Фото: Интернет

Данас припремала текст о концерту у “Штарк Арени” одржаном у уторак, а онда налетех на текстове о тучи на јучерашњем, 156. дербију и открићу да су у нередима учествовали и момци из Сплита, али и “навијачи” из Бугарске, Грчке, Русије…

Синоћ смо били на промоцији једне књиге поезије и тек спорадично смо пратили резултат дербија путем неких интернет страница. Наравно, налетели смо и на оне прве вести о наводном упаду Делија на Југ и била сам најблаже речено изненађења. Прва мисао ми је била

– Колико требаш да будеш ненормалан да уђеш у противнички Коп да се млатиш због клупских боја?

Онда је стигла информација да је тај масакр заправо био између зараћених фракција унутар навијачке групе Гробари (знам да постоје различите групе, али ја све навијаче црно-белих зовем Гробари, као што су ми сви Делије без обзира на навијачку групу којој припадају. Да не буде да сам необавештена) и тек онда сам била у шоку. Због места на “шипци” млате се навијачи истог клуба?

Нама дефинитивно нико није потребан, савршено смо способни да сами себе уништимо. Као да није довољно лоше да се Срби млате до крви због Звезде и Партизана, већ су почели да се масакрирају навијачи истог клуба због позиције на Трибини! Побогу, има ли овом лудилу краја? – је оно што ми је прошло кроз главу кад сам читала о паљењу заставе, разбијеним лобањама, “навијачима” скинутим до гаћа са опекотинама по телу од бакљи…

Прочитајте остатак овог уноса »

Advertisements

Црна хроника


Фото: интернет

И данас,  као и готово сваки дан, електронска издања разних дневних новина, различити сајтови, су препуни вести из рубрике „Црна хроника“. Увек се налазе на  ударним позицијама, најчешће уз „етикете“ које додатно привлаче пажњу „монструозно“, „трагичо“, „хорор“, „крвави пир“ . Као да постоји нека врста директиве да се сваки напад, туча, убиство представи што бруталније, крвавије. Као да треба да се навикнемо на такве ствари, да их прихватимо као нешто нормално, свакодневно, нешто што не треба да нас изненађује. „Новинари“ и „уредници“ се просто утркују ко ће бити бруталнији у описима трагедије, иде се до најситнијих могућих детаља и тензија се држи данима на најпримитивнији, најприземнији начин, без трунке поштовања према болу породица настрадалих. Трагедијама се баве искључиво у сврху подизања рејтинга. Тираж, „кликови“, бројачи посета су једино што је битно, све друго се баца у блато.

Како се сви ти текстови врло мало разликују, тако се и коментари испод њих полако „униформишу“. Један део пљује власт као  највећег кривца за стање у земљи које је и довело до пораста  најтежих кривичних дела извршених на изразито бруталан начин. Други све стављају под капу „постали смо такав народ“ и сличне формулације којима генерализују ствари, и прихватају неку врсту колективне кривице – ми смо такви, зли монструми.

Зашто ово данас пишем?

Прочитајте остатак овог уноса »

Корак по корак


Последње две године ме више нема него што ме је било. Не само на овом месту, већ и на неким друштвеним мрежама. Као да сам “успавала” Иву на неко време.

У почетку су разлог биле неке лепе ствари које су ми се дешавале у животу и блог је, некако, пао у други план. Онда су се у серији догодиле неке не баш лепе ситуације и приоритет је постало решавање проблема. Блог је поново остао “на чекању”.

Та нека безвезе ситуација у којој сам се нашла, мање више, још увек траје, а како сам ја, у суштини, један емотивац, и кад бих села и откуцала неко слово нисам кликтала оно дугменце “Објави” јер бих кроз текст и те како уочавала трагове свог лошег расположења. Мислила сам да би тај изразито негативан поглед на све што се дешава око нас, у овом полумраку у коме се мање-више сви налазимо био заиста превише. И ћутала сам.

Тек повремено бих написала које слово, обично везано за неку Трибину или неки догађај коме сам присуствовала. Али сам ћутала у односу на оно како сам раније знала да пишем.

Пар пута су ме неки драги људи питали за блог, зашто више не пишем, указали на то да би писање могло да буде нека врста “терапије”, али сам се некако плашила да би овога пута све то имало контраефекат.

