Дан који не долази

Поглед на запаљену Народну скуптшину 5. октобра (фото: интернет)

Тог 5. октобра 2000. је био четвртак. Иако је време и после њега наставило да тече, прошло је 14 година од тада, све чешће се чује да још увек чекамо 6. октобар.

– Након сваке поплаве говна испливају на површину – кажу стари људи.

Од тог 5. октобра чекамо онај „дан после“ да се поплава повуче и да фекалије падну на дно. Још увек се то није догодило.

Данас је дан кад се сви сећају тог 5. октобра. Оно чега се ја сећам је да се данима „кувало“, осећало се да ће ускоро пукнути и да ће експлозија доста тога променити. Неки, зваћу их оптимистима, су веровали да ће бити боље, јер од онога како смо живели лошије није могло. Мени, себе ћу означити као песимисту, је здрав разум говорио да експлозија по дефиницији може само да уништи. Уз то, знала сам да у Мајци Србији од лошег има лошије, да кад се нађеш на дну уместо да се одбијеш о тло и кренеш поново ка врху, некако почнеш да се још више укопаваш, да не кажем затрпаваш.

Током тог буђење народа била сам скептична, не зато што сам волела оне који су били на власти, већ зато што ми они који су желели да преузму власт нису уливали ама баш никакво поверење. Њихова деструктивна страна, спремност да сруше, спале, само да се докопају власти, мени се није ни мало свиђала.

Сећам се да сам тог 5. октобра у једном тренутку, враћајући се са посла, на наговор колегинице која је била у еуфорији промена које ће нам донети „Боље сутра“ прошла поред Народне скупштине. Задржала сам се 2 минута, толико ми је требало да из Влајковићеве изађем на Теразије. Једноставно, нисам се пронашла у оној маси зато што су ми деловали као руља. А ја никад нисам била нити ћу бити део руље, оне која иде „као мува без главе“ и руши све пред собом.

Кући сам се враћала пешке јер је град био у блокади, стигла сам до Народног фронта, данашње Краљице Наталије, кад су запали Супштину. Док сам стигла кући горео је и РТС. Оно што никад нећу заборавити су слике изношења намештаја из Скупштине. Снимци пљачке тадашње Робне куће „Београд“, фотографија неке пољопривредне машине остале поред улаза у продавницу коју нису могли да изнесу и спакују у камион. То ми је остало као једна од слика промена. Као и она информација да је тог 5. октобра Чеда са екипом упао у полицијску станицу у Мајке Јевросиме да заведе ред.

Од омраженог Слобе, од кога није могло горе, на власт су дошли неки други и то паљењем Народне скупштине. То је, ваљда, требало да нам отвори очи и покаже како ће владати. Али, већина, заслепљена причом о благостању које нас чека кад оде Тата није укључивала мозак. На власт су дошли они који су нас пљували где год су стигли, који су позивали на бомбардовање, који су радили на одвајању осталих делова Србије. Али све то је заборављено јер скинут је диктатор.

Од „инсталирања демократије“ у Србији прошло је 14 година. Већ у првим месецима „демократске Србије“ видело се да новим лидерима паметан не би на чување поверио ни нацртану овцу, а не државу. Али плаћенички „Отпор“ и заинтересоване стране из иностранства, јесу. Народ је у тој конкретној ситуацији, показало је време, био изманипулисан. Наивно је веровао да заиста мења на боље, да ће ови нови донети толико жељени просперитет. Врло брзо су међу њима почеле свађе, расколи, а свега два мандата касније, 2008. дошло је до великог помирења Демократске странке и Социјалистичке партије Србије. Кад су Тадић и Дачић најављујући велико помирење и заједничко формирање власти с поносом изјавили да „ДС и СПС леже на истим социјалним основама“ моје друштво је закључило да се Слоба и Ђинђић у гробовима окрећу не као на ражњу, то је сувише споро, већ као пропелери!

После 12 година „демократије“ умиксане са „социјализмом“ Србију је запљуснула „напредњачка“ струја. Погађате, са примесама „социјализма“. Већ две године испијамо овај микс коктела. Неретко нам западне у грлу.

Од великих промена на боље прошло је 14 година. Од обичног света, који опстаје захваљујући свом поштеном раду, не знам никога коме је 5. октобра донео бољи живот. Шта више, многи су изгубили и оно мало што су имали, посао је постао мисона именица, а плата којом може да се преживи од 1. до 1. је научна фантастика за нас обичне смртнике. Мање је посла, више је распродатих фирми, затворених компанија. У Србији се мало тога производи, а и то што се производи у нашој земљи је под контролом странаца. Бесплатно школовање је све скупље, здравство је такво да се Богу сад заиста прво молиш за здравље јер те прегледи и лекови могу коштати „као Светог Петра кајгана“. Земља нам је све мања, а све мања нам је и слобода мишљења. Све очигледније нам намећу правила понашања, покушавају да нас својеврсним испирањем мозга угурају у калуп „добрих, малих гласача“ који ће аминовати све што велики и препаметни кажу.

Данас је 5. октобар 2014. Од оног четвртка до ове недеље се променило много тога. Осим што генерално живимо јадније него ономад, свим силама се труде да нам убију национални понос, намећу нам неке чудне системе вредности, чудна правила понашања, чудне моралне норме. Данас је годишњица коју нико не воли. Ни они који су у револуцији учествовали чиста срца, ни они који су били против промена. Кад се погледа шта нам је све донео, није ни чудо што многи прижељкују да се тај 5. октобар никад није ни догодио.

И док неки још увек чекају онај 6. октобар са почетка приче како би се поплава повукла, у међувремену фекалијама  које су тада преплавиле Србију у ових безмало деценију и по придружиле су се неке нове врсте. За ових 14 година на сувом стврднули су се , учврстили положај да их данас ни багер који је рушио Слобу не би могао померити ни за један милиметар.