Младићу доживотна „по реду вожње“

Извор: Интернет

Хашки трибунал изрекао је првостепену пресуду Ратку Младићу, генералу и ратном команданту Војске Републике Српске. Генерал Младић је осуђен на доживотну робију.

Одлука суда правде, што би званично требало да буде Хашки трибунал, вероватно никога није изненадила. Подсећања ради, од 161 оптужнице више од половине (82) је било против Срба који су осуђени на више од 1.000 година робије (1.160,5 година + 6 доживотних ако рачунамо по 40 година свака значи 6х40 = 240 година, укупно 1.160,5 + 240 = 1.400,5 година робије). На казну доживотног зтвора осуђено је шест особа и сви су Срби: Станислав Галић, Вујадин Поповић, Љубиша Беара, Милан Лукић, Здравко Толимир и Ратко Младић. 

Док су казне Србима дељене „шаком и капом“, ако би се омакло да неко буде првостепеном пресудом крив за злочин над српским народом, Жалбено веће би ту „грешку“ исправило па су из Хага као невини изашли и Анте Готовина, Младен Маркач, Иван Чермак, Насер Орић, Рамуш Харадинај и многи други. За злочине над српским народом, ако би и били осуђени, кривци би добили симболичне казне. Са друге стране, Србима су се без задршке одређивале доживтне робије, као и казне са двоцифреним бројем, неретко и оне од 40 година. Пракса и траиција су настављене и пресудом генералу Ратку Младићу. 

Како је прочитана одлука Суда, тако су уследиле и реакције из целог света. Шта мисле други баш ме брига, али, неписно правило „ај да мало пљунемо на себе“ се наставило и овога пута. На неке ствари можемо да се кладимо, фикс на тикету.

Бој на Кошарама – Битка која траје

Од тог пролећа 1999. свако наредно дочекујем са тугом и поносом. Тугом због неизбежног сећања на „милосрдне часове демократије“, а поносом кад се сетим свих оних који су тих 78 дана Отаџбину бранили животима. Цела Србија је тада била легитимна мета, није се гледало да ли су гађани војни објекти, положаји одбрамбених снага Србије или возови, приватне куће, цивили – за НАТО и екипу Србију и све оне који су тада живели у њој требало је сравнити са земљом, истребити.

Наша Војска и Полиција су тих 78 дана били свима нама на понос. Уз помоћ „штапа и канапа“, али бистрином ума, тактичким решењима, али пре свега великим срцем и храброшћу, бранили су родну груду. Свесни да су на бранику Отаџбине, истом оном који су пре њих бранили војвода Живојин Мишић, Степа Степановић, Путник, да су потомци Див јунака који су прешли Албанију, преживели Солунски фронт, наши браниоци су за тих 78 дана исписали нове странице у историји Србије. Странице на које можемо и морамо бити поносни.

Једна од најважнијих битака тог пролећа 1999. почела је на Велики Петак, 9. априла и трајала је до последњег дана НАТО агресије – 10. јуна. Био је то Бој на Кошарама. Сваког дана, од 4,00 до 23,00 трајали су напади шиптарских терориста уз подршку албанске војске и НАТО снага. Са копна, из ваздуха. Свакога дана непријатељ је покушавао да освоји Кошаре и отвори пут копненој интервенцији, али јунаци Кошара то нису дозволили.

За мене Кошаре нису само Кошаре, већ и подручје Паштрика, Маја Главе, Јуник…  Цео тај фронт је био јединствен.

У четвртак, 06. априла, у предвечерје годишњици почетка Битке, у Конференцијској сали Савеза самосталних синдиката одржана је трибина „Бој на Кошарама – Битка која траје“. Да ли треба рећи да је сала била премала да прими све оне који су желели да сазнају нешто више о Кошарама, да својим присуством кажу ХВАЛА и НИСМО ЗАБОРАВИЛИ. Трибина је почела атипично – уместо минутом ћутања громогласним аплаузом, а присуствовала је и породица Тибора Церне, једног од хероја који је живот дао за одбрану Отаџбине.

Учесници трибине су били пуковник Љубинко Ђурковић, командант одбране Кошара, капетан Душан Јокић. командир чете у одбрани Кошара, Војислав Вукашиновић, војник, браниоц Кошара, и проф др Даница Грујичић, неурохирург, начелник Центра за неуроонкологију Клиничког центра Србије.

У нешто више од сат и по времена имали смо прилике да чујемо аутентична сведочења учесника најзначајније битке у новијој српској историји. У одбрани Кошара, у одбрани Отаџбине, учествовало је 1357 војника, подофицира и официра. Положај никад није напустило њих 108, а 256 јунака је рањено током битке која је трајала од 9. априла до 10. јуна.

