Остајемо у Србији

Поглед на позорницу

У организацији Срба са Косова и Метохије у Београду је одржан митинг „Остајемо у Србији“ који је на Тргу Републике окупио између 10 и 15 хиљада људи. Били су ту Срби  са простора целе Србије укључујући и у овом случају домаћине, Србе са Косова и Метохије, и северно и јужно од Ибра. Стигли су и Срби из Републике Српске, као и Срби из Црне Горе.

Мноштво застава, транспарената, парола. Јединственост у скандирању „Косово је срце Србије“, „Косово је Србија“, „Издаја“… Сјајна енергија која се осећала на Тргу.

Протест је почео тачно у 12:44 симоблично подсећајући ан Резолуцију 1244 Уједињених нација која се тиче Косова и метохије, а која се никад није до краја применила на територији јужне српске покрајине. Звуци „Марша на Дрину“ су се проламали широм Трга. Митрополит Амфилохије је на почетку одржао опело за све настрадале и у то опело је укључио и Владу и Народну скупштину, а потом и Молебан за Србију.

Ређали су се говорници, једни за другим. О томе ћете читати или сте већ прочитали на другим алтернативним патриотским медијима. Код мене, како сте већ навикли, мноштво слика које говоре више од речи.

Додајем и један видео запис…

Advertisements

Кад помислим на Европу…

Постоје они који кад изговориш ових осам речи:

– Ја нисам за улазак Србије у Европску унију

одмах заузимају неки гард, гледају те чудно, повезују те са неким лошим стварима. Одмах те гледају као „ретроградног“, оптуже за национализам, као да је нешто лоше бити националиста, а неретко ти залепе и етикете шовинисте и фашисте. Њима је, ваљда, то све исто. И, по аутоматизму, ти такав, против уласка у ЕУ одмах не мислиш добро својој земљи.

Као да је Европска унија давно загубљени Ел Дорадо коме сви теже. Као да су тамо мед и млеко који само чекају на нас да их покупимо. Као да је Европска унија једина исправна опција. Занимљиво је да ниједан разлог „ПРОТИВ“ није прихватљив, док је све што може да се подведе под „ЗА“ својеврсно Свето писмо у чију се аутентичност и исправност никако не сме сумњати.

Како сам ја увек била неко ко не трпи ауторитете, ко не трпи наметнуто мишљење (хвала мојим родитељима што су ме васпитали да мислим својом главом), у редовима који следе моје асоцијације кад ми неко спомене Европску унију.

Нисам од оних који се ко пијан плота држе приче да нас Европа не воли, да смо ми савршени, а да је све што стиже са запада лоше, али нисам ни од оних који падају у транс на спомен преговора и Европске уније. Зашто? Зато што ја неке ствари не заборављам.

Хашка „правда“ и српска реалност

Анте Готовина је у првим изјавама после ослобађајуће пресуде у Хашком трибуналу за злочне против Срба током акције „Олуја“ позвао Србе да се врате у Хрватску јер је Хрватска и њихова домовина колико и његова. Протеклих дана могло се чути да ће Готовина бити и наредни председник Хрватске.

Рамуш Харадинај је у првим изјавама после ослобађајуће пресуде у Хашком трибуналу за злочине против Срба на Косову и Метохији изјавио да је време за помирење и да ће он гарантовати права и безбедност Србима. Шиптари поручују да ће Харадинај бити наредни премијер малигне творевине.

Не могу да се сетим да ли је и Насер Орић после ослобађајуће пресуде у Хашком тирбуналу за злочине против Срба имао сличне изјаве, али знам да је на слободи.

Кад помињемо неправду и, у најмању руку, за правду и здрав разум чудне одлуке Хашког трибунала, најчешће спомињемо ова три имена. Не зато што других нема, већ зато што су управо Орић, Готовина и Харадинај персонификација свега. Њих тројица су синоними за више него очигледне злочине које су муслимани у БиХ, Хрвати и Шиптари спровели над Србима. А, опет, нико од њих није одговарао за оно што је урадио. Чак ни по командној одговорности.

