Медвед Книнџа – војник Бео ЗОО врта

Серијал јунака Бео ЗОО врта – Врта Добре наде данас настављамо причом о једном војнику.  Реч је о медведу са, помало, шмекерским, али свакако јуначким именом – Книнџа!

У Бео ЗОО врт је стигао почетком ’90-тих година у време рата у бившој нам држави Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији. Новине су објавиле да су мало мече босанског мрког медведа бораца САО Крајина, које је обучавао Капетан Драган, пронашли негде у Лици и да су га усвојили. Бринули су о њему, хранили га и успели да га отхране.

Свима је било јасно да ће малиша врло брзо нарасти толико да ће почети да претставља претњу. Уколико би остао уз борце САО Крајина судбина му не би била наклоњена. У неком тренутку би морао да буде елиминисан. Не зато што су борци  сурови већ зато што би толико нарастао да би постао опасан за људе да га задрже, а са друге стране, баш зато што је одрастао са људима који су бринули о њему, хранили га и гајили, не би био способан за самосталан живот у дивљини. Медведић не би био способан да лови, проналази храну и питање је колико би издржао сам у природи. Посебно јер се налазио у ратом захваћеном подручју које су многе животиње одавно напустиле.

Вест о мечету стигла је и до Бео ЗОО врта, а Вук Бојовић се договорио са Капетаном Драганом да Врт Добре наде преузме бригу о маскоти бораца САО Крајине. Медвед је пребачен у Београд, добио је свој дом, име Книнџа – по имену елитне војничке формације САО Крајине.

Кад је стигао на огради великог кавеза у који је смештен писало је:

КНИНЏА – маскота бораца САО Крајина

Земља порекла: Српска Крајина.

Убрзо по доласку у Београд Книнџа је добио друштво, у кавез се уселила и једна дама медведица симболичног имена Лика. У почетку је био плашљив, бежао је од ње, али се временом навикао и та љубав је једна од најлепших и најдуготрајнијих у Бео ЗОО врту.

Advertisements

Муја – најстарији алигатор на свету

Серијал „Београдске приче“ данас настављамо причом о најстаријем становнику како Бео ЗОО врта – Врта Добре наде, тако и најстаријим примерком у свету. Реч је о америчком алигатору по имену Муја.

Муја се, према проценама стручних људи, сматра најстаријим живим алигатором на свету.

У Бео ЗОО врт је стигао годину дана по његовом оснивању, негде је забележено да је то било 12. септембра 1937. Већ тада је био одрасла животиња, а стигао је са још једним алигатором, у великом контигенту животиња из неког немачког зоолошког врта.

Данас је он једини преостао од становника Врта који су успели да преживе Други светски рат, током кога је Врт, будући да је Београд у два наврата бомбардован, био готово потпуно разорен. Осим њега, бомбардовање Београда 1944. преживели су нилски коњ Буца и папагај Жако. Зато се слободно може рећи да је живот и званично најстаријег алигатора на свету био све само не миран и ушушкан. Поред тога што је преживео Други светски рат, био је и сведок великих криза, као и бомбардовања 1999. које је било стресно и за животиње у врту.

Муја, иначе, од шездесетих година прошлог века живи сам. Тада је угинула женка са којом је делио простор, а настрадала је грешком чувара који је у базен пустио врелу воду од које је она угинула.

Муја је у прилично доброј кондицији, храни се једанпут недељно и поједе по 5-6 килограма меса.

Шимпанза Сами – легенда Бео ЗОО врта

Кад помислите на Бео ЗОО врт које су вам прве асоцијације? Верујем да је већини међу прве три ствари које се сете и чувени Сами. Шимпанза која је једна од урбаних легенди не само Врта Добре наде већ и, могу слободно рећи, Београда. Тамо је ушао због чак два успешна бежања из Врта, а тако је постао најпознатији и најомиљенији бегунац Београда 🙂

Новинари су се утркивали ко ће га боље описати, ко ће му лепши епитет, надимак дати. Био је омиљени београдски дисидент, ћудљиви особењак, велики џентлмен, дорћолски бегунац, алфа предводник, лидер, идол деце… У наредним редовима мало подсећање на њега.

Сами је у Бео ЗОО врт стигао почетком 1988. Нико није могао ни да наслути да ће у рекордном року постати љубимац посетилаца врта. Био је типичан представник шимпанзе, крупан мужјак тамног лица и густе црне длаке. Кад је стигао био је агресиван, ваљда му је требало време да се навикне на окружење, а онда се лагано смиривао и постајао врло дружељубив. Његова агресија се могла оправдати и због чињенице да је био смештен у малом, скученом кавезу чије су решетке биле ојачане због његове снаге, а на вратима су били додатни ланци и катанци.  Све те превентивне мере нису биле довољне за одлучног Самија. Развалио је решетке, побегао из кавеза и прошетао самим центром Београда. То га је одвело у легенду. Снимци његовог хватања су обишли свет, цела планета је знала за Самија.

Керуша Габи – хероина Бео ЗОО врта

Јуче сам писала о слепом вуку Хомеру који је ’90-тих живео у Бео ЗОО врту. Они који нису знали причу сазнали су, а себе и оне који су знали Хомера подсетила сам на једног од јунака Врта добре наде.

Док сам писала о Хомеру сетила сам се још неких јунака Бео ЗОО врта и одлучила да мало пишем и о њима. Нешто по мојим сећањима, а нешто по причама оних који, такође, памте. Данас подсећам на керушу Габи која је за живота добила споменик у Врту  добре наде.

Габи је била женка немачког овчара и у Врт је стигла као већ одрасли пас. Ако се добро сећам имала је неких седам-осам година што је за керове већ позно доба. Врло брзо је постала мезимица свих, а задужење јој је било да са још једним псом и ноћним чуваром патролира по Врту. Кажу да је у Врту била позната по храбрости, срчаности и одлучности.Оно по чему је Габи постала позната у Београду и целој земљи (која тада није била „остатак“ 😉 ) и зашто је ушла у легенду је борба са женком јагуара.