СуЗа и блог игрица

Сваки разлог је добар разлог – кажу неки људи. Мој разлог да се вратим писању овога пута је бољи него иначе. Разлог је СуЗа која ме је номиновала у блог игрици. Иако сам је играла у више наврата прошле године, зато што ме је СуЗа номиновала играм је поново.

1. Омиљено доба дана

~ Раније бих рекла јутро, кад се рађа дан који нам доноси наду, кад се рађа нешто ново. Последњих неколико година омиљено доба дана ми је оно у коме сам окружена људима које волим, радим оно што волим…

2. Који би лик из бајке волео бити?

~ Хммм, прво изабрати бајку 🙂 Искрено, не знам, нисам о томе размишљала, али оно у шта сам сигурна не бих била нека принцеза која је у невољи и очекује принца/витеза да је спаси. Некако се никад нисам уклапала у такве приче.

3. Кад кажеш ЈА – шта све подразумева та „мала” реч?

~ Подразумева мене, са свим врлинама и манама.

4. Књига или филм

~ Књига, посебно у оној опцији књига или филм снимљен на основу књиге. Волим оне мирисе које носе књиге, без обзира да ли су нове или старе годинама, деценијама. Кад читам утонем у неки други свет, сама у глави стварам свој филм на основу прочитаног. Они моменти да читањем радим на себи се подразумевају.

5. Фотографија или слика

~ Може ли и једно и друго? Можда због тога што нисам вешта у сликању за нијансу дајем предност фотографији, али сигурно је да волим и уживам и у једној и у другој уметности. Иначе, пријатељи често знају да кажу да сам фото-манијак због ненормално (то је једина реч која на прави начин описује) великог броја фотографија које имам. Довољно је рећи да се са викенд путовања вратим са две-три хиљаде фотки. Наравно, нису све мала ремек дела, али су довољна да остане успомена 🙂

6. Шта су за тебе успомене?

~ Много тога. Све оно што ме врати у нека прошла времена. И кад пронађем неку ситницу из детињства, и кад чујем неку песму, видим неку фотографију, кад осетим неки мирис, укус… Све што могу да опипам и што могу да осетим неким од чула.

7. Када би путовање кроз време било могуће кад и где би волео да живиш?

~ У време Цара Душана 🙂 Има много периода, не само у српској историји већ и у историји света, која би била занимљива за живети у њима. Само се бојим да би ми, с обзиром да бих дошла из савремене цивилизације, највећи проблем било то што су у свим тим периодима услови за одржавање личне хигијене били… па, рецимо, лоши.

8. Ако би ставио наочаре неког другог шта би помислио о себи?

~ Хммм, ако би питала моје пријатеље рекли би ти да бих сигурно имала много бољу, реалнију слику о себи од оне коју имам без тих наочара 🙂

9. Мачка или пас

~ Дефинитивно пас. И то не само зато што имам једног. Он је моја антистрес терапија. Осети кад сам лоше, кад ми треба загрљај и тада упије сву лошу енергију из мене. И трпи ме. Трпи моју нервозу, моје мане, моје изливе љубави. И воли ме. И веран је.

10. Шта је за тебе успех?

~ У данашње време када нас психички трују и разбијају мислим да је успех остати нормалан, свестан себе.

11. Напиши ми нешто за „успомену и дуго сећање”

~ Последње време свратим у комшилук, али не остављам траг. Прочитам и одем. Твоја авлија је једна од оних у коју редовно свраћам. Не само зато што смо комшилук већ годинама, већ зато што код тебе увек пронађем неки мир. Код тебе је све ненаметљиво, а опет довољно јако, подстицајно. Баш онако како треба да буде да човек пронађе одговоре чак и ако их не тражи.

Руско ЊЕТ!

Моменат кад Виталиј Чуркин, амбасадор Русије у Уједињеним нацијама, улаже вето на Резолуцији о Сребреници

Кинеска клетва гласи:

– Дабогда живео у занимљива времена!

