Сета…
Све се ређе усуђујем да изговарам речи, јер увек значе нешто друго од онога што ја желим…
Интернет је илузија. Савршено ствара илузију блискости. У тренутку вам се учини да вам је неко, кога никад видели нисте, близак. И прича крене. Као да сте стари пријатељи који се познају дуже од живота. Причате лако, без резерве, без размишљања и бојазни да ваше речи могу бити погрешно протумачене јер се тако добро разумете, скоро савршено допуњавате.
И онда, у сред те приче о битним и небитним стварима, можете да осетите талас. Преплави вас онај добро познати осећај милине. Да сте у виртуелном свету случајно набасали на неког ко је вама сличан, ко вреди и појави се осмех на лицу. Онај, наизглед, ничим изазван, који је рефлексија унутрашњег склада и хармоније. И у глави чујете реплику из чувеног филма „Казабланка“:
– Мислим да је ово почетак једног дивног пријатељства!
