Монах и вук

Љубав према вуковима код мене је присутна дуго. Чини ми се некако од кад знам за себе те животиње су ми биле веома интересантне. Можда зато што сам још као мала увек волела оно што и није било тако логично да се воли, а вукови су се одлично уклапали у то. Можда су „кривци“ и Џек Лондон и његов „Бели очњак“ кога сам читала као мала. Кад сам ја ишла у школу имали смо обавезну лектиру 🙂

Последњих неколико година сам доста читала о вуковима. Нешто и прикупљала, бележила, чувала. Посебно ме је занимао тај однос човека и вука. Слушала сам приче старије Браће, скупљала препоруке шта прочитати, који снимак видети и… Тако сам дошла и до овог прилога емитованог пре  пар година на једној нашој ТВ станици. Мислим да ни вас неће оставити равнодушним. Баш као што није ни мене.

Оно што се провлачи кроз емисију је

– Љубав је слобода, ако некога заиста волиш пустићеш га да оде. Ако те воли, вратиће се!

оно што је негде суштина свих односа, међу људима, али и између људи и животиња.

И још нешто, недуго након емитовања овог прилога другари су раздвојени. Он, јеромонах Амвросије остао је у манастиру Ковиље сакривеном међу брдима горостасног Јавору 30-ак км од Ивањице, а она, Алфа је одведена у азил у Нови Сад. Наводно је била угрожена у условима у којима је живела. Ја, искрено, нисам видела њену угроженост…

Не знам како се завршило све, вероватно не онако како би већина оних који су погледали снимак волело да се заврши… Данас сам, просто,  осетила потребу да ово поделим са свима…