Рођендан Јована Дучића

На данашњи дан 17. фебруара 1871. у Требињу је рођен српски песник Јован Дучић. По завршеној учитељској школи у Сарајеву и Сомбору био је учитењ у Бијељини и Мостару. У овом грдау је са Алексом Шантићем основао часопис „Зора“. Студирао на филозофско-социолошком факултету у Женеви, одакле је чешће одлазио у Париз. Од 1907. почео је да ради у дипломатској служби Србије на разним дужностима. Био је аташе у Цариграду и Софији, отправник послова у Риму, Атини, Мадриду и Каиру, као и делегат у Женеви. Био је посланик у Будимпешто, Риму, Букурешту, а до распада Југославије и у Мадриду. Кад је Шпанија признала НДХ прешао је у Лисабон, 1941. је отишао у Гери – САД, где је у априлу 1943. умро. Посмртни остаци су 2000. пренесени у Требиње, што је била његова последња жеља.

За Дучића кажу да је најмаркантнија личност српске књижевности у првим деценијама 20. века. Себе је описивао реченицом „Кабинетски радник на мучном послу рима и ритма„. Неговао је култ форме, тежио ка савршенству. У његовој поезији све је елегантно и виртуозно речено, блиставо, јасно и тачно. Стварао је поезију која треба да буде „одвећ горда да би живела за друге“, обрађивао је велике, вечите теме, љубави, смрти, религије.

Осим песама, писао је путописе (Градови и химере), филозофске есеје (Благо цара Радована), као и есеје о књижевности (о Војиславу Илићу, Бори Станковићу, Петру Кочићу…).

Сину тисућљетне културе – Јован Дучић

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,

на пољима родним, бранећи их часно

китио си цвећем сваког освајача,

певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

Слободу си вечно, закржљала расо,

чек’о да донесу туђи бајонети,

по горама својим туђа стада пас’о,

јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,

што балчаком с руку сломише ти ланце,

где је Карађорђе твојега народа,

покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,

с крволоштвом звера, погане хијене,

да би мучки удар с леђа дао Брату,

и убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,

а крваву каму у недрима скриваш,

са вешала старих нови коноп виси,

у сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,

из колевке пио крв невине деце,

под знамење срама уз име усташе,

ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,

оштрије и љуће опет да ти скује,

чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,

ко најбоље уме да ти командује.