Рођендан владике Николаја Велимировића

На данашњи дан 4. јануара 1881.у селу Лелићу код Ваљева рођен је Никола Велимировић. Основну школу учио је у манастиру Ћелије, а 6-разредну гимназију завршио је у Ваљеву, док је Богословију завршио у Београду 1902. Кратко време био је учитељ у Драчићу и Лесковицама код Ваљева. На студијама је у Швајцарској и Енглеској био је од 194. до 1909. Теологију је докторирао на старокатоличком Теолошком факултету у Берну (1908), а филозофију у Женеви (1909). После дуге и тешке болести, 1909. у манастиру Раковица примио је монашки чин и име Николај. Своје образовање заокружује на Духовној академији у Петрограду.

По завршетку школовања започиње серију чувених беседа и предавања широм тадашње Србије. Путовао је по нашем Приморју, Немачкој, Швајцарској, Италији и Русији. Као професор београдске Богословије предавао је филозофију, психологију, логику, историју и стране језике. Већ у Богословији ушао је у јавни живот придружујући се опозицији против краља Александра Обреновића. Његове књиге и говорнички дар донели су му велику популарност, нарочито у време Балканских ратова. У току Првог светског рата (1915-1919) Николај је био у Енглеској и Америци на дипломатским и патриотским задацима где је успешно објашњавао и бранио интересе и права Србије и српског народа.

Године 1919. Николај је изабран за владику жичког, а затим охридског (1920-1934). Када је укинута Охридска епархија постављен је за епископа охридско- битољског са седиштем у Битољу (1930-1934), а одатле је враћен у Жичу као епископ жички са седиштем у Краљеву (1935-1941). Због његовог угледа и утицаја, Немци су га, одмах по окупацији Србије, ухапсили и затворили у манастир Љубостињу, затим Војловицу и најзад, спровели у логор Дахау.

Када се рат завршио, Николај је због блискости са Димитријем Љотићем и повезаности са политичком организацијом Збор избегао из земље. У Југославији је сматран сарадником фашиста и издајником, одузето му је држављанство, а име му се нашло на црној листи аутора чија дела нису могла да се објављују у земљи. У Америку је стигао 1946. одакле је до последњег даха деловао као теолог, родољуб и просветитељ. Умро је 18. марта 1956. и сахрањен у порти цркве Светог Саве у Либертвилу. Посмртни остаци пренети су му у родни Лелић 12. маја 1991. где је сахрањен у цркви, која је његова задужбина.

Свети архијерејски сабор СПЦ је 19. маја 2003.  „једнодушном једногласном саборском одлуком“ канонизовао Николаја Велимировића за свеца, чиме је крунисан процес његове рехабилитације и сакрализације. Свечана канонизација обављена је у Храму Светог Саве на Врачару, у Београду, 24. маја 2003. Већ следеће године, епископ шабачко-ваљевски Лаврентије је своју задужбину, манастир Соко, близу Љубовије и Крупња, посветио св. Николају. У овом манастиру постоји и музеј посвећен св. Николају, његова велика биста у дворишту манастира и још једна велика зграда која се зове „Дом св. владике Николаја“.

Велимировић је почетком 21. века постао једна од најуваженијих црквених личности у Србији. У верским круговима, Велимировића по важности редовно пореде са светим Јованом Крститељом и светим Јованом Златоустим. У црквеној литератури се стално понављају речи Јустина Поповића који га сматра „тринаестим апостолом”, „светим српским јеванђелистом” и „највећим Србином после светог Саве’”

Поједини сматрају да од Светог Саве до данас ниједан Србин није оставио за собом тако блиставо дело као Владика Николај. Био је пре свега јеванђеоски човек, прави Христоносац, али и велики духовник, песник, књижевник, историчар, филозоф, беседник…

Једна од изјава по којој је био познат је и:

– Ми смо по крви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, а по срцу и духу хришћани.

Говорио је да су Срби и други Словени чувари на капијама Европе, „да племена слабије расе и ниже вере не би узнемиравала крштену Европу у њеном мирном развијању и напредовању“. Сматрао је да су Срби, чим су се ослободили Турака, пали у ропство Запада.

– Да ли сте са Европом или својим народом? Ако кажете да сте са Европом онда се брзо лечите да не би заразили свој народ… европски народи су под проклетством божијим јер они нису више народи него јазавци… двоноги мајмуни… зверови а не људи… Европски интелектуизирани човек направио је уговор са ђаволом… Европа је јерес… А ти Србијо, куда си пошла за Европом? Ти никада ниси ишла њеним путем и никада за њом. Назад, на своје, ако хоћеш да се спасеш и живиш…

Такви његови ставови су и разлог зашто су неки критичари сматрали да је његово мишљење о српском народу попримило „нескривено расистички призвук“. Постоје и они који сматрају да је у својим ставовима био више него екстреман. Данас га поједине струје оптужују за клерикално.националистички, неофашистички и антисемитски политички став.

