Рушење Кифле
Последњих дана често пролазим поред Сајма тачније преко овог дела „унутрашњег прстена новог Моста на Ади“ – изломих језик док све изговорим. Обично седим на десној страни у јавном градском превозу и сваки пут кад прођем туда постајем кењкава. Ухвати ме нека туга кад погледам на стари надвожњак.
Кад сам била мала рекли су ми да се тај надвожњак због облика, благо повијеног, популарно зове „Кифла„, а да је онај који са Аде води на Баново брдо „Тобоган“ јер подсећа на једну од омиљених „ситница“ из парка. Сад видим да тај код Сајма зову Тобоган – мора да је то последица транзиције, а можда је и овај надвожњак „жртва“ тренда мењања имена улица, мостова и свега могућег који је обавезна ставка како се промени власт у мом родном граду. Јасно вам је да се опција да су мене научили погрешно уопште не разматра 🙂
Али, они који мењају имена нису битни за причу. Битан је надвожњак!
Нови мост на Ади и унутрашњи прстен су кривци што се један од „сувенира“ мог детињства руши. Кад сам била мала, кад би се враћали од маминих, пролазили аутопутем, стално бих запиткивала:
– Још колико до куће, још колико до куће?
А онда бих видела Авалски торањ и знала да је Београд ту. Кад би ушли у родни град, тек кад би прошли Сајам и прешли преко „Кифле“ рачунала сам да сам код куће. И сад су ми срушили „Кифлу“ 😦
У знак сећања на овај надвожњак пар слика које сам „ћорнула“ са нета .
