Дај ми да ти дам
Речи су оно што остаје. Све што изговоримо, све што напишемо остаје иза нас. Чак и кад променимо мишљење, кад почнемо да причамо супротно ономе што смо некада говорили. Речи се не бришу. То би, ваљда, требало да знају и ови „наши“ политичари. То би, ваљда, требало да буде ставка коју ће прву савладати сви они који имају амбицију да се баве политиком.
Тако је, ваљда, у свету. Али Србија је изгледа мимо света јер ови „наши“ нит воде рачуна шта причају, нити памте шта су некада говорили. Редовно сами себи копају јаму, мислећи, изгледа, да овде сви све заборављају.
„- Парола да Србија никада неће признати Косово је празна формулација која никога не обавезује– изјавио је заменик премијера и министар унутрашњих послова Ивица Дачић и додао – Мислим, нећемо да признамо, али ћемо признати све остало.
Дачић је рекао и да је „Европа неискрена када тврди да неће терати Србију да призна независност Косова, а да се политичари у Србији “мало праве наивни”. Он их је упитао да ли мисле “да је народ луд”“.“
Све то, горе поменути, је изјавио 3. септембра 2011. Тада је, ваљда, проценио да је народу пун кофер (да не кажем нешто друго, а сви знате шта сам мислила) приче о путу у Европу и у Европску унију која нам свако мало захтева да „олакшамо“ пртљаг који носимо са собом. Почело је са Косовом, на реду су Војводина, Рашка, јужни, источни делови Србије. Тада је Ивица-Марица проценио да је политички пожељно да критикује преговоре са ЕУ, тврди да су представници те организације неискрени, да ће Србија кад-тад бити условљена да призна малигну творевину и да је, практично, будала свако ко сумња у то.