А онда сам пре пар месеци почела да анализирам себе, свој живот и… У тој анализи свега што сам прошла, свих лепих и мање лепих ситуација, подсећања на све људе који су прошли кроз мој живот, на периоде кад сам била задовољна својим животом, али и периоде кад баш и нисам, све чешће се провлачио блог као нека врста луке, оазе из које сам црпила позитивну енергију.

У животном “свођењу рачуна” одлучила сам да променим неке ствари. Корак по корак. Једна од тих ствари је и повратак блогу.

Оно што ме је, негде, уверило да је то једна од оних добрих одлука су и реакције неких људи. После доста месеци пре пар дана сам се улоговала на налог на једној друштвеној мрежи. Сачекало ме је мноштво порука. Две су се посебно издвојиле.

У првој ме један од “комшија” обавештава да је објавио књигу и тражи адресу на коју да је пошаље. Порука ме је онако, најискреније, расплакала.

У другој један редован читалац (можда некоме овај термин зазвучи преамбициозно) се распитује где сам, што ме нема, нуди подршку, помоћ уколико ми је потребна. Човек који ме “познаје” само преко текстова које пишем је приметио да ме нема и забринут је!

И онда, кад сам се вратила на блог и видела да, иако ме толико дуго није било, он и даље живи, текстови се читају, деле, коментаришу, остала сам затечена. Реакције, коментари неких мени заиста драгих и битних људи на нове текстове на блогу, њихова искреност, су ме баш помериле.

И, ево ме.

Као и сваки повратак и овај неће бити лак, али сам одлучила. И уверена сам да ћу се вратити онако, цела. Не у траговима како је било протекле две године.

Корак по корак.


Нисам ја реална особа. Посебно кад су “моји” људи у питању, а Дејан је и те како мој. Чини ми се од прве “кратке форме” коју сам прочитала на његовом блогу, а која ме ме је “заразила” да сам једва чекала сваку наредну. Неретко сам у његовим ставовима препознавала своје мисли и пречесто је једини коментар био:

– Е, баш сам ТО хтела да кажем.

Зато сам, ваљда, толико и одуговлачила са овом објавом.

Безимену сам “прогутала” за једно вече. “Зрење” исто. А, онда је, стигло “Бдење”.

Прво изненађење, а онда и сузе, оне од среће, радости, сете јер је стигло без најаве, кад заиста нисам очекивала. Дејан то уме, да изненади и изазове реакцију у распону од смеха до суза.

Неко време књига је стајала на полици, нисам је одмах прочитала. У то време сам читала књигу о дешавањима на Космету од ’70-тих на овамо, а како књиге не волим да прекидам, остављам за касније, “Бдење” је мало причекало. А, онда, ме је дочекало и…саставило.

Не знам да ли је до моје субјективности.

Не знам да ли је до чињенице да сам се нашла у фази сличној главном јунаку.

Не знам да ли је до Дејана.

Али…

Безимену” сам поклањала најдражим пријатељицама, “Зрење” позајмљивала на читање, али мислим да је ово “Бдење” превазишло сва очекивања, поставило неке нове стандарде.

Да, и овде се препознаје његов стил, изузетно питко, лако за читање, а опет реално, приказује живот без “додатног шећера” да би се лакше прогутао, али је, чини ми се, „Бдење“ зрелије, озбиљније од прва два романа. Бар мени.

Мајсторско преплитање садашњости и прошлости, верно приказивање ликова, емоција, унутрашње борбе, људских односа, времена која сви памтимо већином по неким лошим стварима. Свега тога има, али има још нечега. Нечега што те, читајући “Бдење” поставља у позицију главног јунака. Бар је код мене то био случај.

Са сваком новом страницом, са сваким новим сећањем, анализом, присећала сам се свих својих успеха, пораза, свих људи који су били део мог живота, а више их нема уз мене. И како је роман одмицао тако сам се све више суочавала са пролазношћу људског живота, неких својих погрешних одлука, закаснелих реакција. И, суочила се са оним најтежим – заболелео ме је само оно што нисам урадила, рекла. Заболеле су једино пропуштене шансе. Ниједан пораз нисам сматрала неуспехом, схватила сам да је морао да се догоди јер сам морала нешто да научим, али ме је “изједало” све што сам прећутала, свака “ручна” коју сам “повукла” у свом животу. И схватила сам да, ако бих икад могла да вратим време то би било САМО да бих рекла, урадила оно што нисам, а требало је.

