Пастир и вук
Прича на коју сам наишла пре неког времена и која је оставила веома јак утисак на мене. Не знам ко је аутор, преносим је у оном облику у коме сам је пронашла…
Једном су једног старог пастира, који је већ преко 70 година чувао овце упитали новинари:
– Да ли можете да нам испричати нешто посебно што вам се сигурно догодило за тако дуги период?
Разлог, зашто су новинари уопште дошли је био то да је држава одлучила да му додели почасну пензију за његов 80. рођендан, јер је поштено обављао свој посао ето већ пуних седам деценија, а никаквих других основа не би могао имати по којима би добио заслужену пензију, јер није био нигде пријављен, на платним списковима предузећа.
Старац се испочетка бранио, да је он обичан пастир и већ му је било непријатно што су уопште дошли они којима се ни у сну човек не би надао, а камоли да ће још о њему неко и писати у новинама, за које је он, онако неписмен, само знао да постоје. Новинари као новинари, нападни као осице, нису хтели тек тако да оду, а простодушни је старац на крају ипак попустио и започео причу.
