Скочио је. Па шта?
Последњих дана сам се осећала помало глупа у друштву. Где год погледаш на друштвеним мрежама свако мало налетиш на статус:
– Јел’ скочио више???
И онда море коментара. Имала сам важнија посла па се нисам бавила „скакачем“, али се бомбардовање том темом наставило. Данас је у једној групу то питање изазвало више од 100 коментара. Рекох себи „Ај види шта је, можда је нешто заиста битно. Немој да останеш слепа код очију“. И тако ти ја „посаветована“ од „коментатора“ статуса сазнах да треба да гледам ТВ станицу коју ретко гледам само зато што ми за тај подухват треба месечна доза лекова за смирење просечног Србина. Та ТВ станица је директно преносила спектакл скакања.
Брзо сам скапирала да се баја зове Феликс, да је падобранац који скаче из свемира, са висине веће од 39 км! Еј! Није то мала ствар! После гомиле провера по тачкама скочио је и, да не дужим, безбедно стигао. Падобран се лепо отворио, он лепо дочекао, ипак је човек падобранац. И сви су срећни. Како су коментатори те ТВ станице објавили имамо новог хероја.
Можеш мислити?!
Не знам како вама, али мени одавно хероји нису они који иду у космос, шетају по месецу и слично. Мени су хероји неки други људи.
Они који са 15.000 динара изгурају месец. Они који са 35.000 и два школарца стигну до 1. у месецу. Они који у невероватним условима успеју да саставе крај са крајем. Мени су то хероји. Мени су хероји 80% грађана Србије који су последњих 20 година овде. У Србији. Који су преживели све, распаде свих држава, санкције, ратове у којима нисмо учествовали, бомбардовање, револуцију, окупацију…
Ја сам херој!
И, не, не карикирам. Само сам реална. Свака част свакоме, али по мени хероји нису они који „померају границе“ у стварима које немају никакав значај. Он је скочио са више од 39 км висине. Супер. А какав ће то утицај имати на глобалном нивоу, на животе обичних смртника?
И, што написа један другар на друштвеној мрежи:
– Јел скочио? Јесте. Е, добро. Ајде да се вратимо где смо стали. Сад купих литар краткотрајног млека за 89,99. Алоооооооо бре!
