Пљуц-пљуц по себи
Својевремено сам у тексту „Речи су оно што остаје“ написала да Зоран Ђинђић, некадашњи лидер Демократске странке и премијера Србије, као врсни политичар, неко ко има амбицију да једног дана стане на чело Србије и поведе је у бољу будућност, никад није смео себи да дозволи да каже, ни иронично, да је могло да се настави са бомбардовањем Србије.
Свако ко је иронично, цинично, бесно, таман и беспомоћно макар и у једном тренутку поменуо да је могло „да се настави бомбардовање како би се Милошевић сменио“, од мене не може да има поштовање. Ма шта да је урадио пре или после тога. Јер, оно што остаје иза нас су речи. А та изјава је остала. Да боде очи свима нама који смо тих 78 пролећних дана „учили демократију“ НАТО Алијансе.
Зашто сам ово написала?
Због речи које остају иза нас.
21. фебруара 2008. на великом митинигу „Косово је Србија“ организованом после проглашења терористичке државе на тлу Косова и Метохије, Томислав Николић, тадашњи лидер Српске напредне странке, данас председник Србије, одржао је говор о томе како су Косово и Метохија света српска земља и како их се никад не смемо и нећемо одрећи.
Између осталог тада је рекао:
– Тако ми Бога нећу се смирити док Косово и Метохија не буду под контролом Србије! … Србија ће сачувати свако своје дете на Косову и Метохији, сваки педаљ своје територије на Косову и Метохији. Не буде ли Косова неће бити ни Србије. Има ли Србије, има и Косова и Метохије… И док живимо и док постојимо певаћемо, као што певају ових дана студенти, деца, спортисти, навијачи. Да вас чујем: Косово је срце Србије! Нема, нема замене за срце. Нема вештачког срца за Косово и Метохију… Немој да нас терају да дођемо на митинг негде на Косову и Метохији, да дођемо у оволиком броју колико нас је вечерас овде. Данас политичари слушају вас, данас је ваша реч закон. Ко не признаје тај закон, немој да се позива ни на друге законе. Још једном: КОСОВО ЈЕ СРЦЕ СРБИЈЕ!