Молитва за Алепо

Налетех данас на друштвеној мрежи фотографије и апеле „Молитва за Алепо„. Читава акција је усмерена на скретање пажње на положај цивила у овом сиријском граду и на убиства која се дешавају. На свим фотографијама су мотиви разрушеног града и уплакана деца. Најмлађи увек остављају најјачи утисак, зато их безобзирно и бесрамно користе у маркетиншке сврхе. Управо из тог разлога, овај текст ће бити један од ретких без фотографије као илустрације.

За четири године, колико трају борбе за Алепо, не сећам се да су се душебрижници толико узбуђивале за животе цивила, убиства и целокупну хуманитарну катастрофу која се дешавала како у овом граду, тако и у целој Сирији. Док је био под контролом џихадиста брижном Западу је све било по мери, деца нису плакала, није било мртвих, тамо је скоро па био рај на земљи. Оног момента кад су контролу над градом преузеле снаге војске Сирије, одмах је почела брига за цивиле.

Драматична „последња јављања“, информације из прве руке о убиствима широм Алепа, о масакрима сиријске војске над недужним цивилима одједном су преплавиле медије са Запада. Сви су се дигли да попљују сиријску војску и да се председник Башар Ал Асад представи као највеће зло које је шетало земљом.  На пар места је било и порука „огрешили сте се о Босну, Руанду, немојте о Алепо“.

И одједном ми је било мука.

Студије сећања – отргнуто од заборава

Милојко Будимир, генерални секретар Удружења Срба из Хрватске, и Саво Штрбац документационо-информациони центар „Веритас“

На Факултету безбедности у Београду синоћ је завршен пројекат „Студије сећања“ који је покренула Асоцијација студената овог факултета, којим су пробали да од заборава отргну геноцид над Србима у НДХ..

Упркос бројним проблемима са којима су се сусретали током реализације овог Пројекта момци и девојке из Асоцијације студената Факултета безбедности Универзитета у Београду су успели да га спроведу до краја. Теме које су обрађивале су биле изузетно тешке, а о њима су причали ауторитети који се проблемом геноцида нас Србима и његовим, слободно можемо рећи, систематским умањењем, својеврсним игнорисањем од најодговорнијих, баве већ година на озбиљан и детаљан начин. На сваком од четири предавања потврдили смо постојеће знање, обогатили га неким новим сазнањима. Свака изговорена реч била је поткрепљена чињеницама, доказима. Сваки предавач је био ту да нам приближи ову тешку тему и да нам помогне да схватимо шта нам се и зашто догађало у прошлости како би спречили да нам се те страшне ствари понове.

Кад већ држава и они који би требало да се баве том тематиком нису вољни, да не кажем способни, ангажовање АСФББ је за сваку похвалу. Надам се да ће после паузе која следи врло брзо покренути неки нови пројекат о историји српског народа јер смо се, морам признати, навикли на часове историје у учионици број 4.

Лили Марлен међу Србима

Јуче налетех на текст да је један кувар добио отказ јер се побунио што музичари певају песму „Лили Марлен“.  Кувар Марко Орељ отказ је добио у једном ресторану у престоничкој боемској четврти, популарној Скадарлији, а власник ресторана је, како су пренеле „Вечерње новости“, одлуку о отказу објаснио тиме да је Марко „запослен да буде кувар, а не музички уредник“. Одмах су се појавила два табора, један који Марка сматра за хероја и други који тврди да је Марко „испао глуп у друштву“ јер не зна историју песме против које се бунио.

Ја не бих била ја да немам мишљење и о томе…

„Лили Марлен“ је стара, немачка, љубавна песма која говори о љубави и патњи немачког војника који је далеко од своје љубљене. Мислим да већина људи то зна.

Али…

„Лили Марлен“ је била омиљена песма немачких војника током Другог светског рата. Да ли су у речима песме препознавали себе, далеко од својих вољених, па је зато та песма била тако популарна стварно не знам. Вероватно, јер су песму једнако волели и савезници. Али, та је песма, ни крива ни дужна, постала својеврсни симбол нацистичке Немачке без обзира што је Гебелс није волео јер је у војницима будила носталгију за домом и најдражима, што се никако није уклапало у његову визију супериорне аријевске расе. Постоје подаци да је забранио њено емитовање, али и да је врло брзо  морао да повуче забрану.

