Зашто се заљубљујемо?

Већ неко време имам овај текст у архиви, не знам где сам га пронашла, не знам ни ко је аутор. Некако ми се баш лепо уклапа после оног Дан (не)Заљубљених 🙂

Заљубљеност је стање неуравнотежености хормона. Код заљубљености се у мозак отпуштају тестостерон, естроген, допамин, норепинефрин, серотонин и окситоцин. Они су заслужни за неописив осећај пријатности као и за остале симптоме заљубљености – губитак апетита, несаницу… То стање хемијске неравнотеже се зове заљубљеност, а траје од једне и по до три године.

Осећање љубави и осећање заљубљености се највише међусобно разликују по томе шта ми то у ствари волимо. У љубави волимо другу особу онаквом каква јесте у стварности, каквом је познајемо, а заљубљујемо се у особу коју не познајемо довољно, коју смо можда први пут видели.

Али, иако не познајемо довољно особу у коју смо се заљубили, никако није случајно да смо баш њу изабрали. Заљубљујемо се само у оне људе, мушкарце и жене, који у довољној мери сличе нашој представи о идеалном или правом партнеру.

Са психолошког гледишта заљубљеност је више однос са самим собом као “објектом” заљубљености – ради се о пројекцији идеала на конкретну особу, реч је у ствари о односу с нашим фантазијама. За разлику од тога, љубав је однос са реалном особом, коју волимо и прихватамо са свим врлинама и манама.

Када региструјемо да постоји довољно велика сличност у неким аспектима, ми несвесно почињемо да верујемо да и у другим аспектима та особа одговара ономе што тражимо у љубави. Из тог разлога кажемо да је заљубљеност заснована на несвесној пројекцији такве представе на другу особу.