Студије сећања – Геноцид над Србима у НДХ

Мој матурски рад је био „Геноцид на Србима у НДХ – Јасеновац“ јер ме је одувек занимала тема геноцида над српским народом који се догодио у НДХ током Другог светског рата. Као дете сам наивно веровала да се то више никад неће догодити, јер, побогу, оне злочине нису чинили људи већ звери којих више нема, а онда су дошле ’90-те и донеле „Олују“, „Бљесак“ и неке нове злочине.

Давно су рекли да се историја понавља народима који су склони забораву. Српском народу се, утисак је, врло често понављају неке од најтежих епизода из његове историје. „Кратка памет“ или заборав или братство-јединство коме су нас учили, а коме неки, упорно, желе да нас врате – сасвим је свеједно ко је кривац. Чињеница је да свако мало српски народ прође кроз неку нову голготу која је, мање-више, реприза нечега што нам се већ догодило.

Они који би требало да се баве одржавањем српске националне свести, који би требало да се побрину да се неке ствари никад не забораве, раде све да пониште велике злочине над нашим народом. Раде све да избришу из сећања геноцид који се догодио над Србима у НДХ. То се, ваљда, не уклапа у неку нову Србију.

Зато они који се труде да се ствари не забораве заслужују максималну подршку. У наредним редовима о њима.

Литија за спас Ваљевске Грачанице

Иако се информације о Ваљевској Грачаници ретко налазе у медијима и доста људи или не зна шта се дешава са и око овог манастира, или мисли да је манастир поплављен услед поплава које су недавно поново захватиле Србију, постоје они који се на све начине труде да информације и истина дођу до што већег броја људи.

Месецима Грачаничка стража је дежурала поред манастира, већ недељама су испред зграде Владе у Немањиној. На све начине покушавају да укажу на погубност одлуке да се потопи манастир Светог архангела Михаила – Ваљевска Грачаница, подигнут на темељима Немањићке цркве са најстаријим звоном изливеним 1860. године.

Данас око 16 часова кренула је Литија кроз Београд, од Немањине до Патријаршије. Свакога дана  испред Владе РС у Немањиној је целодневни протест, вечерње окупљање је око 18-19 часова а суботом креће народна Литија од Владе па до Патријаршије и РТС.

Слободан је…

ФОТО: Танјуг – Срђан Илић

Претресно веће Међународног суда за бившу Југославију у Хагу данас у 11,24 је ослободило Војислава Шешеља, лидера „радикала“ по свих девет тачака оптужнице.

Судија Жан Клод Антонети, председавајући претресног већа, после читања образложења пресуде закључио је:

– Под тачком 1. злочин против човечности проглашава да Војислав Шешељ није крив. Под тачком 4. убиство – није крив, тачка 8. мучење – није крив, тачка 9. окрутно поступање – није крив, 10. депортација – није крив, 11. нехумана дела – није крив, 12. безобзирно разарање градова, насеља, села и пустошење – није крив, 13. оштећење верских и образовних објеката – није крив, 14. пљачкање јавне или приватне имовине – није крив.

У Хагу је провео 11 година, осам месеци и 16 дана и за све то време нису успели да му докажу ништа за шта су га оптуживали. Све се свело на то да је „говорима и изјавама допринео да се код извршиоца створи одлука да почини наведене злочине“.  На крају је ослобођен, а суштински, за говор мржње,  у притвору је провео готово 12 година.

Кад сам чула пресуду осећања су била помешана.

Oслободише Шешеља!

Потапање

Кад су други народи, припадници различите вере, рушили српске светиње знали смо да подигнемо глас. Кад су скрнавили гробља, палили цркве, манастире, ломили крст са куполе говорили смо да су дивљаци, звери. Да Бог то види и да неће проћи некажњено.

Данас, кад неки Срби потапају манастир Светог архангела Михаила – Ваљевску Грачаницу, подигнуту на темељима Немањићке цркве са најстаријим звоном изливеним 1860. године, већина ћути.

