Кад песница мења свест

Био је 5. октобар 2000. Четвртак. Данима се „кувало“, осећало се да ће ускоро пукнути и да ће експлозија доста тога променити. Неки су веровали да ће бити боље, јер од онога како смо живели лошије није могло. Мени је здрав разум говорио да експлозија по дефиницији може само да уништи. Уз то, имала сам довољно искуства да знам да у Мајци Србији од лошег има лошије, да кад се нађеш на дну уместо да се одбијеш о тло и кренеш поново ка врху, некако почнеш да се још више укопаваш, да не кажем затрпаваш.

Имала сам 24 године кад се у Србији „догодио народ“. Неки ће се сада са подмехом вратити на реченицу „Уз то, имала сам довољно искуства…“ и помислити

– Каквог ли је она то животног искуства имала са 24? Читав живот живела у Београду, ушушкана од проблема, рата, сеоба, та, бре, није знала шта су живот и проблеми.

Да, читав живот сам у Београду и никад нисам напуштала породично огњиште, посебно не пред налетима оних који су нам желели смрт само зато што пишемо ћирилицом, крстимо се са три прста, Божић славимо 07. јануара…  Али, и поред тога, сам, баш као и добар део генерације, одрасла пре времена.

Још у Основној школи, кад се у појединим републикама СФРЈ такође „догађао народ“, од професора хемије сам добила неколико животних лекција на којима сам му веома захвална. У време кад се у Србији још увек инасистирало на Југославији, клело у братство и јединство, ми смо из прве руке чули како је то „братство и јединство“ изгледало ’40-тих, а онда и ’70-тих током МАС покрета. Можда баш захваљујући лекцијама, које нису имале везе са хемијом, многи од нас су сазрели раније него је требало. На прави начин сазрели.

Кроз средњу школу смо свако мало добијали нове другаре у разреду пристигле из Хрватске, онога што је сада Федерација БиХ, а потом и из Српске Крајине после Бљеска и Олује. Њихове приче, искуства никад нећу заборавити.

Као ни то да је моја прва, она права клиначка симпатија, као војник на редовном одслужењу војног рока погинуо негде у Славонији. Имао је 19 година.

Нисам заборавила ни санкције, ни редове, ни несташицу.

Са 19 година сам доживела губитак који сваког обележи и који сваког натера да одрасте.

Са 23 и моја генерације се уверила у ону да у Србији свако доживи један рат. Ако у оним с почетка ’90-тих званично нисмо учествовали, у овом ’99. смо још како учествовали. Додуше, учествовала је војска, посебно  на Косову и Метохији, ми остали смо „статирали“ у најновијој НАТО игрици. Били смо фигурице које је требало уништити благим померањем џојстика.  Они који су померали џојстик су, најчешће, правили грешке које су касније назване колатералне, а због којих нико никад није рекао да му је жао због. И то смо преживели. Физички. Колико смо остали психички читави питање је.

А онда је дошла та 2000. и већ поменуто буђење народа. Била сам скептична, не зато што сам волела оне који су били на власти, већ зато што ми они који су желели да преузму власт нису уливали ама баш никакво поверење. Њихова деструктивна страна, спремност да сруше, спале, само да се докопају власти, мени се није ни мало свиђала. И није ми се свиђало још нешто. Песница. Тај знак у читавом фолклору који је пратио јесен 2000. није био знак пркоса, борбе против неправде. Та песница је, мени се тако чинило, имала изразито рушилачку симболику. Да се разумемо, у оно време се нисам бавила тиме да ли је и од кога Отпор плаћен или је наш, домаћи производ. Једноставно, нису ми се свиђали, нисам их доживела као своје, зато их нисам ни волела. Та песница ми је била, најискреније, одвратна.

Сећам се да сам тог 5. октобра у једном тренутку, враћајући се са посла, прошла поред Народне скупштине. Задржала сам се 2 минута. Нисам се пронашла у оној маси зато што су ми деловали као руља. А ја никад нисам била нити ћу бити део руље, оне која иде „као мува без главе“ и руши све пред собом. Кући сам се враћала пешке, град је био у блокади, стигла сам до Народног фронта, данашње Краљице Наталије, кад су запали Супштину. Док сам стигла кући горели су и Скуптшина и РТС. Оно што никад нећу заборавити су слике изношења намештаја из Скупштине. Снимци пљачке тадашње Робне куће „Београд“, фотографија неке пољопривредне машине остале поред улаза у продавницу коју нису могли да изнесу и спакују у камион. То ми је остало као једна од слика промена.

У Београду се 5. октобра, ма шта други причали, није спонтано догодио народ већ организована пљачка и добро смишљено рушење. Под будним оком песнице.

Данас је 10. фебруар 2014. Какве везе 5. октобар има са данашњим даном, зашто га се уопште сећам?

Зато што се пре пар дана у Тузли, Зеници, Сарајеву, Мостару, заправо у делу федерације БиХ спонтано догодио народ. Под маском борбе за радничка права, незадовољства општим животом, људи су спонтано изашли на улице и почели демонстрације. Запаљене су зграде Владе, изгорела је и зграда Архива која је чувала документацију стару више од 100 година. Кажу да слике подсећају на оне ратне године.

Оно што мени, у мору захтева које су објавили протестанти, некако највише пара очи/уши су они апели да се протести прошире на Републику Српску, позиви да се „крене на Бањалуку“, да „се сруши геноцидна творевина“ и укине Република Српска. Све то наведено некако ми се не уклапа у спонтане протесте против глади, пљачке, и општег социјалног незадовољства. Да не причам да се негде-негде може чути да је то „Босанско пролеће“. Само алудирање да се у БиХ дешава оно што је пре пар година захватило арапски свет, а резултирало је сменама на челу неколико држава и постављања „демократских лидера“ који су само послушници запада, јасно показује чему све ово води.

Оно што је занимљиво, и што мени додатно ствара мучнину је заштитни знак оних за које се сматра да су организатори протеста – стилизована песница! Кад се зна колико је „спонтаног буђења народа“ организовао и школовао српски Отпор, са све песницом, и какве је демонстрације, револуције, демолирања све изазвао, некако немам ни мало симпатија према овоме у Федерацији.

Како то већ обично бива, гомила душебрижника се из Србије јавила да подржи народне протесте у БиХ. Неки прижељкују слично „буђење“ у Србији, надају се да ће се народ дозвати памети и устати против неправде и у нашој земљи, не капирајући да су Срби своје буђење имали 2000. кад је постављена марионетска власт. У годинама које су уследиле опозиција је растурена, додатно подељена и, практично, сведена на статистичке податке. Чак и промена власти која се догодила 2012. била је само шминка. Комад је остао исти, већ излизане глумце заменили су неки нови који су само ускочили у већ разрађене улоге и наставили по раније утврђеном сценарију. Од тог “буђења народа“ ми живимо лошије, производња не постоји, дужни смо „и Богу и народу“, налазимо се у својеврсном економском ропству, земља нам је све мања и мања, постајемо колонија великих сила које се, судећи по досадашњем понашању, неће зауставити док нас не сведу под простор испод једне шљиве.

У духу „буђења“ за данас је чак заказан и протест који организују Нова Комунистичка Партија Југославије (НКПЈ), Савез Комунистичке Омладине Југославије (СКОЈ), Југословенски Центар Тито (YUCT), Савез Комуниста Југославије у Србији (СКЈ), Марксистичка омладина ЦРВЕНИ и Покрет Обновимо Југославију.

Комунисти ће нам „отворити очи“ и обновити Југославију?

После свега, да није тужно и трагично било би комично.