Београд није сав у Београду – Момо Капор

Много већи део Београда је у чежњи за Београдом, који га чини лепшим него што у ствари јесте. Београд је у београдским кафанама по свету у којима се сакупљају „наши“…

„Скадарлија“ у Ричвуду (Њујорк). „Балкан“ у Сиднеју. „Четири брезе“ у Бриселу. „Ла цоза“ у Каракасу. “ Београд “ у Минхену. „Кинг Петар“ у Вашингтону…

Београд је у трешњи на дну коктела „Менхетн“, који управо сише једна срећно удата осамљена Београђанка, што у римском „Кафе Греко“ резимира свој живот – да ли је све то, заиста, вредело толико труда: би ли боље живела да се удала за свог Микија и остала на Вождовцу?

Београд је био и у бриселском ресторану „Стара Србија“ поред Гранд плаца, када нас је власница Добрила, некадашња „црна дама српске поезије“ питала шта је са песником Бранком Миљковићем, а ми јој испричали како се претворио у споменик на Калемегдану! Запањила се! Како споменик, када је она том споменику штопала чарапе и кувала пасуљ када је био потпуно непознат?

Београд је и у Хамилтону (Канада), где нас један остарели коњички официр Краљевске војске пита, „Дува ли још кошава три, седам или двадесет и један дан?“, а кошаве већ дуго ни за лек… Дојадило јој, изгледа, то што није успела да нас одува са овог брега, па сад цвили и завија тамо негде у руским степама.

Чаролија Београда

Данас сам мало шетала Београдом, тачније прошла преко Трга и пустила корак кроз Кнез. Мириси детињства помешали су се са чаролијом празника и… Ево резултата… Уживајте у чаролији мог родног града…

Полицијски час + суспендован Устав = Београд данас

Краљице Наталије, Адмирала Гепрата, парк Мањеж, Немањина од Славије до Милошеве са обе стране, Делиградска, Тиршова, сви прилази Бирчаниновој са свих страна неколико прстенова све је било под полицијском опсадом! Они у комплетној опреми – такозване корњаче, припадници Жандармерије, коњичка полиција, пси и марице не зна им се број. Кажу да је око 18 часова у центру Београда било око 2.000 представика Министарства унутрашњих послова. Мислим да лажу. По ономе што сам ја видела било их је више. Много више.

Шта су радили? Обезбеђивали изложбу „Ече Хомо“ шведске уметнице Елизабее Олсон Валин на чијим сликама је Исус Христ приказан у женској одећи окружен особама сумњивог морала и сексуалног опредељења. На позицијама су били далеко пре почетка изложбе која је отворена око 18 часова. На улицама су се груписали пре 16 часова, да би од 17,30 сви прилази Бирчаниновој били затворени. Или кордоном или оградом. Или и једним и другим. Од 17,30 у центру Београда је на снази био полицијски час – ограничено кретање људи. Иако нигде није било најављено. Иако је у супротности са законима ове земље.

Како је изложба победила Устав

Једна од најупечатљивијих и најчешће цитираних реплика из филма „Лепа села лепо горе“ је:

– Хоће бити оног рата, а?

Последњих дана у Београду је мало модификована и звучи:

– Хоће бити оне параде, а?

Ових дана у српској престоници на делу је народна пословица „је*е луд збуњеног“ . И то у најбољем издању. У једном истом дану извори из МУП-а саопштили су да је парада забрањена, а Ивица Дачић, премијер и министар тог истог МУП,  најављује могућност забране ако се процени да је превелик ризик. Један од организатора параде каже да је забрањена, други да ће је вероватно забранити. А јутрос сам чула да и ако им забране шетњу они ће параду одржати у четири зида.  Идеално! Таквом „хепенингу“ нико се не противи. Само се ви волите без експонирања.

Брис Татон – невероватно откриће!

Знаш онај осећај кад схватиш колико су неки људи јадни? Па те срамота од самог себе што си сведок тога. Што их гледаш како покушавају да се „оперу“ а толико су штрокави да нема те воде и тог сапуна који би их опрао.

Повод овог текста је јасан већ у наслову. А чињеница да ми се од старта „окретао желудац“ због свега што је пратило суђење поводом „убиства“ је само додатно убрзала ствари. Зашто ми се окретао желудац? Зато што сам случајно или намерно још тада знала и за сведока који је тек сад „откривен“, за то да је један од осуђених у време „убиства“ био у другом крају Београда за шта постоје сведоци који нису „Гробари“, као и за чињеницу да Татон је био све само не невинашце како су га представљали српски медији.

Да одмах разјаснимо неке ствари, ја убиства не подржавам. Оне који на утакмице иду да би палили, ломили, тукли не сматрам навијачима. Нисам ни присталица црно-беле комбинације, али кад је у питању неправда онда реагујем.

Одакле кренути?

Мириси детињства…

Пре пар дана сам прошла Сремском улицом и видела један интересантан киоск. Продају хот дог и кобасице. Осмех ми је „обасјао“ лице, онај који се јави кад се сетите нечег старог, лепог, дивног. Кад осетите оне МИРИСЕ ДЕТИЊСТВА!

~ Сетила сам се оних црвено-наранџастих киоска ПКБ-а у којима су се продавале најлепше виршле. Нису биле стављане у кифлу, као ове модерне, већ у земичку.  Са сенфом.  Тај укус немају ниједне друге виршле. Дефинитивно!

Снага сребреничког маркетинга

У одмеравању снага „црних“ и „белих“ победили су „плави“! Ни кад се споје све Жена у црном и сви Срби у белом који су у уторак били на Тргу није нас било више од „момака у плавом“!

Активисткиње невладине организације „Жене у црном“ у уторак увече су у знак сећања на „злочин у Сребреници“ организовале још један „перформанс“ у коме су се свим снагама стуштиле на Србију и Србе. Већ првих пар реченица у којима су истакле да је „Сребреница парадигма свих српских злочина и да је то савремени Аушвиц“ мени су били довољни да ми се желудац окрене. Али, трудићу се да будем што објективнија у смислу да ћу што реалније пренети оно што се дешавало на Тргу.