Његова сабрана дела сачињавају томови књига са око 12 000 страница.

 ИЗДВОЈЕНИ ЦИТАТИ

– Бирајте, Срби: живот или смрт, част или срамоту, светлост или таму, правду или неправду, Бога или ђавола. Бирајте! Бирајте или Христа или Барабу. Од тог избора зависила вам је сва ваша прошлост. Од тога зависиће и сва ваша будућност.

– Вера нам треба да би се могли надати, нада да би могли живети, а љубав да би могли као културан народ живети.

– Само оно што је битно има вредности. Остало је све прича о битности и вредности. Но, битношћу се не може оно што час јесте, а час није.

– Врлина је као жеђ, кад човек почне да је пије, све више жедни и све више тражи да је пије. Онај ко почне вежбати врлину милосрђа не зна меру у томе нити признаје икакву меру.

– Дани пораза теже се заборављају него дани победе.

– Од памтивека вуци кољу јагањце, а никад ниједно јагње није заклало вука, па ипак је у свету више јагањаца него вукова.Прва глад човекова јесте глад за истином. Друга глад наше душе јесте глад за правдом. Трећа глад душе наше јесте глад за чистотом.

– Време се продужава страдањем, скраћује радовањем.

– Три су главне врлине: вера, нада и љубав. Вера у Бога. Нада у вечни живот. Љубав према Створитељу и створењима.

– Победа над гневом једна је од највећих победа Христовог војника. Ми се обично гневимо или на оне које желимо да повратимо од греха или наклеветнике своје. Али, заборављамо притом да је гнев смртни грех и да желећи друге да спасимо, себе губимо.

– Често истог дана кад учиниш један грех, учинићеш и други; и кад покажеш једну врлину показаћеш и другу.

– Не пожели ишта што припада ближњем твом. Јер, чим си пожелео, већ си посејао семе зла у срцу и семе ће пасти и ратси, ширити се, и гранати се, и гурати руке твоје на грех и твоје ноге, твоје очи, и твој језик, и цело тело твоје. Јер, тело је извршни орган душе. Оно што душа хоће, тело мора; и оно што душа неће, тело не мора.

– И коса вам је на глави избројана, а камоли ваши пријатељи и непријатељи на земљи! Не бојте се дакле да ћете имати сувише пријатеља ни сувише непријатеља; нити се бојте да ће вас ваши непријатељи савладати, нити се надајте да ће вас ваши пријатељи одбранити. Само се старајте да имате Бога за пријатеља и не бојте се ништа.

– Што веће богатство сабирате, то сте жалоснији, што више знања трпате у себе то сте мање радосни. Све су приче на површини, а смисао њихов у дубини.

– Ми не држимо веру ради вере, него ради спасења душа наших. Нико не путује због пута, него због некога или нечега што га очекује на крају тога пута. Нико не баца коноп у воду, у којо се неко дави ради конопа, него ради дављеника, да га спасе.

– Бог није створио људе за погибију, него за спасење. Има ли баштована који, сејући поврће, жели да му се поврће сасуши и пропадне? Једну жељу Бог има: да се сви људи покају и од зла поврате.

– Почетак је мудрости страх Господњи. Ко није правилно почео, како ће правилно почети? Ко је од почетка пошао кривим путем, мора се вратити назад и ухватити правилан почетак, то јест, корачити ногом на прави пут.

– Лако је људима борити се са зверовима. Људи имају оружје које звери немају. Али је тешко људима борити се са духовима злобе, јер ови се служе оружјем које људи немају.

– Богатство није живот, богатство је само подупирач овог кратковременог, земаљског живота.

– Од многих који јуре за богаћењем чућеш овакво оправдање: „Кад се обогатим, моћи ћу чинити добра дела!“. Не веруј им, јер обмањују и тебе и себе.

– Дужност је родитеља да не сматрају децу своју за искључиву својину своју, но да их васпитавају мало за себе, а доста за друштво. Мајка природа научила је довољно свако дете себичности, мајка Српкиња нема томе шта да дода но има да одузме.

– Вера се наша куша чешће него што се трска ветровима љуља. И кушања су као ветрови; слабу ћу веру ишчупати, јаку још више ојачати. Кушања су као огањ у коме слама изгори, а злато се очисти.

– Наша вера нам забрањује да будемо шпијуни туђих грехова, с налаже да будемо неумитне судије својих.

– Држи веру пошто-пото. И чекај док љубав из вере не никне. Изгубиш ли љубав, изгубио си много, изгубиш ли веру, изгубио си све.

– Власт је велико искушење и мало је оних који могу одолети том искушењу.