Буђење у Скадарлији

…Моје племе сном мртвијем спава… ~ Владика Данило

Горски вијенац ~ Петар Петровић Његош

Смејали смо се кад су причали о томе како је Србима неопходна „промена свести“ и да ће се током свог мандата трудити да успешно одраде тај део посла. У Скадарлији, у срцу Београда, боемској четврти која је неизоставно место кад желите да осетите онај прави дух, шмек старог Београда, да уживате у доброј храни и музици, место које изаберете као једну од локација које обавезно показујете гостима из иностранства, суочиле смо се са променом свести.

У Скадарлији, у којој је живео Ђура Јакшић, један од најбољих родољубивих песника, у којој је Војислав Илић написао стих песме Свети Сава – Ко удара тако позно у тишини ноћног мира, једне септембарске вечери се само за једним столом осетио дух патриотизма. Нажалост, није успео да пробуди остале успаване.

Истина, Ивица Дачић би се сјајно провео у овој новој Скадарлији јер је хит вечери била је „Миљацка“, али и мноштво сличних песама. Не пљујем по тој песми, али мало, чуј мало, ме је изненадило то што су знали Миљацку и сличне, а нису знали неку стару српску песму. Ипак смо у Београду, Србији. А Скадарлија је увек неговала тај дух српског патриотизма. Наш излазак те вечери у једном тренутку се претворио у суочавање са тренутном реалношћу, у поражавајуће сазнање колико је народ успаван, умртвљен, колико су у њему убијене оне најтананије емоције према Отаџбини. Као и колико су у праву они који тврде да је Београд најмање српски град. Као некоме ко је рођен у Београду, воли Отаџбину, поштује историју, претке, и креће се у кругу сличних, то је поражавајуће.

У Београду те вечери музика нам је испунила прву жељу Видовдан. Испоставило се да је то била једина песма коју су отпевали донекле како треба. Већ следећу Ово је Србија /Знаш ли одакле си сине нису знали. Тражили смо Црвен цвете, а они су нам отпевали Косовске божуре, ваљда су мислили да је то та песма. Са Тамо далеко нису омашили, као ни са песмом Марш на Дрину, али су их зато скратили, збрзали до непрепознавања. Ораховцу, рајска башто су рекли да не знају, а Ој Косово, Косово је отпевана тек реда ради. У једном тренутку су прокоментарисали:

– Девојке, хајде сад једну љубавну!

Наш одовор је био у стилу да су и ове до сада биле љубавне. Мислим да нису разумели да говоримо о оној најискренијој љубави према Отаџбини. Њима појам љубавне песме очигледно подразумева само мушко-женску, сексуалну везу где је увек, традиционално, неко тужан и пати. Ону безграничну, безусловну љубав према Отаџбини очигледно не разумеју.

Потом су нам свирали Каљинку, али нису певали јер нису знали речи, а на крају су нам збрзали Креће се лађа француска и удаљили се од стола рекавши да морају да иду да зараде бакшиш?! До краја вечери их нисмо виделе у „нашем“ делу кафане. Било нам је и комично и трагично.

Зашто све ово пишем? Зато што не знам шта ме је више зачудило, то да музичари или нису знали песме које смо тражили или су их отпевали тек реда ради, или чињеница да нико од оних који су седели за околним столовима, али и у ресторанима поред, ни на најмањи начин није показао да су га песме дотакле. Музичари су без грешке свирали староградске песме, ове новокомпоноване такође, гости су се сјајно проводили уз већ поменуту Миљацку и сличне без обзира за којим столом је била музика, али оне старе српске песме, права српска музика, то је остало без било какве реакције. Нас четири са поменутим репертоаром смо деловале као да смо измештене из неке српске кафане и спуштене међу „фенси екипу“.

Онај претужни осећај кад се суочиш са тиме да су одрадили ђаволски добар посао. Да су прилично успешно убили националну свест код већине људи.

Не, не драмим. По кафани се много тога зна. Музичари одлично осећају пулс народа. Они су ту кад се народ весели, кад тугује. Они знају које песме се слушају. Ако они у редовном репертоару немају старе српске песме, ако практично половину тражених песама не знају или свирају тек да отаљају посао и узму бакшиш, значи да се не срећу често са таквим захтевима. Значи да народ све мање чува корене. Аргумент да народ не иде у кафану баш и не стоји јер то вече Скадарлија је била пуна. И сваки пут кад бих изашла негде ресторани/кафане су биле пуне. Прича да сада излазе само они са дубоким џепом, опет је под знаком питања јер мој и није тако дубок, шта више, па опет с времена на време изађем.

Оно што нас је то вече научило, осим тога да „српско племе сном мртвијем спава“ је да следећи пут, уколико желимо да се опустимо уз српске песме, то ни не покушавамо да урадимо у Скадарлији.