Комична иницијатива

Последњих дана поново је актуелна прича о учешћу Срба у ратним сукобима у иностранству. Државни врх је у више наврата истицао да се на тај начин урушава углед државе Србије у свету, а данас је објављено и да је Социјалдемократска партија на челу са председником Расимом Љајићем,  иначе министром у Влади Србије, Скупштини  поднела иницијативу за промену Кривичног закона по коме би се одлазак наших грађана на страна ратишта третирао као кривично дело. Иницијатива о измени Кривичног закона предвиђа да „ратници“ буду кажњени од две до пет година, док организаторима одласка прети од две до 12 година затвора.

Наравно, све ово је актуелно и покренуто због одређеног броја Срба који се у сукобу у Украјини боре на страни Руса. Онај термин „проруске снаге“ ми је језив, без обзира на сва дневно-политичка дешавања како припадници руског народа у Украјини могу да буду проруси?! Они су Руси, без обзира са које стране границе живели. Бар ја то тако капирам. Мени су Срби Срби без обзира на адресу становања.

Могла бих да поставим питање:

– Шта Србима, који су означени као главни кривци за ратове у последњих пар деценија, друго преостаје него да иду на „туђа“ ратишта кад је неколико пута речено да „Србија више неће ратовати!“?

али мислим да они који одлучују не би схватили.

Злочин и казна

Има, тако, дана кад не желиш да отвориш очи, слушаш вести, гледаш ТВ, читаш новине.

Има, тако, дана кад се скупи сва туга, кад осетиш притисак у грудима, једва дишеш и размишљаш да ли ће у теби нешто пући.

Има, тако, дана кад се изнова увериш у ону „Човек је највећа звер јер он једини убија из хира, задовољства“.

Мислим да не треба ни рећи шта је повод овом тексту. Вест се као пожар проширила и изазвала нови талас неверице, туге, очаја, немоћи.

Губитак једног младог живота, детета, је још један пораз нас као људских бића. Сазнање да међу нама постоје способни да почине такав злочин и да наставе да нормално живе своје животе мени је поражавајуће. Она нада да се болесници, монструми, убице могу препознати, да их увек нешто одаје, распршила се као балони од сапунице.

Кад сам чула вест сетила сам се једног стаховитог убиства које се догодило 1. децембра 1993. у Похорској кад су убијени Вера Жидић и њен син Давор који је имао само 13 година. Заправо, кроз главу ми је пролазило оно што је рекао Љуба Милановић, инспектор београдске полиције који је радио на случају „Похорска“, док се присећао испитивања убице.

– Кад смо га питали зашто си убио дете? Хајде мајку, убио си мајку на начин на који јеси да би ти признала где је новац, али зашто дете? Он је одговорио као, Ко га јебе, он је требало да буде у школи, није требало да буде ту. Ми кад смо то чули, мислим да никоме од нас два минута није могло да допре до свести шта је он рекао.

Та реченица „Ко га јебе, он је требало да буде у школи, није требало да буде ту. “ је нешто шт0 ми увек прође кроз главу кад чујем за убиство детета. Та реченица ме подсећа колико изопачена мора бити особа која убије дете.

Сам чин убиства је већ довољно тежак, мучан, несхватљив. Претпостављам да, чак и кад си у ситуацији да си нападнути и кад је то једини начин да спасиш своју главу, животе своје породице, људско биће има проблем да се помири са тим чином. Иако се некад могу пронаћи олакшавајуће околности за такав чин, за убиство детета не постоји ништа што га може објаснити, не постоје никакве околности.

Колико зло мораш да будеш да би убио дете?

Једна од ситуација кад многи жале за „смртном казном“, коју и ја подржавам баш због оваквих и сличних случајева. Међутим, данас ме је један коментар на друштвеној мрежи натерао да се замислим кад је овај вид казне у питању.

– Неко ће монструма да убије и да онда читав живот убиство носи на души? Да ли је то праведно?

Не. Није.  Кад се погледа из тог угла, ни смртна казна није решење јер од невиног правиш убицу. Међутим, у случајевима убиства деце о тим последицама не размишљаш. Желиш правду, а у том емотивном стању чини се да је смрт убице једина прихватљива правда.

