Небо над Београдом пролећа 1999.
НАТО бомбардовање Србије, њихови милосрдни часови демократије – убрзани курс осиромашени уранијум, трајали су од 24. марта 1999. до 10. јуна 1999.
Данас није никакав јубилеј. Данас није годишњица. Логично, намеће се питање зашто помињем бомбардовање?
Због информације која следи:
„Министарство одбране и Војска Србије почеће данас рашчишћавање рушевина дела зграде старог Генералштаба, на углу улица Кнеза Милоша и Немањине у Београду.“
Кад сам прочитала вест сетила сам се излагања Волфрама Маса, бившег амбасадора Немачке у Србији на конференцији о НАТО одржаној пре неке три године у Београду. Тада је изјавио нешто што је сваком нормалном Србину, бар ја тако желим да верујем, у најмању руку несхватљиво. Захтевао је да Срби својој деци објасне да је бомбардовање било исправно, како она у будућности не би мрзела Атлантску алијансу:
„Морам да критикујем власти у Србији што и саме још увек користе термине попут „НАТО бомбардовања”. Замислите да шетате улицом Кнеза Милоша и да вас ваше дете упита: „Тата, ко је ово урадио?”. Ви ћете му одговорити: „НАТО”. И шта онда очекујете од тог детета да мисли о НАТО?“
Јавио се онај осећај да је ово још један у низу покушаја да се неутралишу последице НАТО агресије. Покушај да се избрише из сећања шта смо сви заједно преживели тог пролећа 1999.
Слажем се да оштећене зграде у центру града нису леп призор. Слажем се и да представљају опасност по пролазнике. Али мислим да их не треба рушити. Напротив. Мислим да треба пронаћи начин да се сачувају – конзервирају – и остану као сведочанство једног времена. Доказ борбе „Давида и Голијата“, подсетник на то колико смо некад били поносни, колико смо некад умели да ценимо себе.
Слике у овом тексту су „позајмљене“ са различитих интернет страница. Приказују Београд, мој родни град, током НАТО агресије.
Ја нити сам заборавили, нити ћу им икад опростити. И нема те гумице којом ћете избрисати оно што су урадили…
Зграде Генералштаба и Министарства одбране
погођене у ноћи између 29. и 30. априла
Зграда МУП-а Републике Србије
погођена у ноћи између 2. и 3. априла
Зграда МУП-а СРЈ
погођена у ноћи између 2. и 3. априла
Зграда Владе Србије
Срушени торањ на Авали
погођен у ноћи између 29. и 30. априла
Бројке говоре…
ИвинСвет 
Коментари на: "Нема те гумице…" (20)
isto mislim.
ali, ako šeik namerači da baš tu pravi hotel, njegov najveći prijatelj ovde će očas posla, smeniti direktora zavoda za zaštitu kulture i postaviti čoveka koji će ove zgrade brisati iz registra zaštićenih spomenika kulture.
ili, ako onaj milijarder amer, odluči da baš tu napravi hotel i tako pomogne da se briše vidljivo sećanje na američki zločin , onaj debeljuca će reći da to moramo učiniti jer će taj amer povući za sobom i druge američke investicije a one su nam, potrebne . i on će smeniti direktora.
u oba slučaja, društvo arhitekata može da galami koliko hoće, biće kako vlast odluči jer mi građani samo ćutimo i gledamo.
Савета,
душа ме боли од саме помисли да ће на тим местима да се отвори хотел, тржни центар, неки шљаштећи пословни простор или нешто слично…
Можда сам, по мишљењу већине ових модерних европејаца, ја затуцана, остала у тој 1999. али заиста мислим да постоје објекти који треба да остану онакви какви су сад.
И, у праву си, можемо да галамимо, и ми и архитекте и људи из Завода за заштиту културе, биће онако како три прасета одлуче…
Али, опет, нисам могла да ћутим…
Pre neki dan je objavljeno da će pod pokroviteljstvom ambasadora SAD (mislim) raščistiti ruševine – sve sam mislila da do toga neće doći…
Bolji spomenik, u smislu podsećanja na ono što nam se dogodilo, na ono što se događa celom svetu kad i gde se njima prohte -ne može da se napravi.
