11 година, осам месеци и 16 дана

Овако је отишао, у понедељак, 21. фебруара 2003.

У Хагу је провео 11 година, осам месеци и 16 дана.

Првобитна оптужба коју је Хашки трибунал подигао против њега, а објавио је фебруара 2003, састојала се од 14 тачака. У осам тачака је оптужен за злочине против човечности, а у шест за кршење закона и обичаја рата. Ту су „упаковани“ прогони на политичкој, расној и верској основи, депортација, прислино премештањe, убиства, мучења, окрутна поступања, безобзирно разарање села или пустошења која нису оправдана војном нуждом, уништавање или намерно наношење штете установама посвећеним религији и образовању, пљачкање јавне и приватне имовине. Извор је овде.

За 11 година, осам месеци и 16 дана нису доказали да је непосредно учествовао у било чему што му се ставља на терет. Све се свело на то да је „говорима и изјавама допринео да се код извршиоца створи одлука да почини наведене злочине“.  Суштински, за говор мржње,  у притвору је провео 11 година, осам месеци и 16 дана.

Ивин свет – трећи рођендан

На данашњи дан, 9. новембра 2011. заживео је Ивин свет. Дланом о длан, прошле су три године.

Кад сам почела да пишем на блогу идеја је била да „на папир“ ставим све оно о чему сам размишљала, а што ме је на овај или онај начин мучило. Блог је требало да буде неки мој вентил за нервозу, осећај немоћи који сам имала. Настао је у тренутку кад су дешавања на Косову и Метохији ушла у једну нову фазу, кад су постављене барикаде, кад је и дефинитивно разрешена свака дилема, ако их је уопште и било, о томе како власт у Србији третира свој народ и свој део територије који су отели неки лоши људи.

У почетку су блог читали само они најближи. А онда се круг ширио. Најпре су у Ивин свет долазили само они који су се, негде, проналазили у мојим речима и мислима, или су се бар само они оглашавали, а онда су почели да долазе и они који се баш не слажу. И они су се оглашавали. Најчешће увредама. Другачије, изгледа, нису умели.

Пет речи

С времена на време међу блогерима се покрене нека игрица. Једна од оних која кружи комшилуком је „прича са пет речи“. Номиновани блогери требају да напишу причу у којој ће употребити пет речи које је изабрао онај ко их је номиновао.

Номинација је стигла са блога Мала Бресква, а задате речи су чигра, завеса, смех, тајна и мирис. Увек сам била слаба са причама на задату тему 😦  Али, да пробам…

Зрење у Транзиту

Јуче  је у Културном центру „Транзит“ у Земуну одржана промоција књиге „Зрење“. Аутор Дејан Златић је у свету блога познат под именом Облогован, али и по сјајним кратким формама којима нам већ годинама улепшава дане. Познат је и по роману „Безимена“ који нам је показао да кратка форма није његов лимит.

У суботу увече промовисао је Зрење, али смо се подсетили и Безимене. Промоција је била, мислим да је права реч интимна. Транзит је био солидно попуњен, а већи део присутних чинили су другари из блогерског комшилука. Ово је била идеална прилика да се сретнемо и у реалном свету разменимо коју реч, да сваки комшија добије „слику и тон“. Управо та нека блискост допринела jе тој интимној атмосфери, па је промоција била лишена оне строге пословности, више је деловала као сусрет старих пријатеља који су се срели после дуго времена. Рекла бих да роман какав је Зрење и заслужује да прво јавно представљање доживи у таквом окружењу. Пријатељском.

Корак победника и Владимир

У Београду је у четвртак, 16. октобра одржана Војна парада под именом „Корак победника“. Обележено је 100 година од почетка Првог светског рата, као и 70 година од ослобођења Београда у Другом светском рату.

Паради је, уз државни врх Србије, присуствовао и Владимир Владимирович Путин, председник Русије.

У Војној паради учествовало је 4.500 припадника Војске Србије.

Ово је поглед на Војну параду из мог угла 🙂

НЛО над ЈНА

Они који прате те ствари, воде рачуна о статистици, кажу да је ово био први дуел фудбалских репрезентација Србије и Албаније. С обзиром да је утакмица прекинута, рекла бих да је све остало само на покушају.

Утакмица је прекинута после инцидената на терену у којима су учествовали играчи оба тима. Претходио му је маневар Неидентификованог Летећег Објекта на који је била закачена застава са мапом велике Албаније.