Код мене је у овом тренутку једна друга „борба“. Искрено, уопште не размишљам много о моралним последицама, преиспитивањима са којима би могли да се суоче онај ко је изрекао и онај ко је спровео смртну казну. Размишљам о нечем другом. Сматрам да смртна казна није решење јер је брза, лака. Убица не пати. Све је врло брзо готово. То је, на неки начин, „најбоља опција“ за њега.

Сматрам да онај ко убије дете заслужује да сконча у најгорим мукама. У овим ситуацијама се присећам свих оних сурових казни које су се некада давно спроводиле и код нас и у целом свету. И, ниједан казна ми није довољно адекватна злочину. Чак ни то што ми кроз главу пролази да ако некоме приредиш најгоре муке постајеш монструм попут њега ме не спречава да размишљам о томе како бих ја казнила убицу детета. Емотивно стање у коме се налазим блокира сва морална начела на којима сам васпитана. Блокира и онај хрићански, православни свет у мени који ме учи да никад другоме не нанесем зло.

И, што више размишљам схватам поражавајућу чињеницу:

За убиство детета, дефинитивно, не постоји одговарајућа казна.

 

 

 

Олуја – да се не заборави!

Данас се навршава 19 година од акције етничког чишћења, протеривања Срба са вековних огњишта у Републици Српској Крајини, у свету познатој као „Олуја“.

Процене су да је своје домове, само током ове акције, напустили више од 340.000 Срба, да је убијено око 2.650 цивила, спаљено 20.000 кућа, а Ема Бонино, европски комесар за избеглице, констатовала је да је око 10.000 Срба нестало из колоне избеглица која је бежала пред хрватским нападом на Крајину. Многи од њих су завршили у масовним гробницама.

Нико никад није правоснажно осуђен због овог злочина. Фарса од Хашког трибунала најпре је осудила, а потом ослободила кривице хрватске генерале Анте Готовину и Младена Маркача закључивши да нису одговорни за прогон Срба.

Србија, по неписаном правилу, ћути и прави се да је се то не тиче. Ни после 19 година званично није прстом мрднула да затражи правду за убијене, нестале, прогнане припаднике свог народа. Републику Српску Крајину и сав народ који је живео тамо, који је оставио кости тамо, је „гурнула под тепих“ и прави се да нису постојали, да не постоје. Ваљда им је тако лакше.

Олуја је почела 4. августа 1995. у 4 часа ујутру. За оне наивне информација да Олуја није трајала само 4 дана. Олуја траје већ 19 година. И трајаће све док се ствари не врате на своје место, док Срби не буду могли да се врате на своју земљу, на своја вековна огњишта.

Правда је спора, али достижна… Онај горе види све…

У наставку текст написан 2012. поводом 17 година од почетка Олује.

Олуја – да се не заборави!.

Нож у срце

Има ствари које ми подигну притисак у моменту, из места оде на 200.

Шетајући по интернету налетех на овај линк. Како сам осетљива на тему Олује и увек, а посебно како се ближи датум кад се све одиграло, читам и пратим све што у свом имену има реч „олуја“ и на директан или индиректан начин има везе за овим злочином, наравно да сам прочитала текст и умало ме шлог није стрефио. „Спектакл“ у кик боксу по имену „Олуја у рингу“ одржава се 6. пут у знак сећања на Олују, а у главној борби вечери снаге ће одмерити домаћи борац – Хрват и један – Србин. Реч је о момку из Републике Српске рођеном неких пола године пре „Олује“.

Јасно је шта мислим и да више ништа не напишем. Зато и нећу детаљисати. Написаћу само да ме занима ментални склоп онога ко пристане да се појави на нечему што велича етничко чишћење Срба, што велича ратни злочин против народа коме припада. И, ако је већ он млад и неикусан, да ли је могуће да поред себе нема никога довољно зрелог да му укаже да оно што ради је погрешно? Срамно.