Припадам једној од генерација које је и те како захватила та клетва. Мада, кад живиш на Балкану готово свака генерација живи у „занимљива времена“. Како је Момчило Бајагић Бајага својевремено певао:

„Ово је овде Балкан земља из сна,

између моћних сила, добра и зла.

Ту свако може бити душман и брат

сваких 50 лета избија рат…“

Доживели смо и преживели много тога. Распад земље у којој смо рођени, рат, санкције, бомбардовање, нови рат, нови распад земље, револуцију, сервилност политичара, отимачину дела територије, цепкање државе, омаловажавање народа… Били смо сведоци велики промена у свету, распада СССР, уједињења Немачке, Чернобила, многих ратова, природних катастрофа, крвавих револуција…

Данас смо били сведоци још једне велике ствари. Мислим да многи још увек нису свесни тога шта су Руси, њихов председник Владимир Путин и Виталиј Чуркин, његова продужена рука у Савету безбедности Уједињених нација, данас, 08. јула 2015. урадили, пре свега за српски народ, а потом иа за заштиту истине и правде.

ДЕЧАЦИ, ХВАЛА!

ЈА ТЕ ВОЛИМ, ЈА ТЕ ВОЛИМ, ЈА ТЕ ВОЛИМ СРБИЈО!!! Они су дечаци рођени 1995. и касније. Оне исте 1995. кад се догодило можда и највеће етничко чишћење у смирај 20. века. Дочекале су их санкције, одрасли су у земљи која је сваким даном њиховог одрастања била све мања, све сиромашнија. Пролећа 1999.  имали су од две до четири године. Неки су под звуком сирена направили прве кораке, они мало старији су можда баш тих дана први пут шутнули лопту. Расли су у земљи у којој су нестајала морална начела, стандард падао у понор, у први план избијао људски шљам. Одрастали су и сањали неке снове. Сваки од њих је имао неки свој, лични сан. А онда, мало по мало, корак по корак, отварали су се путеви за остваривање снова. Неко је рекао да се снови остварују, само треба бити упоран у сневању. Њихов сан се остварио и зато што су били упорни и зато што су у мноштву личних снова имали један заједнички – победу. И то не било какву, победу на Светском првенству! Кад нешто силно желиш онда и дајеш све од себе да то оствариш. Ова деца су заиста дала све од себе. Ова деца су, ма колико излизано било, заиста оставили срце на терену. Ова деца су шампиони света.

Србија је првак света!

ФОТО: Интернет

Млада фудбалска репрезентација Србије, играчи до 20 година, постала је првак света у фудбалу. У финалу Светског првенства, одржаном на Новом Зеланду, Србија, коју са клупе води селектор Пауновић, је победила Бразил 2:1 после продужетака. Голом Мандића повели смо 1:0 у 70. минуту. Бразил је изједначио у 74. минуту, а победу Србији донео је Максимовић у 118. минуту утакмице.

Ону од пре пар дана популарну

ОРЛИЋИ – јер смо до сада са Бразилом финале СП-а могли да играмо само у ПЕС-у

исправила бих у

ОРЛИЋИ – јер снове претварају у стварност!

Славимо велики, у последњих неколико деценија највећи успех националног фудбалског тима. Млади су на крову света. Где год погледате по друштвеним мрежама статуси су у 90% случајева везани за фудбалере Србије.

Али, нису сви у овој причи, зато осећам потребу да напишем које слово:

То што славимо данас фудбалере, пре тога Новака Ђоковића, стрелце, ватерполисте, кајакаше, веслаче, кошаркаше… То што славимо успехе спортиста не значи да смо слепи, глупи.

Знамо ми одлично шта се дешава у земљи.

Знамо ми одлично да златна медаља фудбалера, нови трофеј Ђоковића неће плати заостале рачуне, неће променити нашу финасијску ситуацију, отплатити рате кредита. Знамо да ми лично немамо ама баш никакве користи од тог њиховог успеха. Да наши животи неће бити квалитетнији.

Зато, немојте да неке своје фрустрације, да нека своја незадовољства искаљујете на нама који и поред свих проблема које имамо успевамо да се обрадујемо успесима других. Немојте ту накупљену злобу у вама, ружно је то рећи, али тако делује, да правдате тиме како не дозвољавате да вам мажу очи причом о успесима спортиста док нам се дешавају страшне ствари.