Иако немам никакве везе са главним или било којим од јунака “Бдења” кроз цео роман сам препознавала себе и мислим да је то та додатна вредност овог романа, али и Дејановог писања уопште. Просто те натера на размишљање.

Није ово ни критика ни рецензија ни било шта друго. Нити умем да пишем критике, нити имам довољно знања за тако нешто. Зато сам толико и одуговлачила да све ставим на папир.

Ово је, просто, анализа мене, мог живота коју је подстакло “Бдење”. 

И, скромно, мислим да би управо то самоанализирање које прати читање  „Бдења“ могло да буде најбоља препорука да се прочита овај роман.


Извор: Интернет

Хашки трибунал изрекао је првостепену пресуду Ратку Младићу, генералу и ратном команданту Војске Републике Српске. Генерал Младић је осуђен на доживотну робију.

Одлука суда правде, што би званично требало да буде Хашки трибунал, вероватно никога није изненадила. Подсећања ради, од 161 оптужнице више од половине (82) је било против Срба који су осуђени на више од 1.000 година робије (1.160,5 година + 6 доживотних ако рачунамо по 40 година свака значи 6х40 = 240 година, укупно 1.160,5 + 240 = 1.400,5 година робије). На казну доживотног зтвора осуђено је шест особа и сви су Срби: Станислав Галић, Вујадин Поповић, Љубиша Беара, Милан Лукић, Здравко Толимир и Ратко Младић. 

Док су казне Србима дељене „шаком и капом“, ако би се омакло да неко буде првостепеном пресудом крив за злочин над српским народом, Жалбено веће би ту „грешку“ исправило па су из Хага као невини изашли и Анте Готовина, Младен Маркач, Иван Чермак, Насер Орић, Рамуш Харадинај и многи други. За злочине над српским народом, ако би и били осуђени, кривци би добили симболичне казне. Са друге стране, Србима су се без задршке одређивале доживтне робије, као и казне са двоцифреним бројем, неретко и оне од 40 година. Пракса и траиција су настављене и пресудом генералу Ратку Младићу. 

Како је прочитана одлука Суда, тако су уследиле и реакције из целог света. Шта мисле други баш ме брига, али, неписно правило „ај да мало пљунемо на себе“ се наставило и овога пута. На неке ствари можемо да се кладимо, фикс на тикету.

Прочитајте остатак овог уноса »


Од тог пролећа 1999. свако наредно дочекујем са тугом и поносом. Тугом због неизбежног сећања на „милосрдне часове демократије“, а поносом кад се сетим свих оних који су тих 78 дана Отаџбину бранили животима. Цела Србија је тада била легитимна мета, није се гледало да ли су гађани војни објекти, положаји одбрамбених снага Србије или возови, приватне куће, цивили – за НАТО и екипу Србију и све оне који су тада живели у њој требало је сравнити са земљом, истребити.

Наша Војска и Полиција су тих 78 дана били свима нама на понос. Уз помоћ „штапа и канапа“, али бистрином ума, тактичким решењима, али пре свега великим срцем и храброшћу, бранили су родну груду. Свесни да су на бранику Отаџбине, истом оном који су пре њих бранили војвода Живојин Мишић, Степа Степановић, Путник, да су потомци Див јунака који су прешли Албанију, преживели Солунски фронт, наши браниоци су за тих 78 дана исписали нове странице у историји Србије. Странице на које можемо и морамо бити поносни.

Једна од најважнијих битака тог пролећа 1999. почела је на Велики Петак, 9. априла и трајала је до последњег дана НАТО агресије – 10. јуна. Био је то Бој на Кошарама. Сваког дана, од 4,00 до 23,00 трајали су напади шиптарских терориста уз подршку албанске војске и НАТО снага. Са копна, из ваздуха. Свакога дана непријатељ је покушавао да освоји Кошаре и отвори пут копненој интервенцији, али јунаци Кошара то нису дозволили.

За мене Кошаре нису само Кошаре, већ и подручје Паштрика, Маја Главе, Јуник…  Цео тај фронт је био јединствен.