Шачица се на терену бори за спас светиње. Грачаничка стража месецима покушава да скрене пажњу на уништавање манастира, да спречи тај зверски чин, укаже на могућност измене пројекта којима би манастир био поштеђен, али је све то без успеха. Хапшени су, готово прогањани, али се нису предали. И данас покушавају немогуће.

Потапање је у току, вода је ушла у манастир, ускоро ће га прогутати, баш као и многе пре њега на неким другим локацијама. Јер ово није први пут да смо то урадили. Свесно, добровољно, још једном смо пристали на сакаћење и историје и будућности.

Неки други су палили, рушили и скрнавили наше цркве желећи на тај начин да нас понизе, отерају, пониште наше присуство и постојање. Они су дивљаци, они су звери.

Ми сами потапамо манастир.

Која је тачно разлика између „неких других“ и нас?

Бог је велики, прашта, али како ћемо сами себи опростити овај грех?

 

Фотографије потапања манастира су преузете са интернета.

Народ и НАТО

фото: Интернет

Судећи по броју људи који су изашли на протест против званичне НАТО окупације, oна незванична траје деценијама, као и по паролама, сликама које су носили, ма шта причао „званични Београд“ Срби нити воле нити верују у добре намере НАТО Алијансе.

Са друге стране, они који немају представу ко су главни јунаци српске (слушај мене оптимисту, српске, а овде више готово ништа није српско) политичке сцене, aли ни светске у целини, могли би да помисле да је Владимир Путин лидер српске опозиције јер утисак је да више верујемо Путину него било коме из српске политичке елите.

Јесен у мом сокаку :-)

Комшија Новиинтернет1987 који је недавно постао Сопствени портпарол изнео је предлог да наредних дана обрадимо тему „Јесен у мом сокаку“. Добро, он то није баш тако назвао, али предложио је да ове пролећно/летње температуре искористимо за шетњу и фотографисање комшилука, неких интересантних локација и покушамо да забележимо све боје јесени.

Ово је мој скромни прилог. Једна шума надомак Београда  🙂

Парадајз и краставци или Париз у ударном термину

Да ли је ово крај света који познајемо?

Да ли је Париз нешто што ће постати уобичајена слика широм планете, а не само у земљама које не заслужују да буду у „ударном термину вести“?

Кад год се дешавају овакве ствари сетим се свих недужних српских жртава које су за остатак света у најбољем случају била колатерална штета, а најчешће просто потребан губитак да би се тим „проклетим тврдоглавим Балканцима“ утувило у главу да морају да играју по правилима великих. И увек ми, људски, буде жао што сада неки други недужни плаћају цену. Они који су криви се, по правилу, увек извуку.

А онда се сетим да су и у тим земљама трећег, или већ ког света из којих долазе ови негативци, неки њихови недужни својим главама платили или још увек плаћају увођење демократије, па је, по некој одвратној симетрији, сад то дошло на наплату. Или простим језиком речено, не можеш свуда по свету садити краставце и надати се да ћеш убрати парадајз. Шта посејеш, то мораш да жањеш. Не може другачије.

Ипак, суштина свега овога је је да је шака идиота зарад својих личних интереса, из жеље да комплексе лечи на један болестан начин, потребе да докаже да је њихов највећи, затворила кривуљу и целу планету, и дефинитивно, убацила у један зачарани круг из кога ћемо се врло тешко извући.

Жак Огар, пуковник француске војске, је објавио књигу под именом „Европа је умрла у Приштини„. С обзиром на шта је све Европа зажмурила у претходним годинама, а ми то знамо из прве руке на примеру Косова и Метохије кад је терористима дат легитимитет, бојим се да ће Париз бити само један у низу парастоса не само Европи већ и целокупном свету какав смо познавали до сада…

 * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Париз је сада у вестима свих светских медија. Према последњим информацијама, у време кад је настајао овај текст, баратало се са бројком од 160 мртвих. Како је комшија Облоговани приметио, иако се готово свакодневно неке сличне ситуације са великим бројем мртвих дешавају у Авганистану, Ираку, Сирији… светски медији ако и објаве такву вест ставе је у цртице, као не тако битну информацију. Питао се и Шта Парижане чини вреднијим, па да РТС заноћи уживо на  улицама овог града.

