Пољубац је сусрет најлепши на свету :-)

У Београду неко тмурно време (што је баш чудно за крај јануара 🙂 ), а ја сам тако мало… Романтична?

Размишљам о пољупцима. О љубљењу. О оним лептирићима у стомаку који се јаве кад помислите на њега (у случају комшија ЊУ). О оним жмарцима који пролазе телом кад се споје усне…

Љуби ми се – то је једини логичан закључак 🙂

Волим да се љубим и никад ми није доста 🙂

Мени је пољубац веома значајан. Од њега све почиње, или не почиње 😉  Иако кажу да је љубљење вештина која се учи и да први пољубац са неким не мора обавезно да буде огледало како ће те ствари функционисати у будућности, због жеље, нервозе може бити и неспретно, код мене је тај први додир и те како битан. Чак могу рећи пресудан.

Ако је тај први пољубац добар, прави, онај који ме помера из корена онда је могуће свашта 🙂 А, опет, са друге стране, ако при првом спајању усана кроз мене не прође струја треба то баталити на време. Жеља, ишчекивање, стрепња стварају микс који мора да резултира добрим. Ако већ тад нема експлозије неће је ни бити.

Искуство је Мајка 😉