Верујем да су организатори са посебним задовољством на плакат за ову „Олују“ поред његовог имена ставили српску тробојку…

Некад стварно помислим и да треба да нестанемо, ако нам подмладак има овако кратко памћење…

Цар Николај Други Романов

После атентата у Сарајеву и ултиматума Аустро-Угарске Србији, који је она одбила, Аустро-Угарска је 28. јула објавила рат Србији, а Русија је тада покренула мобилизацију. Немци су захтевали да се Русија демобилише, што је одбијено и на данашњи дан, 1. августа 1914. руски цар Николај Други Романов је ушао у рат. Многи историчари данас сматрају да је одлука о уласку у рат у тренутку кад Русија није била спремна за то, руског цара Николаја Другог Романова коштала и земље и живота и породице

У овом малом обележавању годишњице још једном бих истакла неколико „ситница“ које показују како је на пријатељство са Србијом тада гледала Русија, а како Француска која се сматра „искреним пријатељем Србије“.

Погледи у тами…

Има песама, мириса, места која нас враћају у рикверц. У нека друга времена, некад лепша, а некад лошија од ових у којима смо сада. Врло често не можемо да контролишемо када ће тај „рикверц“ наступити. Обично се дешава кад то не желимо…

Јуче сам на путу до посла на радију чула песму …

„…а када оду сви, ми остаћемо сами, само ја и ти, и погледи у тами,

реци ми да знам да јутро није близу, да има времена за пољупце у низу…““

Нисам је чула… Па, има томе скоро осам година. У почетку сам је вешто избегавала јер је у тренутку успевала да избрише осмех са лица и ниоткуда створи сузе у очима. То је, ваљда, и очекивано кад нас преплаве сећања на неко давно прошло, али лепо време, на неке људе који су некада имали посебно место у нашем животу, у нашем срцу. Почетно планско избегавање је остало као „условни рефлекс“ на прве тактове. Данас сам је преслушала од почетка до краја. И не само да је осмех и даље на лицу, већ ми се једнако свиђао као онда 🙂

Током та 4,10 минута колико је пева Сергеј, низале су се слике. Знаш, истина је. С годинама у први план избијају она лепа сећања. Ваљда се срце и мозак на тај начин штите од неких нових рана.

Први сусрет, први пољубац, први додир. Први продужени викенд, прво летовање. Прва дан заједничког живота.  Први дугорочни планови.

Сад кад погледам, наша прича је имала много тог епитета „први“.

Упорно „вртим филм“ у глави, покушавам да се сетим прве размирице, препирке, свађе. Не успевам. И није то због система самоодбране. Не. Не сећам се јер их није било.

А, ваљда то тако и иде. Има парова који се стално свађају и опстају. И парова који то никад не раде. Чак ни на крају. Само једног дана пресеку.

– Збогом.

И то је то.

Прошло је много времена. Сетим те се понекад. Заправо, све ређе. Само у неким оваквим ситуацијама, али и то је, ваљда, нормално. Време и живот чине своје, и једно и друго теку својим ритмом, својим током.

Не чекају на нас.

Цртице уз кафу…

Синоћ смо нас пар „кафенисале“ на неке нежне теме. Како то већ бива причало се о свему и свачему, а некако највише смо се задржале на анализирању емотивне стране наших живота и дошле смо до занимљивих закључака. Без обзира на разлике у годинама које имамо, пословима које радимо, физичком изгледу, образовању, све смо се бар једном нашле у оној фази живота кад смо остале саме. И, оно што ме је обрадовало је да ниједној од нас то никад није био проблем. Ниједна се због тога није осећала мање вредном.

Одувек смо биле оне које радије бирају да буду саме него да буду са било ким само да би одавале утисак да су у пару. Емотивно није ништа горе од погрешно упарених, на силу спојенх људи. Једна од најгорих ствари које можемо себи урадити је побркати самоћу и усамљеност и лечити их са неким погрешним.