Лекције из патриотизма

Протеклих пар дана поново доста причамо на тему патриотизма, љубави према отаџбини, и, ма колико некад имали различите ставове, слажемо се у томе да се у Србији не ради баш много на очувању националне свести. Напротив. Као да се чини све да се тај сегмент, иначе свуда у свету веома битан, што више минимализује.

Ову тему сам већ обрађивала у текстовима Српски национализам (12. 11. 2011. http://wp.me/p1YTjh-10 ) и Аутошовинизам српско проклетство (05. 04. 2012. http://wp.me/p1YTjh-bY )  и трудићу се да се не понављам, али мислим да неке ствари треба рећи више пута, да их боље чујемо и почнемо да на ствари гледамо из неког другог угла. По мени, оног исправног. Зато ћу се ја у овом тексту бавити и бројкама, али и неким другим стварима које се више не спомињу, које неки нису знали, а неки се труде да их заборавимо. И нећу ићи много далеко у прошлост, до Првог светског рата. Мислим да је то некако симболично јер је пре пар дана обележен и јубилеј потписивања примирја у том рату.

Србија легитимна мета исламиста

Дошла маца на вратанца!

Заиграће мечка и пред њиховим вратима!

Ове две старе српске су ми „зазвониле“ у глави кад сам прочитала да је радикални исламиста Омар Бакри најавио терористичке нападе на територију Источне Европе. На његовом списку са нашла и наша мучена Србија.

Зашто су ми оне две у глави? Због бивше, а искрено и садашње власти. Они претходни су најпре почели да стидљиво кокетирају са НАТО, истим оним који нам је пролећа 1999. држао милосрдне часове демократије, а онда је све јасније и гласније показивао емоције. То што је тај исти НАТО својевремено без сагласности Савета безбедности Уједињених нација бесомучно 78 дана гађао, пре свега, по цивилним циљевима у Србији и са поносом лансирао нови термин – колатерална штета, њима није било важно. Чак смо добили пацке и од  Волфрама Маса, амбасадора Немачке у Србији, који је на конференцији о НАТО  одржаној 2010. у Београду, народски речено, мртав ‘ладан изјавио нешто што је сваком нормалном Србину у најмању руку несхватљиво. Захтевао је да Срби својој деци објасне да је бомбардовање било исправно, како она у будућности не би мрзела Атлантску алијансу?! Бивши министар војни је најбоље обожавао да се слика са НАТО пилотима, прошле године је организован и НАТО самит у Београду, а као круна свега што је претходна власт урадила је изјава истог тог министра војног да је његов стан НАТО база?!

Србија од богате историје до банане

Последњих дана често наилазим на овај текст, па сам одлучила да га сачувам и на блогу. За неке који га нису прочитали да сазнају, за оне који знају да се подсете. Како ја не бих била ја, морала сам на крају да изнесем и свој закључак.

ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ ?

1. На територији данашње Србије, у 3 и 4 веку рођено је осамнаест римских императора.То представља петину од свих владара Римског царства.

2. Србин је био патријарх Констатинопоља. Поставио га је Мехмед II на захтев његове помајке Маре Бранковић.

3. Вампир је једина српска реч коју је прихватио цео свет.

4. Срби су живели и у земљи фараона.

5. Српска часовничарска индустрија је старија од Швајцарске. Пре 600 година Срби су имали свој часовник.

6. Србин Сава Владиславић сматран је једном од најзнаменитијих личности Русије свог времена. И разграничио је Кину и Русију.

7. Најпознатија светица на Балкану Св. Петка је била Српкиња.

8. Један од четири званична језика у Отоманском царству био је наш језик.

9. Само Србија и Белгија су учестовавале у кројењу нове Европе уз представнике великих сила.