У четвртак, 06. априла, у предвечерје годишњици почетка Битке, у Конференцијској сали Савеза самосталних синдиката одржана је трибина „Бој на Кошарама – Битка која траје“. Да ли треба рећи да је сала била премала да прими све оне који су желели да сазнају нешто више о Кошарама, да својим присуством кажу ХВАЛА и НИСМО ЗАБОРАВИЛИ. Трибина је почела атипично – уместо минутом ћутања громогласним аплаузом, а присуствовала је и породица Тибора Церне, једног од хероја који је живот дао за одбрану Отаџбине.

Учесници трибине су били пуковник Љубинко Ђурковић, командант одбране Кошара, капетан Душан Јокић. командир чете у одбрани Кошара, Војислав Вукашиновић, војник, браниоц Кошара, и проф др Даница Грујичић, неурохирург, начелник Центра за неуроонкологију Клиничког центра Србије.

У нешто више од сат и по времена имали смо прилике да чујемо аутентична сведочења учесника најзначајније битке у новијој српској историји. У одбрани Кошара, у одбрани Отаџбине, учествовало је 1357 војника, подофицира и официра. Положај никад није напустило њих 108, а 256 јунака је рањено током битке која је трајала од 9. априла до 10. јуна.

Прочитајте остатак овог уноса »

Молитва за Алепо


Налетех данас на друштвеној мрежи фотографије и апеле „Молитва за Алепо„. Читава акција је усмерена на скретање пажње на положај цивила у овом сиријском граду и на убиства која се дешавају. На свим фотографијама су мотиви разрушеног града и уплакана деца. Најмлађи увек остављају најјачи утисак, зато их безобзирно и бесрамно користе у маркетиншке сврхе. Управо из тог разлога, овај текст ће бити један од ретких без фотографије као илустрације.

За четири године, колико трају борбе за Алепо, не сећам се да су се душебрижници толико узбуђивале за животе цивила, убиства и целокупну хуманитарну катастрофу која се дешавала како у овом граду, тако и у целој Сирији. Док је био под контролом џихадиста брижном Западу је све било по мери, деца нису плакала, није било мртвих, тамо је скоро па био рај на земљи. Оног момента кад су контролу над градом преузеле снаге војске Сирије, одмах је почела брига за цивиле.

Драматична „последња јављања“, информације из прве руке о убиствима широм Алепа, о масакрима сиријске војске над недужним цивилима одједном су преплавиле медије са Запада. Сви су се дигли да попљују сиријску војску и да се председник Башар Ал Асад представи као највеће зло које је шетало земљом.  На пар места је било и порука „огрешили сте се о Босну, Руанду, немојте о Алепо“.

И одједном ми је било мука.

Прочитајте остатак овог уноса »


Милојко Будимир, генерални секретар Удружења Срба из Хрватске, и Саво Штрбац документационо-информациони центар "Веритас"

Милојко Будимир, генерални секретар Удружења Срба из Хрватске, и Саво Штрбац документационо-информациони центар „Веритас“

На Факултету безбедности у Београду синоћ је завршен пројекат „Студије сећања“ који је покренула Асоцијација студената овог факултета, којим су пробали да од заборава отргну геноцид над Србима у НДХ..

Упркос бројним проблемима са којима су се сусретали током реализације овог Пројекта момци и девојке из Асоцијације студената Факултета безбедности Универзитета у Београду су успели да га спроведу до краја. Теме које су обрађивале су биле изузетно тешке, а о њима су причали ауторитети који се проблемом геноцида нас Србима и његовим, слободно можемо рећи, систематским умањењем, својеврсним игнорисањем од најодговорнијих, баве већ година на озбиљан и детаљан начин. На сваком од четири предавања потврдили смо постојеће знање, обогатили га неким новим сазнањима. Свака изговорена реч била је поткрепљена чињеницама, доказима. Сваки предавач је био ту да нам приближи ову тешку тему и да нам помогне да схватимо шта нам се и зашто догађало у прошлости како би спречили да нам се те страшне ствари понове.

Кад већ држава и они који би требало да се баве том тематиком нису вољни, да не кажем способни, ангажовање АСФББ је за сваку похвалу. Надам се да ће после паузе која следи врло брзо покренути неки нови пројекат о историји српског народа јер смо се, морам признати, навикли на часове историје у учионици број 4.

