Замисли ГРАД

Затвори очи.

Удахни дубоко.

Замисли…

Шамар сурове реалности

Поплаве, трагедије, саобраћајке, убиства и самоубиства, малтретирања, злостављања, сексуални напади, повећан број оболелих од карцинома… Последњих недеља готово свакодневно догоди се нека трагедија, нека ружна ствар која однесе животе. Нема правила. Нема заштићених. Једнаком брзином одлазе и стари људи и они који су тек започели живот.

Нисам од оних који верују у све и свашта. Нисам од оних који читају знаке и тумаче их како им одговара. Нисам од оних који у свему виде теорију завере. Нисам ни од оних који у свему виде само лоше, најгоре.

Али, последњих недеља сам често на испиту.

Све чешће се питам шта нам се то догодило, чиме смо заслужили све ове лоше ствари?

Христос Воскресе!

Христос воскресе!
Ваистину воскресе!

Христос Воскресе!

Драги моји,

желим нам свима да од дана Христовог васкрсења све крене на боље.

Да мало више волимо и поштујемо своје.

Да ценимо жртве које су поднели они пре нас да би ми данас постојали.

Да будемо мудрији, храбрији, одлучнији.

Да будемо сложнији.

Да памтимо историју, поштујемо хероје, чувамо традицију.

Да се не одричемо своје земље, своје дедовине, својих предака, своје вере.

Да се не одричемо себе зарад других.

Само тако бићемо своји на своме.

Само тако Србија ће бити целовита и јака.

Само тако сачуваћемо себе и Отаџбину.

Само тако бићемо јединствени и слободни.

Срећан празник, Срби!

Милица Ракић – Децу ти НЕЋУ опростити

Спавај Анђеле, нисмо те заборавили…

ИвинСвет

Тог пролећа НАТО је у Србији спроводио милосрдне часове демократије – убрзани курс бомбардовањем осиромашеним уранијумом. Цела Србија и сви они који су се затекли у њој постали су легитимне мете, а НАТО је тад „промовисао“ и нови термин – колатерална штета. На тај начин су „правдали“ све цивилне жртве, све цивилне циљеве које су погађале њихове бомбе.

Тог 17. априла је била субота. У Батајници у Улици Димитрија Лазаревића Раше број 8 на првом спрату око 21,45 четворочлана породица Ракић се спремала за спавање. Најмлађи и најслађи члан Милица је седела на својој ноши у купатилу. Мама Душица је мезимицу оставила саму како би јој наместила кревет у који ће је за пар минута ушушкати и испричати још једну причу за лаку ноћ. Из купатила је изашла само пар тренутака пре него што су гелери из распрскавајуће бомбе разбили мали прозор, поцепали завесу и малу Милицу одвели у вечност.

Погледај оригинални чланак 297 more words

Браћа и Пријатељи

Постоје људи које на прву лопту заволимо, без неког конкретног разлога. Једноставно, већ при првом сусрету се ушуњају у срце, ту се сместе, без намере да икад изађу.

На прву лопту рекло би се да немамо много тога заједничког.

Различитих смо година. Њих неколико су од мене старији свега пар година, али има и оних који су старији и више од деценије.

Живимо на различитим локацијама. Има оних који живе у Београду, али и оних који су не само у другом граду већ и у другој држави. Неки су, тренутно, и на различитом континенту.

Различитог смо образовања, брачног и имовинског статуса.

Упознали смо се, неко би рекао случајно, али ја мислим да случајности не постоје. То што ми нешто нисмо планирали не значи да неко негде није записао да баш то баш тако и баш тад треба да се догоди.

Слобода мишљења, шта је то?

Оно кад кап прелије чашу.

Оно кад Дара преврши меру.

Оно кад се по ко зна који пут питаш како вас није срамота?

Невладина организација „Жене у црном“ већ годинама, да не кажем деценијама, користи сваку прилику да скрене пажњу на сваку смрт несрпског становништва. Жене у црном обележавају сваку смрт представљајући је као злочин. Као гнусну ликвидацију. Као етничко чишћење. Као геноцид. Без обзира да ли за то постоје докази или не. За све време свог постојања и деловања још ниједном нису пажњу скренуле на злочине над Србима. Још ниједном се нису окупиле због злочина над Србима. Зверске ликвидације српских цивила за њих нису вредна помена иако постоје докази да их је било. За њих Срби никако не могу да буду жртве. За њих Срби морају да буду кривци.

Пакао Кошара – Нисмо заборавили!

На данашњи дан пре 15 година, 9. априла 1999. у 3 часа ујутру, на православни Велики петак, почела је масовна артиљеријска ватра са албанске стране у правцу карауле Кошаре. Тиме је почела једна од најпознатијих битака у рату 1999. Битка на Кошарама – Пакао Кошара…

Више на Пакао Кошара – Нисмо заборавили!.

Београд под бомбама

Данас је недеља, 6. април 2014.
И тог 6. априла 1941. била је недеља.
Тог 6. априла 1941. Београд је у Другом светском рату први пут бомбардован од стране авијације нацистичке Немачке. До краја рата бомбардован је још неколико пута, и од Немаца и од савезника. “Мртва трка” ко нам је нанео више штете и у људским жртвама и у уништеној инфраструктури…

Више на линку Београд под бомбама.

Тамо далеко…

Данас је неко од мојих пријатеља на друштвеној мрежи поставио линк ка песми „Тамо далеко“ коју пева руски морнар. Кад сам чула како то звучи низ кичму су ми прошли жмарци. Морала сам да је поделим на блогу…

Песма „Тамо далеко“ је једна од најпопуларнијих песама у Срба, али вероватно и једна од најпознатијих српских родољубивих песама.  Настала је током Првог светског рата. Одбијајући да се преда главнина српске војске се, преко снегом и ледом прекривених албанских планина, повукла у Грчку. На том страшном путу многи су умрли од рана, болести, глади, хладноће. У песми „Тамо далеко“ преживели српски војници се опорављају на грчком острву Крфу и спремају се за наставак ратовања, тугују за Србијом, својим селима, кућама, родитељима, девојкама…

Грци, који су тада живели на Крфу, и француски војници који су били на овом острву чудили су се Србима:

– Какав је то народ! Умиру и певају!

У седам великих логора, у које је српска војска била размештена на Крфу, умирало се, али и орило од песме.

Речи све говоре…

Срби важе за народ са кратким памћењем. Неко би рекао да имамо памћење „златне рибице“ и да је то један од разлога зашто нам се периодично понављају неке лоше ствари. Да смо бар нешто запамтили, да смо бар нешто научили од свега што су други причали о нама, из онога што су нам урадили, можда би наша садашњост била другачија.

Прошлост не можемо променити, али захваљујући наученим лекцијама можемо утицати на садашњост и на будућност. Због тога данас постављам овај текст. Они који су заборавили да науче, они који памте да се подсете.

Ово су они мислили о нама. Ово они мисле о нама. И ово ће увек мислити о нама.

Без обзира какву шарену лажу нам сада нуде.