Дуел Србије и Албаније је окарактерисан као утакмица високог ризика. Највишег могућег. А, опет, неким чудом Шиптари су успели да лансирају летелицу са имагинарном картом велике Албаније у коју су убацили пола Србије. Ако ми географија није слабија страна рекла бих да мапа покрива поред територије Албаније, и делове Црне Горе и Македоније као и добар део Србије – КосМет, Рашку, па све до Ниша.

Дан који не долази

Поглед на запаљену Народну скуптшину 5. октобра (фото: интернет)

Тог 5. октобра 2000. је био четвртак. Иако је време и после њега наставило да тече, прошло је 14 година од тада, све чешће се чује да још увек чекамо 6. октобар.

– Након сваке поплаве говна испливају на површину – кажу стари људи.

Од тог 5. октобра чекамо онај „дан после“ да се поплава повуче и да фекалије падну на дно. Још увек се то није догодило.

Данас је дан кад се сви сећају тог 5. октобра. Оно чега се ја сећам је да се данима „кувало“, осећало се да ће ускоро пукнути и да ће експлозија доста тога променити. Неки, зваћу их оптимистима, су веровали да ће бити боље, јер од онога како смо живели лошије није могло. Мени, себе ћу означити као песимисту, је здрав разум говорио да експлозија по дефиницији може само да уништи. Уз то, знала сам да у Мајци Србији од лошег има лошије, да кад се нађеш на дну уместо да се одбијеш о тло и кренеш поново ка врху, некако почнеш да се још више укопаваш, да не кажем затрпаваш.

Зејтинлик…

Улаз на Српско војничко гробље

Са неких места се никад не вратимо, нека никад не заслужимо – Станимир Трифуновић

Ове године сам први пут била у Грчкој и како то већ срце налаже била сам у Солуну, где ме је занимало само једно место –  Зејтинлик – Српско војничко гробље.

Кад сам одлучила да ћу одмор провести у земљи Хелена и Брату споменула да је „овог лета на програму Зејтинлик“ рекао ми је:

– Понеси „Дрину“ без филтера и мало српске земље. ‘Бем ти, ја сам тамо плакао као мало дете…

Пар вечери пре одласка куцкала сам поруке са једним од „Браће и Пријатеља“ и написала му:

– Наредних дана ћу до Солуна, до Зејтинлика, да обиђем наше, кажем им да нису залуд гинули.

Они који су били тамо разумеју све, без додатних речи. Довољно је рећи Зејтинлик. За оне који још увек нису били…

Буђење у Скадарлији

…Моје племе сном мртвијем спава… ~ Владика Данило

Горски вијенац ~ Петар Петровић Његош

Смејали смо се кад су причали о томе како је Србима неопходна „промена свести“ и да ће се током свог мандата трудити да успешно одраде тај део посла. У Скадарлији, у срцу Београда, боемској четврти која је неизоставно место кад желите да осетите онај прави дух, шмек старог Београда, да уживате у доброј храни и музици, место које изаберете као једну од локација које обавезно показујете гостима из иностранства, суочиле смо се са променом свести.

У Скадарлији, у којој је живео Ђура Јакшић, један од најбољих родољубивих песника, у којој је Војислав Илић написао стих песме Свети Сава – Ко удара тако позно у тишини ноћног мира, једне септембарске вечери се само за једним столом осетио дух патриотизма. Нажалост, није успео да пробуди остале успаване.

Зид

Пре неког времена налетех на овај текст. Колико сам схватила то је у ствари јеврејски виц, али мени се свидео. Има ту нечег.

Нека се нађе и на блогу.

Новинарка ЦНН-а је чула за једног старог јевреја који се последњих 60 година сваког дана два пута дневно молио на западном зиду, па је одлучила да га посети и да направи прилог о њему и његовом искуству.  Гледала га је неких 45 минута како моли, а онда, кад је завршио и кренуо назад, пришла му је и затражила интервју.

– Опростите, ја сам Ребека Смит, ЦНН. Како се зовете?

– Морис Феинберг – одговорио је старац.

– Господине, колико дуго долазите и молите се на западном зиду?

– Већ 60 година.

– Шездесет година? То је задивљујуће. А шта Вам је у молитвама?

– Молим за мир међу хришћанима, јеврејима, муслиманима. Молим за престанак мржње и ратова. Молим да деца одрасту у одговорне и зреле особе и да воле своје ближње…

– И, како се осећате након 60 година?

– Као да говорим зиду.