Самоћа сама по себи није страшна. Самоћа је ствар избора и може се прекинути кад то сами одлучимо. Усамљеност је много гора опција јер за њу не мораш бити сам. Врло често су најусамљенији они који су погрешно спарени…

Дотакле смо се и љубави, тј оне чувене реченице „Није љубав ако не боли“. Једни тврде да је то истина, други кажу да су то измислили они који никад нису имали среће у љубави јер љубав као таква не може да боли.

Ја мислим да може. У ствари, знам да може 🙂

Једино је љубав у стању да те подигне у висине, а онда да те тресне о под. Једино љубав има снагу да те истовремено насмеје и расплаче. Једино љубав уме да у једном тренутку заболи тако јако да мислиш да ћеш умрети, а да ти већ у следећем донесе блажени мир.

Љубав је најјачи отров и најјачи мелем. И боли. Још како боли…

Али и лечи… 🙂

Недоречено…

Најтежа носталгија је кад ти недостаје неко ко никад није био твој.

Све чешће размишљм о том графиту који сам видела на оном далеком путовању, које је заправо било путовање у средиште мог бића. Мисли тада, неизбежно, крећу ка теби.

У глави засвира песма коју сам први пут чула код тебе и помислим како је тај Балашевић заиста махер да напише прави стих…

„…Ја знам да време увек узме своје, и не знам што би нас поштедело, ал мени, ето, ништа сем нас двоје није вредело…“

Иако се нас двоје никад нисмо ни уклапали у ову песму, због многих ситница које су временом расле и постајале све веће препреке за нас, негде смо је и ти и ја препознали као неку нашу. Она чији први тактови ће нас увек мислима окренути једно другом.

Најтежа носталгија је кад ти недостаје неко ко никад није био твој.

Имали смо погледе у којима се видело све.

Имали смо додире који су остављали врео траг на телу.

Имали смо сате разговора и дане ћутања.

Имали смо наш језик састављен од пар слова и три тачке.

Имали смо онај осећај припадности, кад коначно верујеш да за сваког од нас постоји неко с киме се идеално уклопимо у целину.

Имали смо жељу која је претила да нас преплави.

Имали смо емоцију које смо се обоје плашили јер је била од оних које те обузму и преузму контролу.

Имали смо и пар ситница, бар се у почетку чинило да су ситнице, које су временом расле и постајале озбиљан пртљаг. Онај који је био све већа препрека да двоје на прави начин постану једно. Струне које су те везивале стварале су најпре ситне бразде које су постајале све дубље, док се на крају нису претвориле у амбис, а ми смо остали на супротним странама. Увек ту, довољно близу да се видимо, на дохват руке, али опет далеко. Предалеко.

Имали смо… Хмм… Прошло време глагола „Имати“.

Данас имамо неке друге људе у нашим животима. Али остао је онај један трен кад се сретнемо кад све стане. Кад инстиктивно задржимо дах, осетимо као да је срце прескочило док нам низ тело пролазе жмарци. Остале су неке песме у којима препознајемо једну никад до краја испричану причу…

Не, није ово носталгија, ово је овај одвратни октобар у јулу. Ова досадна киша, сиво небо и…  проклети недоречени Балашевић који је увек ту кад не треба…

У част Николе Тесле

На данашњи дан рођен је Никола Тесла.

У част Николе Тесле.

Стари Храст и остале успомене

Већ сам писала о „Мирисима детињства„. То је текст у коме се, мој је утисак, пронашао највећи број оних који су крочили у Ивин свет.  Тај текст, ма колико личан, био је, у ствари, универзалан. Прихватљив и препознатљив за све оне које су рођени у овој земљи тих неких година…

Данас пишем поново о „мирисима детињства“, само овога пута они су личнији, са примесама традиције. На њих ме је подсетила једна фотографија. Фотографија Старог Храста коју је направила моја Мама пре нешто мање од месец дана.

Стари Храст се налази у родном селу моје маме. У центру једне ливаде, равне као тепсија. На Молитвишту. Нико у селу не зна колико је Стари Храст заиста стар, али мој покојни дека, рођен 1916. је последњих година свог живота имао обичај да каже да од кад он памти, од неке 10 године, Стари Храст је исти, што значи да има бар два века!