Прочитајте остатак овог уноса »


Јуче налетех на текст да је један кувар добио отказ јер се побунио што музичари певају песму „Лили Марлен“.  Кувар Марко Орељ отказ је добио у једном ресторану у престоничкој боемској четврти, популарној Скадарлији, а власник ресторана је, како су пренеле „Вечерње новости“, одлуку о отказу објаснио тиме да је Марко „запослен да буде кувар, а не музички уредник“. Одмах су се појавила два табора, један који Марка сматра за хероја и други који тврди да је Марко „испао глуп у друштву“ јер не зна историју песме против које се бунио.

Ја не бих била ја да немам мишљење и о томе…

„Лили Марлен“ је стара, немачка, љубавна песма која говори о љубави и патњи немачког војника који је далеко од своје љубљене. Мислим да већина људи то зна.

Али…

„Лили Марлен“ је била омиљена песма немачких војника током Другог светског рата. Да ли су у речима песме препознавали себе, далеко од својих вољених, па је зато та песма била тако популарна стварно не знам. Вероватно, јер су песму једнако волели и савезници. Али, та је песма, ни крива ни дужна, постала својеврсни симбол нацистичке Немачке без обзира што је Гебелс није волео јер је у војницима будила носталгију за домом и најдражима, што се никако није уклапало у његову визију супериорне аријевске расе. Постоје подаци да је забранио њено емитовање, али и да је врло брзо  морао да повуче забрану.

Иако одлично знам порекло песме, и дан данас кад неко спомене песму „Лили Марлен“ мени су прва асоцијација нацисти. И џаба што изворно „Лили Марлен“ нема везе са њима. Знам да је настала још 1915, да је написао Ханс Лајп, учитељ из Хамбурга, да је посвећена двема женама Лили и Марлен, и првобитно се звала „Песма младог војника на стражи/стражара“. Знам и да је први тонски запис песме снимњен 1939, а светску популарност је стекла две године касније, захваљујући Радио Београду који је у време окупације био под контролом нациста као „Војнички радио Београд“ и чији се сигнал чуо широм Европе. Све знам, али и даље су ми прва асоцијација нацисти.

И мислим да због тога ни ја, ни Марко, ни неко трећи није глуп у друштву. Просто неке асоцијације су јаче од свега.

Иначе, кад сам прочитала ову вест, нисам могла да се не сетим како смо се нас четири провеле у боемској четврти Београда пре две године. Кроз главу ми је прошло:

– Значи, то се сад свира у Скадарлији?!

Више о нашим успоменама у тексту „Буђење у Скадарлији“ .


јovan_miric

проф. др Јован Мирић

Ја поново пишем о пројекту „Студија сећања“ који је покренула Асоцијација студентана Факултета безбедности Универзитета у Београду.  Просто осећам потребу да још једном похвалим иницијативу младих људи и њихову одлучност да читаву причу изгурају до краја. Досадашње трибине одржане на овом Факултету су били првокласни часови историје!

Синоћ је на Факултету безбедности одржана још једна одлична трибина. Овога пута тема је била „Психологија геноцида у НДХ – савест једног такмичара у клању“. Било је то још једно изузетно тешко, али преко потребно предавање у оквиру пројекта „Студија сећања“.

Предавач је био проф. др Јован Мирић, професор Филозофског факултета Универзитета у Београду, а модератор је био Слободан Спасић, психолог.

Полазна тачка за ово предавање је била исповест Жилета Фригановића, једног од најкрволочнијих кољача логора Јасеновац, коју је дао логорском лекару др Недељку Зецу. Комплетну исповест имате на линку ОВДЕ.

Мирић је ову тему поделио на „Општи“ и „Посебан“ део – онај који се односио на НДХ у целини, односно на конкретан случај Фригановића.  У излагању које је трајало безмало два сата на једноставан, свима разумњив начин, Мирић је покушао да објасни како је дошло до тих обичном људском мозгу незамисливих злочина усташа према, пре свега Србима, али и Јеврејима и свима који нису подржавали НДХ. Прочитајте остатак овог уноса »

Облак ознака

Otisak na displeju

Od izvora dva putića, do izvora samo jedan...

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

ipokeva.wordpress.com/

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site