Nije za naš lepi Beograd, ali ne treba ga dirati. Treba da je tu. mi smo narod koji brzo zaboravlja, p amakar da nam tako nešto „bode oči“ i vraća nas na početak na ono što smo i ko smo.
Управо то што си и ти рекла. Није за Београд, али је то аутентичан споменик не само за оно што су урадили и још увек раде нама, већ за све оно што су урадили широм света. Ма колико можда био ругло за град, нама је, бојим се, неопходан јер смо народ који је склон заборављању.
Slažem se sa tobom. Međutim, mi ne odlučujemo, i tu zgradu će kupiti ili šeik ili amer, mada ja tipujem na šeika..e, sada se tu otvara i pitanje-zašto naša država toliko sarađuje sa jednom muslimanskom državom, i šta se radi u pozadini te saradnje. To je već za novu temu.
Bombardovanje nikada neću zaboraviti, a ni oprostiti.
Да, не одлучујемо, али, ко зна, ако би се потрудили, можда би дошли у ситуацију да и ми одлучујемо о тим стварима. Просто верујем да то не треба дирати…
Све што је неким чудом претекло од претходне власти, ова продаде шеицима. Слажем се да је то тек посебна тема за размишљање…
Moraćemo mi još i da im se izvinjavamo što su bili prinuđeni da nas bombarduju, jadničci.
Пази, не би ме изненадило…
Pogledajte današnju izjavu premijera: nešto kao “uhvatiću ubice, makar pala vlada“… Toj vladi je on premijer… A vlada pada zbog uhvaćenih ubica i to u najavi… ? Nešto nije ok? NIŠTA nije ok…
Одавно овде ништа није како треба…
arhitekte hvale te zgrade kao veliko delo arhitekture .nisam stručna za to, ali te zgrade mi se nikad nisu sviđale i ja ih vidim kao simbol stradanja, nepravde i zla koje je učinjeno ovom narodu i smatram da ih kao takve simbole treba konzervirati i zaštiti od propadanja.
čini mi se da je negde zabeleženo da je Beograd grad u svetu koji je tokom svoje istorije najviše paljen, rušen, bombardovan , ravno 41 puta .samo u xx veku 4x i skoro ništa nismo sačuvali kao spomenike upozorenja.
da, znamo gde je bila nacionalna biblioteka uništena 1941 godine i ostalo je negde u zapisima šta je tada sve uništeno.
slično je sa bombardovanjem koje je počelo na Uskrs 1944 godine i trajalo izvesno vreme. tada je akcenat bio, čini mi se, na autokomandu gde su bila nemačka vojna vozila, ali su stradali i stanovnici okolnih ulica. moja porodica je tada stanovala u Oblakovskoj ulici, pala je bomba u dvorište i sledilo je iseljenje u Marinkovu baru. jednom prilikom sam vodila sina da mu pokažem tu lokalciju i tragova nema, tu ju sada nadvožnjak.
izbrisani su skoro svi fizički tragovi bombardovanja iz 1999 godine i generalštab treba da ostane trajno kao spomenik stradanja.
1941 g.bombardovali su nas Nemci, 1944 tzv. zapadni saveznici a 1999 ti zapadni saveznici zajedno sa Nemcima i imaju zajednički interes da nestanu tragovi. da li je sve to slučajno ?
saveznici su 1944 navodno bombardovali nemačka vozila, magacine oružja i slično u Beogradu a zar toga nije bilo i u Zagrebu, Ljubljani i dr ?
jedan talijanski istoričar i putopisac iz xviii veka je napisao da ko drži Beograd, drži pod kontrolom ceo Balkan. da li je to i danas aktuelno ?
kažu da narod koji ne pamti svoju istoriju, neće videti ni svoju budućnost ili je rečeno nešto slično. mislim da se naši političari svesno trude da izbrišemo iz pamćenja istoriju i da se unište fizički dokazi.
arapske investicije su interesantna tema kao celina (kupovina najplodnije vojvođanske zemlje i dr) i mogli bi da je otvorimo.
