Да ли смо ми Калимеро?

Сваки пут кад неко крене да ми „соли памет“ о постојању малигне творевине, реалности ситуације на терену, официрима за везу, преговорима у Бриселу, столици у Уједињеним нацијама, паралелним институцијама, аутономији севера и како се то МОРА прихватити код мене се јави револт.

Слушам ове генијалце који нас воде ко зна где. Мислим да је чак и чувени „Вођа“ Радоја Домановића експерт у поређењу са овим који су на челу Србије. Слушам их и питам се докле ће, да ли имају намеру да стану?

И да се одмах разумемо, кад кажем „са овима који су на челу Србије“ ту мислим и на ове актуелне и на оне бивше, јер суштинске разлике између ових и оних претходних ни нема. Сви су они потекли или из истог казана или имају исте менторе. Не постоји друго објашњење за чињеницу да, иако су званично политички дијаметрално супротни, воде идентичну политику. По систему „где ја стадох ти продужи“ само су наставили утабаним стазама претходне власти. И, мени то све делује као да свесно раде контра интереса наше земље. Или се моје схватање националних интереса и њихово толико разликују.

Advertisements

Једна слика 1000 речи

„Милосрдни анђео“ је окупио најјаче земље света које су у хуманитарној интервенцији напале Србију. Бомбардовање Србије трајало је од 24. марта 1999. до 10. јуна, тачно 78 дана. НАТО је почео ваздушне нападе на војне циљеве , да би се касније удари проширили и на цивилне објекте. Епилог акције су оштећена инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве, манастири… Све то је добило јединствени назив „колатерална штета“. За 78 дана порушено је 540 објеката, 58 мостова, 30.000 кућа, а економски експерти су проценили да је направљена штета од око 30 милијарди долара.

Коначни број жртава никад није званично саопштен, а процене се крећу око 2.500 погинулих. Број оних који су умрли или ће тек умрети од последица бомбардовања тешко је предвидети. Податак да је у Србији до 1999. регистровано између 15.000 и 20.000 нових случајева канцера, а да је тај број до 2004. стигао на 30.000 нових болесника само је један у низу показатеља да осиромашени уранијум долази по своје. Међу погинулим и умрлим велики је број деце.

Госпођица Кандидаткиња

Срби и Србија имају дугу традицију. И као народ и као држава. Територија је увак била на мети освајача. Што због саме позиције: спаја исток и запад, што због рудног богатства које крије ова земља. Народ је увек био на мети јер није дао на себе и своје. Како год да окренеш, многи су покушали да освоје Србију. Неки су успели великим победама, неки уз огромне губитке. Неки су владали кратко, неки вековима. Али је Србија увек успевала да се уздигне, подигне из пепела, ослободи ропства и настави свој слободарски живот.

И тако је било од вајкада. И мислили смо да ће тако бити заувек. Кад кажеш Србија да ће то увек имати неки посебан призвук слободе, револта, правде, истинољубља. Од јуче, 1. марта 2012. Србија је и званично изгубила име, а интензивни рад да изгуби државност је почео да се исплаћује. Од четвртка Србија је Кандидаткиња!

А од комшије – НЕ!

Данас је баш неки занимљив дан. Свашта нешто занимљиво се дешава. Најзанимљивије је дефинитивно у Бриселу. Мало-мало па чујемо нешто интересантно са озбиљног састанка у Бриселу.

Најпре су јучерашње изјаве тумачене као да је све завршена ствар. Да ће Србија без проблема данас добити статус кандидата. Онда су данас стигле вести да то баш и није тако. Противници кандидатуре овога пута нису ни ‘Оланђани ни Швабе. Сад се буне они који су камен темељац Европске уније: Румунија, Пољска и Литванија. Онда су јавили да су се Пољска и Литванија предомислиле и дале „зелено светло“, али не и Румуни!

Разлог?

Нерешен положај влашке мањине у Србији?!

Игранка без престанка

– Најпре је у Бриселу потписан папир да делегација Србије признаје Косово. Добро, не морате да вичете, признаје Косово*

(*Овај натпис не прејудицира статус Косова и у складу је са Резолуцијом 1244 и мишљењем МСП о косовској декларацији о независности)

– Онда је шачица Срба протествовала.

– Онда су Шиптари у Приштини правили нереде јер је признато Косово* а не Косово!

– Онда је француски шеф дипломатије Жипе изјавио да је на састанку у Бриселу постигнут консензус око доделе Србији кандидатуре за чланство у ЕУ.

