Дај ми да ти дам

Речи су оно што остаје. Све што изговоримо, све што напишемо остаје иза нас. Чак и кад променимо мишљење, кад почнемо да причамо супротно ономе што смо некада говорили. Речи се не бришу. То би, ваљда, требало да знају и ови „наши“ политичари. То би, ваљда, требало да буде ставка коју ће прву савладати сви они који имају амбицију да се баве политиком.

Тако је, ваљда, у свету. Али Србија је изгледа мимо света јер ови „наши“ нит воде рачуна шта причају, нити памте шта су некада говорили. Редовно сами себи копају јаму, мислећи, изгледа, да овде сви све заборављају.

„- Парола да Србија никада неће признати Косово је празна формулација која никога не обавезује– изјавио је заменик премијера и министар унутрашњих послова Ивица Дачић и додао – Мислим, нећемо да признамо, али ћемо признати све остало.

Дачић је рекао и да је „Европа неискрена када тврди да неће терати Србију да призна независност Косова, а да се политичари у Србији “мало праве наивни”. Он их је упитао да ли мисле “да је народ луд”“.“

Све то, горе поменути, је изјавио 3. септембра 2011. Тада је, ваљда, проценио да је народу пун кофер (да не кажем нешто друго, а сви знате шта сам мислила) приче о путу у Европу и у Европску унију која нам свако мало захтева да „олакшамо“ пртљаг који носимо са собом. Почело је са Косовом, на реду су Војводина, Рашка, јужни, источни делови Србије. Тада је Ивица-Марица проценио да је политички пожељно да критикује преговоре са ЕУ, тврди да су представници те организације неискрени, да ће Србија кад-тад бити условљена да призна малигну творевину и да је, практично, будала свако ко сумња у то.

Пљување сопственог народа

Стварно сам се трудила да мање пишем о дневно политичким темама. Чак сам убацила и онај серијал „Вучије приче“ само да бих на блогу објављивала неке поучне, лепе ствари које немају баш никакве везе са политиком. И мислила сам да ћу успети да одолим свим изазовима, али овај бисер не могу да не видим.

Интернет портали су објавили Саопштење за јавност припадника расформиране Јединице за специјалне операције у коме они прилично јасно стављају до знања да је „дара превршила меру“ и да све оно што се дешава на југу Србије, посебно око срамног споменика у Прешеву, захтева јасну реакцију државе. У том саопштењу Шиптарима су поручили да ће „за сваког војника и полицајца којег су мучки убили, за сваку силовану Српкињу, за сваку проливену дечију сузу, платити најскупљу цену…“ На крају завршавају реченицом: „Све што је силом отето силом се и враћа!“

Да ли је писмо аутентично тј да ли су га заиста написали припадници некад најелитније српске специјалне формације или не ја нити знам нити је то тема ове приче. Тема је још један бисер Ивице–Марице који је мртав ладан то Саопштење прокоментарисао следећим речима:

– Како распуштена формација може да издаје саопштење? Исто тако то може да учини и распуштена Хитлерова војска. Зато молим медије да разликују шта је важно, а шта не!