Они који заборављају принуђени су да увек изнова преживе исте ствари. Можда је време да почнемо да чувамо овакве споменике, можда ћемо захваљујући њима дуже памтити, па нам се неће тако често понављати историја…
[…] власти НЕМА ТЕ ГУМИЦЕ… НАТО […]
Pre par godina sam pomislila kako je pravo cudo sto smo ostali normalni posle svih uzasa koje smo proziveli – rata, inflacije, izbeglica, bombardovanja, demonstracija…. A onda, 2008. na dan desetogodisnjice pocetka NATO bombardovanja, simbolicno se oglase sirene za najavu vazdusne opasnosti, tacno u podne, i ja se nakostresim kao macka. Uslovni refleks i trauma za koju nisam mislila da je imam nadjacali su svest i razum. Par godina kasnije, avion na aero mitingu probije zvucni zid, i ja opet skocim kao osurena, u panici. Sada sam, opet, zamalo zaplakala gledajuci slike iz ovog posta.
Niko od nas nije vise mentalno potpuno zdrav. Svi imamo emotivne oziljke i mentalne traume koje se okidaju u trenucima kada to najmanje ocekujemo.
Iskrena da budem, volela bih nekad da zaboravim… nije mi pravo kada cujem da bilo ko opravdava bilo kakvo bombardovanje, da se razumemo. Ali, volela bih da vise nikad ne osetim tu paniku i strah na zvuk sirene i probijenog zvucnog zida. Volela bih da me pogled na rusevine ne podseca na strasan period.
Trenutno me razdire dilema izmedju potrebe da zakopamo ratnu sekiru i ne podgrevamo mrznju i ocaj sami sebi s jedne strane, i ponosa i osecaja da nam je ucinjena silna nepravda koju sada vinovnici zlodela pokusavaju da anuliraju, s druge. Ipak, radije bih progutala ponos i zakopala ratnu sekiru, jer dokle god se vrtimo u tom vrtlogu mrznje, ogorcenosti i ocaja, niko nece biti zadovoljan.
Ne, necu uciti decu da je NATO alijansa OK, jer sam pacifista po ubedjenju, i zelim u tom duhu da vaspitavam svoje potomke. Ali, necu ni uciti decu da mrze, ili da se plase bilo koga upiranjem prstom u rusevine.
АнаЈан,
поздрав и добро дошли у Ивин свет.
У праву сте, сви имамо, најмање, емотивне ожиљке, различите трауме као последице свега што смо преживели. Ту не мислим само на пролеће 1999. већ све оно што је претходило томе, а почело је распадом државе у којој смо рођени, ратовима у окружењу, санкцијама…
Кажу да је праштање добро за душу, да је важно опростити не толико због других колико због нас самих. Да ми нађемо преко потребан мир.
Не знам за друге, али мислим да постоје ствари које не могу да се опросте. Бомбардовање је једна од њих.
Није ми био ни циљ да распирујем мржњу или нешто слично јер ја никога не мрзим. Али, знајући какав смо народ, да смо ми увек били ти који су гутали понос, пружали руку, праштали, а све је то довело до заборавности, мислим да овога пута не треба ни да гутамо понос, ни да праштамо ни да први пружамо руку. Јер ако то поново урадимо врло брзо ћемо заборавити шта нам се дешавало.
Учињено нам је много неправди, а страшно је то што смо за већину добрим делом и сами криви јер смо изабрали да је боље да опростимо и заборавимо. Историја се понавља народима који је заборављају. Зато су нама неопходни споменици, сурови подсетници онога што смо преживели.
Овај и сви слични текстови на блогу нису ту да би распиривали мржњу, већ да подсете на све оно што нам се дешавало.
