На бранику Отаџбине


20191026_164011Годинама сам била један од администратора неколико патриотских група на популарној друштвеној мрежи и често сам наилазила на објаве профила Дан Ветерана. Увек су биле јасне, концизне, без вређања и увек су се у њима спомињали ветерани и њихова борба за права. Сигурно има деценија како се Ненад Станић, организатор јавног скупа “Били смо на бранику Отаџбине – где смо сада?”, константн бори за права ветерана. За све те године колико га познајем и пратим његов рад, никад нисам приметила на П од политике. Као један од ветерана, један од оних који су крварили за Отаџбину, од старта је одлично знао да је Србија изнад сваке политичке опције и чврсто држао курс борбе даље од дневне политике. Ниједног момента није дозволио да ветерани и њихова борба служе за поткусуривање, скупљање јефтиних поена. На то су га обавезивали сви саборци који се нису вратили кућама, сви они који су током ове борбе за права населили “Небеску Србију”.

Прочитајте остатак овог уноса »

Јадовно


Спомен обележје код Шаранове јаме

Некад је довољан поглед да покрене лавину.

На премијери филма „Крст над јамом“ насталог у продукцији Удружења „Јадовно 1941.“ одржаној 21. маја у Београду онако уплакане после свега што смо виделе погледом смо се договориле да првом приликом кад Душан Ј. Басташић и Удружење буду организовали молитвено путовање у Јадовно ћемо отићи тамо. Онда се, како то већ увек бива, умешао Бошко и кренуле смо пут Јадовна.

Пре него кренем са причом која ће бити дуга…

Велико хвала Брату Душану Ј. Басташићу. Не само за организацију овог путовања већ за све оно што са Удружењем, волонтерима, ентузијастима и донаторима ради последњу деценију на очувању сећања на Јадовно. Али и ширења истине и подизању свести о стравичном злочину који се догодио.

Хвала Брату Милораду Милошевићу за све лекције из историје које нам је одржао током путовања, а које, на жалост, нисмо добили кроз школовање, тамо где је и онда кад је требало. Иако сам мислила да сам нешто знала о страдању нашег народа на вековним огњиштима, после свих оних његових аутентичних прича схватила сам колико, заправо, нисам знала и разумела суштину.

И хвала Брату Вељку Ђиновићу за част, привилегију и радост да, макар на кратко, понесем крст из Јерусалима и осетим све оно што сам осетила.

Прочитајте остатак овог уноса »


izlozbaУ Центру за културу “Владо Дивљан” у понедељак, 21. маја, отворена је изложба фотографија “Тамо гдје праведници почивају” аутора Николе Зајца. Изложба је била увертира у београдску премијеру дугометражног документарног филма “Крст над јамом” насталог у продукцији Удружења грађана “Јадовно 1941”.

Прва самостална изложба младог фотографа из Бања Луке, иначе званичног фотографа Удружења “Јадовно 1941” показала је све контрасте Велебита и подручја око њега. Са једне стране нестварну природну лепоту, кршну планину, прелепо плаво море, а са друге стране српска стратишта, јаме у којима је током Другог светског рата и постојања Независне државе Хрватске страдао велики број Срба само зато што су били “погрешне вере”.

Филм “Крст над Јамом” је, заправо, документарна прича о лоцирању и обележавању стратишта српског народа. Он прати почетак борбе и истрајност да се све јаме пронађу, обележе, а остаци несрећних Срба изваде и достојно сахране јер, како се кроз готово цео филм провлачи као слоган, поклич “Јама није гроб!”.

Прочитајте остатак овог уноса »


фото: Зоран Мрђа, Фонет

Прва вест коју сам данас прочитала је:

„Убијен Оливер Ивановић…“

Кнедла у грлу.

Још један Србин главом платио живот на Косову и Метохији.

Нисам имала јасан, дефинисан став по питању Оливера Ивановића. Не живим на Косову и Метохији, од оних који живе тамо, а са којима сам у контакту, схватила сам да постоји подељен став. Мени је из Београда деловало да се човек истински бори за опстанак Срба и српског КосМета. И та његова борба је била тешка, мучна.

Зато ме је ова вест тако уздрмала. У моменту сам занемела. Ја која, готово, никад не остајем без текста, пар минута сам немо гледала у екран телефона.

