Зашто волим вукове

Ову причу ћу почети питањем:

Зашто већина људи не воли вукове?

Кад одрастете уз „Црвенкапу“, добру девојчицу која је ишла у посету болесној баки, коју је појео велики зли вук, јасно је да вам од малена усађују одбојност, мржњу, страх од вукова. Кад се сетите „Три прасета“ и „Седам јарића“ јасно је да је рушилачка снага вука изузетно опасна. Кад као дете слушате приче о великим чопорима који нападају стада сиротих овчица мислите да су то крволочне, бездушне звере. Кад мало размислим, сви смо ми, мање или више, расли уз неке смернице да су вукови нешто лоше, нешто чега се треба бојати. И логично је да су неки те смернице задржали и кад су одрасли.

Ја сам, некако, увек била контра света, па је тако било и по питању вука. Иако сам јасно капирала да су у бајкама они зли, мени је било жао што су увек извлачили дебљи крај. Или би их убили или би их намагарчили. То није било лепо.