Поздрав и свако добро.
razmišljanja AnaJan su interesantna ali ja bih probleme koje pokreće, posmatarla ovako:
čvrsto verujem da nikoga ne treba mrzeti jer mržnja najviše izjeda onoga ko mrzi.
sa zemljama koje su nam nanele zlo, treba da kao i sa svakom drugom zemljom, ostvarujemo privrednu, kulturnu i svaku drugu saradnju u obostranom interesu. to ne znači automatski da se cene njihovi političarii i da se zaboravlja šta su nekad neki njihovi bivši političari učinili.
međutim, nisam za to da iz kolektivnog sećanja brišemo zlodela koja su nam učinjena i da našim naraštajima ne prenesemo ne mržnju i bes, već da se potrudimo da iznesemo samo stvarne činjenice. ako tako ne postupimo, može da se desi da mlad čovek ode u inostranstvo i tamo čuje sve one najgore priče o Srbima koji su, recimo, izazvali prvi svetski rat, koji su napravili genocid nad muslimanima u BiH , koji su izazvali humanitarnu katastrofu na Kosovu i da je zbog toga Srbija opravdano bombardovana itd . zar ne može da se desi da se takav mlad čovek postidi svog naroda i oseti krivicu bez svoje krivice i bez stvarne krivice svog naroda.
ne mora taj mladi čovek da ode van, može ovde, recimo, od lobista NATO da čuje i da poveruje da bi nas oni ako se učlanimo, usrećili, tj, čuvali ili spasili od mogućeg spoljnjeg agresora.
šta znači biti normalan ? neko nosi emotivne ožiljke zbog oca pijanca, na primer i da ne nabrajam sve drugo. nije lako, ali treba se izboriti sa takvim strahovima.
Драга Савета,
2009. у једној земљи Јужне Америке кад бих рекла да долазим из Србије сусретала сам се са различитим питањима.
Полицајац ме је питао како сам успела да изађем из земље у којој бесни рат?
Млада Американка ме је питала како се осећам као припадник народа који је починио Сребреницу?
Старији Американац ме је питао да ли нам је сад боље кад су нам њихови војници скинули диктаторски режим и довели демократску власт?
Локална госпођа је коментарисала да као фашисти и нацисти и нисмо заслужили боље.
Они знају само оно што им је сервирано путем медија. Дане сам потрошила да им објасним ко смо, шта смо. Колико је дуга историја Срба, колико је јака машинерија пропаганде која нас је ’90-тих обележила као главне кривце за све. Неки су схватили, а неки су и даље остали при своме.
Страшно је шта свет мисли о нама, а тужно је што се ради све да се и у нашој Србији испише нека нова историја по којој би ми били криви за све.
Iva,
Vi potvrđujete ono što i ja mislim.
Jedan od mojih sinova dugo živi i radi u Londonu i imao je prilike da se nađe u sličnoj situaciji. Ja sam mu zbog njega, objašnjavala neke stvari.
Kad se desila Srebrenica i izvesno vreme posle, osećala sam se mučno , pitajući se da li je moguće da su pripadnici mog naroda ubili 8.000 civila ali pošto nikome ne verujem na reč, počela sam da istražujem i da čitam sve što se na taj događaj odnosi. Norveški novinar je napravio dokumentarac koji pokazuje šta se i zašto desilo, bilo je u i nezavisnih međunarodnih istraživanja koja pokazuju nešto drugo.
Ipak, ne verujem da će svet ikad prihvatiti neku drugu istinu jer to što je rečeno, odlična je priča Bošnjacima da se predstave kao jedine žrtve a i amerima i njihovim satelitima da pokriju svoja zlodela.
Neka je tamo pobijeno samo 10 ljudi, zločin je nesporno i treba krivci da odgovaraju. Ali, bošnjački lideri su svom narodu utuvili u glavu da su Srbi pobili čak 8000 civila i oni će, ko zna koliko dugo gajiti mržnju prema celom srpskom narodu.
Istovremeno, naši političari , obrazovni sistem i mediji ne iznose druge informacije tako da naši ljudi , prvenstveno mladi, mogu poverovati da su tuđe „istine “ prave istine. Slažem se da lako praštamo i zaboravljamo.
[…] Србима, па журе да ураде што више, што брже. Дабоме, нема те гумицекојом се непочинства Империје могу обрисати – али […]
[…] Србима, па журе да ураде што више, што брже. Дабоме, нема те гумицекојом се непочинства Империје могу обрисати – али […]