А онда сам прогутала кнедлу.

Оливер Ивановић је мучки, кукавички, са, према последњим информацијама, четири метка у груди убијен у дану кад се настављају преговори у Бриселу.

Оливер Ивановић је убијен само два дана након изјаве председника да „пет година, од Бриселског споразума, није било ниједно етнички мотивисано убиство Србина на Косову и Метохији“.

Ваљда се некима који су то чули није свидела статистика.

Није се дуго чекало.

На Косову и Метохији је убијен Србин.

Убијен је човек који је последњих година био један од симбола борбе за опстанак.

Онај чија смрт ће уздрмати не само Србе на Косову и Метохији већ сваког Србина било где на планети.

Толико о миру и заједничком животу у јужној нам покрајини.

Лака ти наша напаћена, крвљу натопљена српска, косовска земља, јуначе!

 

 

 

Божић


Мир Божји – Христос се роди!
Нека нам овај најрадоснији хришћански празник донесе радост у срце и пробуди доброту у нама, да будемо бољи људи, себи и другима, како би нам свима било боље.
Срећан Божић, Браћо и Сестре!

 


У организацији Савеза удружења бораца и ратних војних ветерана-старих ратника Србије у уторак, 12. децембра у „Штарк Арени“ је одржан концерт „Косово је душа Србинова“. Концерт је био посвећен грађанима Србије и свим борцима који су 1998/99. бранили Косово и Метохију, а највећа дворана у овом делу Европе била је сабласно празна. „Раштркани“ у партеру и по трибинама деловало је да гледалаца има тек нешто јаче од 1.000. Тужно и срамно. Учесници концерта јесу били извођачи чију музику слушам само у одређеним ситуацијама – на свадбама, славама… Али ме тај податак није спречио да се појавим у „Арени“. Био ми је битан повод окупљања и била сам врло разочарана кад сам видела ону празнину у дворани.

Листа учесника окупила је нека од највећих имена народног и новокомпонованог мелоса, међу њима и Шабана Шаулића, Снежану Ђуришић, Драгицу Радосављевић Цакану, Ану Бекуту, Веру Матовић, Радишу Урошевића…
Због присуства трибини на којој је говорила Даница Грујичић, трудим се да испратим све догађаје на којима је један од учесника начелник Одељења за неуроонкологију Клиничког центра Србије и редовни професор на Медицинском факултету у Београду, пропустила сам почетак концерта и наступ Иване Жигон и Косовских божура и много ми је жао због тога. Од онога што сам те вечери видела/чула, капа доле Драгици Радосављевић Цакана која је отпевала три песме. И поред чињенице да је за вишедеценијско постојање на сцени могла да песме изабере и из сопственог репертоара, Цакана  се одлучила да у потпуности испоштује догађај на коме је била. Отпевала је Уснила је дубок санака, Удаде се Јагодо и Ајде Јано, а пре одласка са бине без музичке пратње и почетак песме Христе Боже

Зашто сам споменула Цакану? Због избора песама, лепог гласа, али највише због онога што је рекла. Није крила разочарење и између осталог је рекла: Прочитајте остатак овог уноса »


Фото: Интернет

Данас припремала текст о концерту у “Штарк Арени” одржаном у уторак, а онда налетех на текстове о тучи на јучерашњем, 156. дербију и открићу да су у нередима учествовали и момци из Сплита, али и “навијачи” из Бугарске, Грчке, Русије…

Синоћ смо били на промоцији једне књиге поезије и тек спорадично смо пратили резултат дербија путем неких интернет страница. Наравно, налетели смо и на оне прве вести о наводном упаду Делија на Југ и била сам најблаже речено изненађења. Прва мисао ми је била

– Колико требаш да будеш ненормалан да уђеш у противнички Коп да се млатиш због клупских боја?

Онда је стигла информација да је тај масакр заправо био између зараћених фракција унутар навијачке групе Гробари (знам да постоје различите групе, али ја све навијаче црно-белих зовем Гробари, као што су ми сви Делије без обзира на навијачку групу којој припадају. Да не буде да сам необавештена) и тек онда сам била у шоку. Због места на “шипци” млате се навијачи истог клуба?