10. У Србији постоји верски објекат који је чак 10 пута претваран у џамију.(Стара саборна црква у центру Чачка)

11. Први сателитски пренос видео сигнала 1963, између Европе и Северне Америке, била је слика Белог Анђела из Милешеве.

12. Највећи песник немачког рода Гете толико је волео и ценио србску народну поезију да је течно научио србски језик.

13. Да смо по статистици најгосољубијиви народ на плани.

14. А, какви смо и где смо данас ?!

Неко ће рећи да ова слика баш и није адекватна за овакав текст, али мислим да управо ова слика описује где је сада Србија. Богата историја је иза нас, а кад реално погледаш, данас нисмо ни банана држава…

Колико Србија треба да буде мала да не би била велика?

Питање које је током сведочења на суђењу Слободану Милошевићу пред хашким трибуналом поставио академик Чедомир Попов, цитирајући Брану Црнчевића,  ми се последњих дана често мота по глави.

Сви они који желе да Србија буде у њеним историјским границама оптужени су за великосрпску идеју. Ако поменете да је Косово срце Србије и њен неотуђиви део кога се никад нећемо одрећи, ако кажете да су Рашка и Војводина српске земље, одмах вас прозивају да сте присталица идеје Велике Србије и да сте, сходно томе, присталица рата, прави представника тог „одвратног геноцидног народа са Балкана“ – како Запад воли да представља Србе.

Перфидна игра признавања отимачине

Последњих дана све је актуелнија прича о томе како ће се ова нова српска власт понашати према уговорима које су Борко и екипа парафирали у Бриселу, а који се тичу Косова и Метохије. Да ли ће се убудуће уопште било где стављати чувене „звездица и фуснота“ или ће се малигна творевина представљати како им одговара.

У предизборној кампањи они који су освојили највише гласова на изборима су најављивали „радикалне“ потезе – откривање садржаја свих потписаних уговора, хапшења оних који су се огрешили о законе без обзира на то какве су функције имали. У најкраћем обећавали су да ће бити народна власт. Наравно, све се променило оног тренутка кад су формирали Владу. Ушли су у коалицију са онима којима су до јуче претили, а о садржају уговора ни реч. По старој српској „рука руку милује“ садашња власт је спремна да прогледа кроз прсте некадашњим ривалима како би обезбедила себе кад једном престане да буде власт. Ја не дирам (не хапсим) тебе данас – немој ни ти мене сутра! То му дође као неки прећутни договор.

Морам признати да је мени последњих дана свашта-нешто пролазило кроз главу. Ваљда сам имала мало више слободног времена па сам и размишљала о многим стварима. Највише о Косову и Метохији и о свему ономе што су нам са запада наметнули, а ми то прихватили тек тако. Уопште не размишљајући да неким терминима које користимо, које смо прихватили као једине исправне, у ствари дајемо легитимитет ономе што су урадили са делом српске територије. Свесно или несвесно пристали смо на перфидну игру признавања отимачине. Конкретно две ствари су ми стално биле на памети.

Косово је ♥ Србије

Косово и Метохија су централни део српске цивилизације и саставни део српске територије, историје, културе, памћења, самог српског идентитета више од хиљаду и по година. Косово и Метохија, међутим, немају вредност само за српски народ. Напротив, овај део српске територије  има цивилизацијска вредност јер се архитрктура и сликарство Богородице Љевишке, Пећке патријаршије, Грачанице, Дечана и других косовских храмова налази у свим антологијама светске уметности као византијска и косовско – метохијска стилска група и монументално сликарство краља Милутина. Косово и Метохија као срце српске историје, културе, традиције, уметности дакле има значајно место у целокупној људској цивилизацији.

У хиљаду и по година дугој историји Србије, Косово и Метохија су низ векова били центар државе, религијско седиште, постојбина српске културе и извор њене традиције. За људе који су дуже живели по законима туђина него сопствене државе, у турбулентним и несигурним временима Косово и Метохија су били темељ на којем је очуван национални и државни идентитет.