Одговор је суров. Онима који кроје светске медије, а које прати и овај наш несрећни РТС, бело је увек било значајније од црног, жутог или било које друге боје…

У филму „Нирнберг“има један сјајан дијалог између рајхсмаршала Хермана Геринга и капетана Густава Гилберта који је, заправо, модел по коме функционише свет и дан данас…

Више на линку

Документарни филм „ДЈЕЦА“

У централном делу Кнез Михаилове улице у Београду отворена је изложба фотографија са снимања филма „ДЈЕЦА“ аутора Дениса Бојића. Изложено је 26 фотографија које на аутентичан и веома снажан начин преносе суштину и истину српског страдања у Републици Српској.

Филм је премијерно приказан 26. октобра у Бањалуци, београдска премијера ће бити одржана сутра у 20 часова у свечаној сали Југословенске кинотеке.

У опису филма стоји:

Снимљен у продукцији РТРС-а, овај документарни филм на јединствен и аутентичан начин представља једино и посљедње свједочење четири преживјела родитеља, од укупно 36 очева и мајки, који су у отаџбинском рату изгубили по троје дјеце. Филм “Дјеца” документује једну од највећих и српској јавности мало познатих трагедија нашег народа у посљедњој деценији 20. вијека. Има за циљ да истовремено чува културу сјећања и покаже колико су Срби као народ недовољно свјесни своје недавне прошлости и хероја, које је она за собом оставила.

ПОБЕДА! #NoKosovoUnesco

Вест која је данас стигла из Париза где се у седишту УНЕСКО-а одлучивало о захтеву такозване државе Косово, терористичке творевине на тлу Србије, о пријему у ову светску организацију, обрадовала је сваког Србина, али и сваког ко поштује правду, историју, државност без обзира на то којем народу или вери припада.

Уједно, вест из Париза је и најлепши поклон за рођендан блога Ивинсвет.

Била је ово победа правде, али и још једна потврда пријатељства, подршке коју годинама добијамо од држава које не припадају Европској унији или неким новим „искреним западним пријатељима“ и „пријатељима са блиског или далеког истока“. Била је ово победа свих оних које схватају опасност признавања отимачине и давања легитимитета терористима. Свима који још увек верују у правду, поштују државност, историју једне државе.

Победа истине и правде није била лака, убедљива, сигурна. Терористима и онима који их подржавају недостајала су само три гласа да победи лаж, отимачина… Зато, сви ви који сте данас гласали ПРОТИВ, наша православна браћо, наши пријатељи, знани и незнани, ХВАЛА што сте помогли да победи правда.

Хвала што сте још једном били уз нас и потврдили да дефинитивно имамо више среће него памети. Што, реално, са карикатурама које воде ову земљу, и није тако тешко.

У Србији је памет на неплаћеном…

Уз нас су остали само они најискренији пријатељи и Бог. Довољно за ову победу…

Срце моје…

Постоје људи које на прву лопту заволимо, без неког конкретног разлога. Једноставно, већ при првом сусрету се ушуњају у срце, ту се сместе, без намере да икад изађу.

Наша „прва лопта“ је била… Па, рецимо, чудна, можда чак и поприлично џомбаста. У друштво сам упала као аутсајдер, неко ко ту не припада ни по којем основу, али су ме готово сви прихватили. Или су бар одавали утисак да су ме прихватили. Сви осим Њега. Од старта је имао гард. Није имао проблем да ме пресече у неким мојим филозофирањима, да ми каже да гурам нос где му није место и да је најбоље да ћутим.

Мени неко каже да ћутим?!