Нама дефинитивно нико није потребан, савршено смо способни да сами себе уништимо. Као да није довољно лоше да се Срби млате до крви због Звезде и Партизана, већ су почели да се масакрирају навијачи истог клуба због позиције на Трибини! Побогу, има ли овом лудилу краја? – је оно што ми је прошло кроз главу кад сам читала о паљењу заставе, разбијеним лобањама, “навијачима” скинутим до гаћа са опекотинама по телу од бакљи…

Прочитајте остатак овог уноса »

Црна хроника


Фото: интернет

И данас,  као и готово сваки дан, електронска издања разних дневних новина, различити сајтови, су препуни вести из рубрике „Црна хроника“. Увек се налазе на  ударним позицијама, најчешће уз „етикете“ које додатно привлаче пажњу „монструозно“, „трагичо“, „хорор“, „крвави пир“ . Као да постоји нека врста директиве да се сваки напад, туча, убиство представи што бруталније, крвавије. Као да треба да се навикнемо на такве ствари, да их прихватимо као нешто нормално, свакодневно, нешто што не треба да нас изненађује. „Новинари“ и „уредници“ се просто утркују ко ће бити бруталнији у описима трагедије, иде се до најситнијих могућих детаља и тензија се држи данима на најпримитивнији, најприземнији начин, без трунке поштовања према болу породица настрадалих. Трагедијама се баве искључиво у сврху подизања рејтинга. Тираж, „кликови“, бројачи посета су једино што је битно, све друго се баца у блато.

Како се сви ти текстови врло мало разликују, тако се и коментари испод њих полако „униформишу“. Један део пљује власт као  највећег кривца за стање у земљи које је и довело до пораста  најтежих кривичних дела извршених на изразито бруталан начин. Други све стављају под капу „постали смо такав народ“ и сличне формулације којима генерализују ствари, и прихватају неку врсту колективне кривице – ми смо такви, зли монструми.

Зашто ово данас пишем?

Прочитајте остатак овог уноса »

Корак по корак


Последње две године ме више нема него што ме је било. Не само на овом месту, већ и на неким друштвеним мрежама. Као да сам “успавала” Иву на неко време.

У почетку су разлог биле неке лепе ствари које су ми се дешавале у животу и блог је, некако, пао у други план. Онда су се у серији догодиле неке не баш лепе ситуације и приоритет је постало решавање проблема. Блог је поново остао “на чекању”.

Та нека безвезе ситуација у којој сам се нашла, мање више, још увек траје, а како сам ја, у суштини, један емотивац, и кад бих села и откуцала неко слово нисам кликтала оно дугменце “Објави” јер бих кроз текст и те како уочавала трагове свог лошег расположења. Мислила сам да би тај изразито негативан поглед на све што се дешава око нас, у овом полумраку у коме се мање-више сви налазимо био заиста превише. И ћутала сам.

Тек повремено бих написала које слово, обично везано за неку Трибину или неки догађај коме сам присуствовала. Али сам ћутала у односу на оно како сам раније знала да пишем.

Пар пута су ме неки драги људи питали за блог, зашто више не пишем, указали на то да би писање могло да буде нека врста “терапије”, али сам се некако плашила да би овога пута све то имало контраефекат.

А онда сам пре пар месеци почела да анализирам себе, свој живот и… У тој анализи свега што сам прошла, свих лепих и мање лепих ситуација, подсећања на све људе који су прошли кроз мој живот, на периоде кад сам била задовољна својим животом, али и периоде кад баш и нисам, све чешће се провлачио блог као нека врста луке, оазе из које сам црпила позитивну енергију.

У животном “свођењу рачуна” одлучила сам да променим неке ствари. Корак по корак. Једна од тих ствари је и повратак блогу.

Оно што ме је, негде, уверило да је то једна од оних добрих одлука су и реакције неких људи. После доста месеци пре пар дана сам се улоговала на налог на једној друштвеној мрежи. Сачекало ме је мноштво порука. Две су се посебно издвојиле.

У првој ме један од “комшија” обавештава да је објавио књигу и тражи адресу на коју да је пошаље. Порука ме је онако, најискреније, расплакала.

У другој један редован читалац (можда некоме овај термин зазвучи преамбициозно) се распитује где сам, што ме нема, нуди подршку, помоћ уколико ми је потребна. Човек који ме “познаје” само преко текстова које пишем је приметио да ме нема и забринут је!

