојка од раније. Јесте, смејала се, дружила се, али те њене веселе очи више никад нису имале онај сјај, тако препознатљив и тако посебан. Као да се нешто у њој угасило.

И тад и сад, и сваки пут кад помислим на њу питам се зашто није пријавила напад. А онда схватим, увек изнова, поражавајућу истину да ако се жена и осмели да пријави напад она је та која је на осуђеничкој клупи. Она је та којој се суди. Она је та која увек изнова преживљава тај чин без икакве гаранције да ће онај који је учинио зло и бити осуђен због тога. Чак и кад силоватељ буде осуђен, кад му одреде робију, казне за силовање су понижавајуће. Са добрим владањем они излазе после пар месеци, годину. И опет се бацају на неке нове жртве. И опет угрожавају животе неких других жена.

Силовање и педофилија су речи које у мени изазивају језу, гнев, бес, немоћ, страх. То је нешто што највише боли, нешто што изазива најјаче емоције.  Казне за такве злочине нису адекватне болу, последицама које тај чин оставља на оног ко га је доживео и преживео. Последице и физичке и психичке. Приче и погледи који прате жртве, од оних снисходљивих до оних пуних осуда, су још гори. Још тежи.

Истина је да не постоји адекватна казна за примењену силу. Чак ни кастрација не би ништа променила. Ни општепозната истина да у затворима силоватељи и педофили пролазе кроз незамислива мучења јер нико не воли оне који нападају нејаке. Ни то не олакшава жртвама. Њихов бол се не смањује. Њихов жиг се не брише.

Кад се већ толико бавимо свакаквим глупостима, суштински небитним, могли би понекад да се замислимо над стварима које се тичу свих нас. Да пробамо да мало променимо схватања, да се неке ствари, ружне ствари, ипак  дешавају и невиним, и недужним. Да се сутра могу десити нама или неком нашем.

Да пробамо да едукујемо наше синове, браћу, другове да НЕ значи НЕ.

Да законски адекватно, најоштрије, кажњавамо такве злочине. Не, не претерујем. Силовањем се од жене отима нешто њено, врши се злочин над њеним телом, над њеном душом. Од живог бића прави се олупина.  Педофилија је још страшнија.

И зато не сме да буде милости. Не сме да буде доброг владања. Не сме да буде условне казне. Не сме да буде амнестије.

Предатор једном – предатор увек!