Нова година и срећа

Где год се окренеш сви нешто одбројавају. Још толико дана до Нове године. Још толико сати до дочека. Још толико… И сви су нешто срећни. Сви се радују. И свима је, одједном, живот диван, бајан, феноменалан. И сви проблеми одједном нестају. И све то зато што је НОВА ГОДИНА.  Што рече моја сестра:

– Сви форсирају срећу за Нову годину, као да немамо право да будемо срећни осталим данима…

Изгледа као да дух празника зарази сваког… Или готово сваког.

Ја сам у оној, не баш популарној, групи која нема тај „јупи јупи јеее“ став кад су празници у питању. Сво то исфорсирано весеље, сви ти намештени осмеси мени лично нису блиски. Не зато што сам ја дежурни намћор, или зато што не волим осмехе, добро расположење или нешто слично. Не. Није то разлог.

Тај став као „сад је Нова година и си треба да будемо срећни“ код мене је неизводљив. Ја тад нисам срећна. Штавише. Можда ће неко рећи да претерујем, тражим разлог за тугу, али има нас који се одлично разумемо, знамо да то није хир или потреба за сузама.

Једноставно, за празнике сам „сатерана уза зид“ и не могу да игноришем чињеницу да неких мени најважнијих људи више нема. Празнина коју су оставили за собом током празника је најуочљивија. Не знам како је другима, али ја за празнике немам избора и уочавам све оне шупљине, недостатке у мом животу, ма колико ситни и некима неважни били, а на које због свакодневних обавеза током других дана и не обраћам толико пажње. И то ме једе изнутра. И не могу да будем исфорсирано срећна само зато што се то од мене очекује.

Срећна сам свих других дана. На то имам право!