И онда, кад сам се вратила на блог и видела да, иако ме толико дуго није било, он и даље живи, текстови се читају, деле, коментаришу, остала сам затечена. Реакције, коментари неких мени заиста драгих и битних људи на нове текстове на блогу, њихова искреност, су ме баш помериле.

И, ево ме.

Као и сваки повратак и овај неће бити лак, али сам одлучила. И уверена сам да ћу се вратити онако, цела. Не у траговима како је било протекле две године.

Корак по корак.


Нисам ја реална особа. Посебно кад су “моји” људи у питању, а Дејан је и те како мој. Чини ми се од прве “кратке форме” коју сам прочитала на његовом блогу, а која ме ме је “заразила” да сам једва чекала сваку наредну. Неретко сам у његовим ставовима препознавала своје мисли и пречесто је једини коментар био:

– Е, баш сам ТО хтела да кажем.

Зато сам, ваљда, толико и одуговлачила са овом објавом.

Безимену сам “прогутала” за једно вече. “Зрење” исто. А, онда је, стигло “Бдење”.

Прво изненађење, а онда и сузе, оне од среће, радости, сете јер је стигло без најаве, кад заиста нисам очекивала. Дејан то уме, да изненади и изазове реакцију у распону од смеха до суза.

Неко време књига је стајала на полици, нисам је одмах прочитала. У то време сам читала књигу о дешавањима на Космету од ’70-тих на овамо, а како књиге не волим да прекидам, остављам за касније, “Бдење” је мало причекало. А, онда, ме је дочекало и…саставило.

Не знам да ли је до моје субјективности.

Не знам да ли је до чињенице да сам се нашла у фази сличној главном јунаку.

Не знам да ли је до Дејана.

Али…

Безимену” сам поклањала најдражим пријатељицама, “Зрење” позајмљивала на читање, али мислим да је ово “Бдење” превазишло сва очекивања, поставило неке нове стандарде.

Да, и овде се препознаје његов стил, изузетно питко, лако за читање, а опет реално, приказује живот без “додатног шећера” да би се лакше прогутао, али је, чини ми се, „Бдење“ зрелије, озбиљније од прва два романа. Бар мени.

Мајсторско преплитање садашњости и прошлости, верно приказивање ликова, емоција, унутрашње борбе, људских односа, времена која сви памтимо већином по неким лошим стварима. Свега тога има, али има још нечега. Нечега што те, читајући “Бдење” поставља у позицију главног јунака. Бар је код мене то био случај.

Са сваком новом страницом, са сваким новим сећањем, анализом, присећала сам се свих својих успеха, пораза, свих људи који су били део мог живота, а више их нема уз мене. И како је роман одмицао тако сам се све више суочавала са пролазношћу људског живота, неких својих погрешних одлука, закаснелих реакција. И, суочила се са оним најтежим – заболелео ме је само оно што нисам урадила, рекла. Заболеле су једино пропуштене шансе. Ниједан пораз нисам сматрала неуспехом, схватила сам да је морао да се догоди јер сам морала нешто да научим, али ме је “изједало” све што сам прећутала, свака “ручна” коју сам “повукла” у свом животу. И схватила сам да, ако бих икад могла да вратим време то би било САМО да бих рекла, урадила оно што нисам, а требало је.

Иако немам никакве везе са главним или било којим од јунака “Бдења” кроз цео роман сам препознавала себе и мислим да је то та додатна вредност овог романа, али и Дејановог писања уопште. Просто те натера на размишљање.

Није ово ни критика ни рецензија ни било шта друго. Нити умем да пишем критике, нити имам довољно знања за тако нешто. Зато сам толико и одуговлачила да све ставим на папир.

Ово је, просто, анализа мене, мог живота коју је подстакло “Бдење”. 

И, скромно, мислим да би управо то самоанализирање које прати читање  „Бдења“ могло да буде најбоља препорука да се прочита овај роман.

Облак ознака

Блесушица

Замисли жељу и заврти глобус... јер снови се остварују

ipokeva.wordpress.com/

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol (do 2020)

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

Магацин

Национални портал

Blueberry NS

Blog for my darling ;-)