– Онда је полиција растерала оне који су под прозором председника хтели да изразе незадовољство због потписа у Бриселу.

– Онда је објављено да Приштина почиње спровођење идеје око уједињења нелегитимне творевине Косово и Албаније.

– Онда смо чули да у Бриселу траје расправа око доделе кандидатуре Србији (реално је да ће је доделити).

– На све то, провукла се, можда и неприметно, информација да се на листи кандидата за Нобелову награду нашло и име Била Клинтона. Истог оног који је започео рат јер се сазнало да му је једна госпођица радила фелацио (ах, како смо културни па користимо политички коректне термине), па је хтео да скрене пажњу јавности са те шкакљиве теме.

За то време, негде далеко, на Балкану један народ изумире. И физички и духовно. И метафорички и реално.

Буђење или дубок сан

За данас, понедељак 27. фебруар, најављен је митинг против признавања независности Косова од стране власти у Београду. Митинг је заказан за 18 часова, а према плану требало би да се одржи испред зграде Председништва чиме би се и симболично ставило до знања онима који воде Србију да народ не признаје малигну творевину насталу у Приштини уз подршку НАТО и Европске уније.

Иако власт тврди да потписом у Бриселу и саглашношћу да се та творевина регионално представља као Косово са * и фуснотом није признала независност чињеница је да је другачије. Многи су ту зведицу упоредили са пахуљицом – истопиће се пре него и региструјемо да је ту.

Бајка о једном народу

Био једном један народ. Поносан и храбар. Частан и поштен. Спреман да за брата главу да. Спреман да за веру положи живот. Одлучан да одбрани дедовину. Истрајан да наследницима створи боље сутра.

Био једном један народ. Бројно мали, али великог срца. Светле традиције и у рату и у миру. Онај који не воли да ратује, али способан да увек одбрани своје. По сваку цену.

Био једном један народ. Изнедрио је неке од најзначајнијих људи у историји човечанства. Народ песника. Народ уметника. Народ научника. Народ проналазача. Народ ратника. Народ војсковођа.

Био једном један народ. Поштовао традицију. Туђе није хтео. Своје није дао. Слогом, љубављу и поштовањем померао стене.

Био једном један народ. Небески народ. Био једном, сад га нема!

Звездица и Фуснота

„Косово ће, према решењу до којег се дошло после маратонских преговора, на регионалним скуповима наступати под таблом на којој ће писати: Косово са звездицом, а у фусноти ће бити наведено: „Овај натпис не прејудицира статус Косова и у складу је са Резолуцијом 1244 и мишљењем МСП о косовској декларацији о независности“. Није прихваћен захтев Приштине да у фусноти буде наведена декларација о проглашењу независности.  Данас је такође постигнут и договор о примени споразума о интегрисаном управљању прелазима.“

Нисам завршила политичке науке да знам како функционише свет дипломатије. Нисам ни неки дипломата кад је редовни живот у питању, функционишем по принципу „Што на ум то на друм!“. Причљива јесам, умем и да понекад ствари тако „замотам“ да не да онај коме причам не разуме, него се понекад деси да сама себе питам „Шта је писац хтео да каже“, али оне битне, суштинске ствари волим да назовем правим именом.

Спортска дисциплина ИЗДАЈА

На послу сам. Одрадила сам оно што је морало да се уради и сад „листам“ све сајтове који ми падају напамет да видим да ли има неких нових, свежих информација са Косова и Метохије, да ли је неко нешто рекао, написао, да ли се неко од власти огласио, неко од опозиције, шта причају „наши“, а шта причају „њихови“…

Читам и не верујем. У ствари, и ја лупам, верујем.  Зашто не бих веровала, ипак живим у Србији. А ово је земља у којој је могуће и оно што никоме не би пало на памет.

Издаја је и дефинитивно омиљена спортска дисциплина у Срба.

Играње демократије

Демократија је политичка оријентација која фаворизује владу народа односно изабраних представника народа.

Демократија је политички систем базиран на могућности да народ (грађани) може да бира своје представнике. Ово – право на бирање представника – је основни и суштински концепт демократије, који може да се примењује различитим методама и да поприма различите облике.

Демократија може да се схвати и као систем владавине већине. То значи да најјача организована група може да диктира (и намеће) своју вољу осталима.

То су најчешће дефиниције појма Демократија. Ако се зна да од 2000. и револуције, која је за резултат имала промену власти, Србију воде демократске снаге, онда је јасно да ове три ствари важе и за нас.