Кад помислим на Европу…
Постоје они који кад изговориш ових осам речи:
– Ја нисам за улазак Србије у Европску унију
одмах заузимају неки гард, гледају те чудно, повезују те са неким лошим стварима. Одмах те гледају као „ретроградног“, оптуже за национализам, као да је нешто лоше бити националиста, а неретко ти залепе и етикете шовинисте и фашисте. Њима је, ваљда, то све исто. И, по аутоматизму, ти такав, против уласка у ЕУ одмах не мислиш добро својој земљи.
Као да је Европска унија давно загубљени Ел Дорадо коме сви теже. Као да су тамо мед и млеко који само чекају на нас да их покупимо. Као да је Европска унија једина исправна опција. Занимљиво је да ниједан разлог „ПРОТИВ“ није прихватљив, док је све што може да се подведе под „ЗА“ својеврсно Свето писмо у чију се аутентичност и исправност никако не сме сумњати.
Како сам ја увек била неко ко не трпи ауторитете, ко не трпи наметнуто мишљење (хвала мојим родитељима што су ме васпитали да мислим својом главом), у редовима који следе моје асоцијације кад ми неко спомене Европску унију.
Нисам од оних који се ко пијан плота држе приче да нас Европа не воли, да смо ми савршени, а да је све што стиже са запада лоше, али нисам ни од оних који падају у транс на спомен преговора и Европске уније. Зашто? Зато што ја неке ствари не заборављам.
