Француска сатанизација Срба

У уторак, 11. новембра 1930. у централном делу Калемегдана откривен је споменик захвалности Француској. Масивна женска фигура, снажног искорака, одлучно испружене руке и поносно уздигнуте главе налази се на постољу које се уздиже више од седам метара. Оно је састављено од брачког камена, а на два рељефа изведене су симболичне везе које и спајају две земље. На једном је Сорбона као симбол француске помоћи у образовању српске омладине, а на другом рељефу је уклесан јединствен низ француских и српских ратника који симболизују војну сарадњу у пробоју Солунског фронта.

О томе колико је Француска сарађивала са Србима најбоље сведочи податак да су након проласка кроз пакао албанских планина српска војска и део цивила, у катастрофално тешком стању, месецима 1915. чекали да им помогну савезници, пре свих Француска и Енглеска. Пашић и регент Александар су писали писма, молили, без успеха. Дневно је на мочварном тлу Албаније умирало у просеку 300 Срба. Французи и Британци нису хтели да пошаљу лађе и евакуишу Србе којима је, на све муке, претило приближавање непријатељске војске.  Тек након ултиматума руског цара Николаја Другог Романова Француској и Енглеској да ће, ако не помогну Србима Русија напустити Савез, изаћи из рата и потписати сепаратни мир са Немачком, Французи су послали своје лађе. У међувремену на албанској обали умрло је више од 40.000 Срба.Толико о сарадњи.

О томе сам писала већ више пута, али није лоше поновити. Они који знају воле да прочитају, они који не знају – могу да науче.

Зашто данас опет пишем о чувеном српско-француском пријатељству? Зато што су друштвене мреже преплављене информацијом о француском филму „У кавезу“ (Captifs). Не прича се о том филму као новом ремек делу, нечему што је изузетно квалитетно и што се никако не сме пропустити, прича се о њему као покушају да се испише нека нова, светским моћницима прихватљивија истина.