Иако одлично знам порекло песме, и дан данас кад неко спомене песму „Лили Марлен“ мени су прва асоцијација нацисти. И џаба што изворно „Лили Марлен“ нема везе са њима. Знам да је настала још 1915, да је написао Ханс Лајп, учитељ из Хамбурга, да је посвећена двема женама Лили и Марлен, и првобитно се звала „Песма младог војника на стражи/стражара“. Знам и да је први тонски запис песме снимњен 1939, а светску популарност је стекла две године касније, захваљујући Радио Београду који је у време окупације био под контролом нациста као „Војнички радио Београд“ и чији се сигнал чуо широм Европе. Све знам, али и даље су ми прва асоцијација нацисти.

И мислим да због тога ни ја, ни Марко, ни неко трећи није глуп у друштву. Просто неке асоцијације су јаче од свега.

Иначе, кад сам прочитала ову вест, нисам могла да се не сетим како смо се нас четири провеле у боемској четврти Београда пре две године. Кроз главу ми је прошло:

– Значи, то се сад свира у Скадарлији?!

Више о нашим успоменама у тексту „Буђење у Скадарлији“ .

Часови историје на Факултету безбедности – АСФББ

проф. др Јован Мирић

Ја поново пишем о пројекту „Студија сећања“ који је покренула Асоцијација студентана Факултета безбедности Универзитета у Београду.  Просто осећам потребу да још једном похвалим иницијативу младих људи и њихову одлучност да читаву причу изгурају до краја. Досадашње трибине одржане на овом Факултету су били првокласни часови историје!

Синоћ је на Факултету безбедности одржана још једна одлична трибина. Овога пута тема је била „Психологија геноцида у НДХ – савест једног такмичара у клању“. Било је то још једно изузетно тешко, али преко потребно предавање у оквиру пројекта „Студија сећања“.

Предавач је био проф. др Јован Мирић, професор Филозофског факултета Универзитета у Београду, а модератор је био Слободан Спасић, психолог.

Полазна тачка за ово предавање је била исповест Жилета Фригановића, једног од најкрволочнијих кољача логора Јасеновац, коју је дао логорском лекару др Недељку Зецу. Комплетну исповест имате на линку ОВДЕ.

Мирић је ову тему поделио на „Општи“ и „Посебан“ део – онај који се односио на НДХ у целини, односно на конкретан случај Фригановића.  У излагању које је трајало безмало два сата на једноставан, свима разумњив начин, Мирић је покушао да објасни како је дошло до тих обичном људском мозгу незамисливих злочина усташа према, пре свега Србима, али и Јеврејима и свима који нису подржавали НДХ.

Ради ти, дијете, свој посао!

Један од догађаја који, можда, и најбоље описује психолошки профил усташе-кољача. Исповест Жилета Фригановића коју је забележио др Недељко Зец, један од логораша у Јасеновцу.

Исповест у којој Фригановић признаје да је заклао „десетине хиљада логораша“ и био један од такмичара у клању Срба августа 1942. Управо учешће на том „такмичењу“ и сусрет са Вукашином Мандрапом из села Клепаца крај Чапљине и његове речи:

– Ради ти, дијете, свој посао

Фригановића су довели у стање у коме га је затекао др Зец.

У наставку белешке др Недељка Зеца.

„Командант логора Јасеновац Ивица Матковић наредио је јануара 1943. логорашу др Недељку Зецу да прегледа Жилу Фригановића, једног од најкрволочнијих кољача Јасеновца.

– Кад сам ушао у собу – прича др Зец, – Жиле је сједио раздрљен, разбарушене косе, са закрвављеним очима и пијаним изразом лица.

На столу је била напола испијена боца ракије и неколико чашица у нереду. А, дошао си, докторе. Сједи ту на столицу, и ако хоћеш послужи се ракијом, рекао је.

У соби смо остали сами. Жиле ме испочетка одмјеравао са свих страна, жмиркавим, пркосним и у исто доба несигурним погледом. А затим је изненада скочио с фотеље, подупро се рукама о сто, и унезвијерено упро поглед у мене. ‘Знаш ли ти, докторе, да те сада могу преклати као бравче и да никоме за то нећу одговарати?’ ‘Знам’, одговорих му кратко.

После извјесног времена некако се смирио, а затим се изненадно зацерекао, одајући неке неартикулисане гласове.

‘Знаш ли ти, докторе, зашто сам те зовнуо вечерас овђе? Разумије се да не знаш. Али, не бој се, нећу те заклати. Мораш ми обећати да ћеш ми помоћи.’

‘Што могнем, учинит ћу’.