И ми који славимо успехе спортиста смо свесни свега, али бирамо да бар на пет минута аплаудирамо другима који су у истој таквој земљи, са истим таквим мукама, проблемима, успели да остваре свој сан. Ми, за разлику од вас дежурних пљувача, умемо да се обрадујемо и честитамо другима који успеју да направе резултат вредан пажње.

И баш зато што смо такви, што знамо да се насмејемо, обрадујемо успеху других људи, успеху од кога немамо ама баш никакву личну корист, сигурно ћемо успети да пронађемо начин да решимо неке своје проблеме. И нама ће се у неком тренутку отворити могућност, посложити карте, да остваримо свој циљ.

Јер, како зрачиш, то и привлачиш. Кад си стално мрачан, негативан и пљувачки настројен према свему лепом, не можеш ни очекивати да ти се у животу дешавају само позитивне ствари. Размислите о томе кад следећи пут пљунете на спортисте, кад Ђоковић узме нови трофеј, а ви питате где плаћа порез и слично.

ОРЛИЋИ, БРАВО! И ХВАЛА ЗА ОВУ РАДОСТ КОЈУ СТЕ НАМ ДАЛИ!

Већи муслимани од Мухамеда

Прва вест коју сам видела јутрос је она о „јединственом обележавању 11. јула“. Судећи по тексту тог датума ће се 7.000 људи наћи на платоу испред Народне скупштине Србије с циљем да се на јединствен начин обележи „20. година од геноцида у Сребреници“. Иницијатор је Душан Машић, а акцију је покренуо преко свог Твитер налога.

Мало је фалило да повратим.

Нема потребе да идем у детаље да с годинама све више људи сумња у ту „истину“ о Сребреници. Још 2009. је емитован норвешки филм о Сребреници у коме се јасно види да и поједини припадници муслиманског ентитета у БиХ сумњају у званичне верзије догађаја и наводе примере како су им из Сарајева сугерисали да се жртвује одређен број муслимана зарад војне интервенције, на шта главни људи из Сребренице нису пристали. Онај ко жели може много тога да пронађе на интернету везано за тему Сребренице и да се увери да није све тако црно-бело тј да нити је то тај број, нити је то био геноцид нити су Срби искључиви кривци.

Но, није Сребреница као феномен пропаганде овде главна тема. Разлог за писање је нешто друго. Та, мени још увек несхватљива потреба да се додвори другима, пљуне на своје, пропагира нешто за шта није до краја јасно шта је.

Дан кад је пао „невидљиви“

Још једна годишњица од обарања F-117 Nighthawk  такозваног невидљивог авиона, поноса и дике америчког ваздухопловства. Био је то тријумф Давида у борби против Голијата.

Овај текст, написан пре три године, на сваку годишњицу је допуњаван неким новим детаљима. Овога пута придодат му је и састав борбене посаде која је учествовала у обарању „невидљивог“.

Дан кад је пао „невидљиви“.

Дан који се не заборавља

24. 03. 1999. – 24. 03. 2015.

Тог пролећа 1999. њима је читава Србија, укључујући и цивилне објекте, била легитимна мета. НАТО екипа је тада на Србију лансирала 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона уз то изручено је и 156 контејнера са 37.440 “касетних бомби” са 350.000 касетних подпројектила, такозваних “бомбица”. За све цивилне жртве усталили су термин „колатерална штета“ који се и данас немилице користи као алиби за злочине. Тог пролећа је погинуло 2.500 људи, од тога 89 деце! Од тог пролећа појава малигних леукемија и лимфома у нашој земљи повећана за 110 одсто, док је учесталост појаве свих тумора заједно, и леукемија и солидних тумора– карцином дојке, грлића материце, плућа и дебелог црева, повећана за 20 посто. Ти проценти нису коначни јер латентни период за леукемије и лимфоме износи седам и по година, док је за солидне туморе тај период у просеку 15 година. Значи, тек нас очекује прави талас.