Налио је чашу ракије и одмах је искапио, поново је напунио, а мени дотурио боцу и наредио да себи напуним чашу.

‘Елем, докторе, сад смо овђе нас двојица сами. И ако итко ишта од овога што ћемо разговарати сазна, ти знаш што те чека.’

Затим је испрекидано и неуједначено наставио:

‘Више не могу да поднесем ове муке. Не помаже ми ни клање, ни мучење, ни крв, ни јаук, ни жене, ни ракија. Врло добро знаш тко сам ја. Ето ја, Жиле, најкрвавији усташа у Јасеновцу, који је поклао десетине хиљада логораша и највише задовољство доживио у том клању, ето, тај Жиле је сада последња пачавра, због тамо некаквог старог, смрдљивог сељачине Вукашина из Клепаца.’

Ел Команданте…

Кинеска клетва каже:

Дабогда живео у занимљива времена!

Увек сам говорила да сама чињеница да живимо у Србији гарантује „занимљива времена“, али сам се данас уверила да, без обзира на место живљења, заиста живимо у занимљива времена.

Порука јутрос у зору

„Умро Фидел Кастро“.

‘бем ти почетак дана!

Баш ми је жао. Он је био последњи бастион. Последњи светионик. Борац за своју Отаџбину, свој народ и њихово достојанство.

Јесу Кубу уништили економски, разбили је санкцијама, али је Куба за све те године, ма колико је гушили, спутавали остала своја. Аутентична. Не нечија „продужена рука“, нека „сателит квази држава“ којом управљају САД или нека друга „светска сила“ која има комплекс Бога и себи даје улогу Праведника који одређује ко је добар а ко не.

Фидел је био револуционар, уз Че Гевару најпознатији револуционар у историји света. Фидел је био икона и легенда борбе против САД и свега што су оне представљале.  Фидел је био ауторитативан лидер. Кубу је водио пола века. Преминуо је после дуге борбе са болешћу у 91. години.

Сведоци смо одласка још једног од најзначајнијих људи из света политике. Пре тога смо „испратили“ пуковника Гадафија, а онда је отишао и Уго Чавес.

Сведоци смо нестајања једне гарнитуре лидера који су чували независност и достојанство својих земаља, не дозволивши да постану државе-марионете. Њиховим одласком полако, али сигурно, нестаје и свет који смо знали. Мења се, а нисам сигурна да су те промене на боље…

Онај „праведни“, демократски Запад је поменуту тројицу звао диктаторима.

Ја сам на њих увек гледала као на последње Мохиканце, на ков политичара који, нажалост, нестаје, изумире. Онај тип који поштује и брани своје. По сваку цену.

И данас сам баш тужна.

Савић без премца

Светска асоцијација ватерполо тренера прогласила је најбољег на свету. И овога пута лауреат је Дејан Савић. Селектор Србије други пут за редом добио је ово значајно признање које додељују његове колеге.

Декија Савића знам из играчких дана. У млађим категоријама Партизана је постављао рекорде у ефикасности који још увек нису оборени. Као репрезентативац и првотимац био је незамењиви шраф сваког победничког тима. За репрезентацију је одиграо 444 меча и по томе је рекордер. Прву репрезентативну медаљу освојио је 1997. на ЕП у Севиљи – сребро. Од тада, па све до 2008, кад је на Олимпијским играма у Пекингу одиграо последњи меч са репрезентативном капицом, за 12 година је освојио 20 медаља. Од тога 10 златних,  по пет сребрних и бронзаних. Само се 1999. на ЕП у Фиренци није попео на постоље.

383 вам мајки…

„Београд и Приштина се договорили…“ видех део наслова на порталу једних дневних новина. Текст је о договору у области телекомуникација, а бројка из наслова је позивни број за оно што се самопрогласило на територији Србије, на Косову и Метохији.

Како год да преговарачи то упакују, а уз свесрдну помоћ „бот машинерије“ пакују га као велики успех са све шареним папиром и великом машном, пристајање на позивни број је још једна у низу капитулација.

„De facto“ или „de jure“, како год да окренете, званични Београд после сваког круга преговора изнова призна ту малигну творевину, а грађанима Србије све представи као још једну важну победу нашег тима.

И неки у то поверују. Искрено или по задатку, сасвим је свеједно.

А, ја се изнервирам.

Увек.

Изнова.

И, најискреније, више не знам да ли да будем бесна на себе што и даље дозвољавам да ме такве ствари поремете.

Или да се радујем јер ми још увек није испран мозак.

383!

Пас – матер – шугаву!