Уби ме прејака реч!

У ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. у једној шуми покрај Загреба пронађено је беживотно тело Бранка Миљковића, кога често називају „принцом српских песника“. По званичној верзији Миљковић је извршио самоубиство, али је остало до краја нерешено како је малено дрво о које се Миљковић, наводно, обесио могло да издржи крупно тело српског песника који је, како су говорили његови пријатељи, у то време имао 110 кг. Миљковић је, иначе, пронађен у клечећем положају обешен о сопствени каиш о грану дебљине дечије руке.

И данас, 54 године након смрти још увек је на снази званична верзија о самоубиству.

Бранко Миљковић је рођен 29. јануара 1934. у Нишу у коме је завршио основну школу и гимназију, док је Филозофски факултет завршио у Београду.  Прву песму објавио је 1952. у београдском листу „Записи“ са 18 година. У Нишу је песме објављивао у „Службеном гласнику“, „Гласу омладине“, „Нашем путу“, „Гледиштима“…  Када је дошао у Београд Бранко Миљковић је три године обилазећи редакције многих часописа покушавао да објави своје радове, али није имао успеха. Све до 1955. кад Оскар Давичо, као уредник часописа „Дело“ објављује његове песме и тиме му отвара врата осталих издавача и бројних часописа.

Нисам Шарли!

Мој брат по родољубљу, мисли и перу Облогован на свом блогу је објавио текст „Ја нисам Шарли“ у коме је направио одличан осврт на хистерију и лицемерје које је последњих дана преплавило планету, самим тим и Београд. Препоручујем да га прочитате, а ово што следи је мој коментар на његов текст уз одређени додатак.

Потписала бих те од оног слова „С“ којим си почео текст, до оне тачке којом си га завршио!

О истим стварима сам мислила од тренутка кад сам чула шта се догодило. А чула сам јуче јер више не гледам ТВ, не читам новине. Чувам себе од лоших вести, лицемерја, извештачености, сервилности, лагања и пљувања у лице. Од свега тога што си ти лепо навео.

У првом тренутку сам помислила да напишем које слово, одавно нисам, али сам се предомислила. Као да сам осећала да ће то неко други урадити, баш онако како бих ја то желела.

Уз ризик да будем преопширна…

Ако ништа друго, копираћу код мене на блог 😉

Нисам Шарли.

Нено, лака ти земља…

Некад, заиста, помислим да је најбоље искључити се од остатка света. Из дневне рутине избацити читање новина, гледање информативних емисија, слушања вести, „шетања“ по интернету, све оно што може да нас суочи са суровом реалношћу свакодневног живота и неминовним одласцима људи које познајемо.

Данас је један од тих дана. Чула сам вест која ме је изненадила, растужила, због које сам у тренутку занемела, а онда осетила како су ме преплавиле носталгија и сета за неким прошлим временима

Ватерполо, спорт који много волим и који је дуже од деценије био моја велика љубав, је данас изгубио још једног члана породице. Изненада је отишао Ненад Манојловић (1954.-2014.) човек који је кормило националног тима држао у својим рукама у периоду од 2000. до 2004. године. Готово сви репрезентативци су тада причали да је управо Нена главни кривац за атмосферу – тај чудесни тајни састојак свих успеха националног тима у том четворогодишњем периоду.

Под будним оком Нене Манојловића за четири године, колико је био селектор, освојено је укупно осам медаља. Ниска успеха почела је на Олимпијским играма у Сиднеју 2000. кад је освојена бронза. Годину дана касније, у свега месец и по дана, лета 2001. освојено је злато на ЕП у Будимпешти и сребро на СП у Фукуоки. На ФИНА Купу у Београду 2002. делфини су стигли до бронзе, а наредног лета, 2003. поново у месец и по дана, ризница је обогаћена са још две медаље, европским златом у Крању и светском бронзом у Барселони. Током 2004. која је била последња година његовог вођења репрезентације су освојена још два одличја, сребро у Светској лиги на Лонг Бичу и сребро на Олимпијским играма у Атини.

Нено, нека ти је лака земља…