Историјски 12. март
Данас је 12. март 2013. Још један од датума који има основу да буде историјски.
Први разлог за то је један рођендан.
Други разлог је једна смрт.
На данашњи дан, 12. марта 1943. у селу Божановићи рођен је Ратко Младић, генерал Војске Републике Српске.
На данашњи дан, 12. марта 2003. у Београду је убијен Зоран Ђинђић, тадашњи премијер Србије.
У зависности од угла гледања на данашњи дан на свет је дошао херој или злочинац, односно, свет је напустио издајник или визионар.
Мој угао гледања је добро познат. О Ратку Младићу, истина, нисам писала, али о Зорану Ђинђићу јесам. Више пута. Укључујући и текстове „Смрт све брише“ и „Речи су оно што остаје“. Зато овога пута нећу много дужити са причом.
Речи су оно што је остаје иза нас, што је остало иза Младића и Ђинђића. У мору онога што су изговорили мени су две изјаве остале као најјаче. Овде ћу их написати и оне ће бити довољан коментар за данашњи историјски датум.
– Док је рат, војник мора бранти његов ров, јер је иза рова његова земља! – генерал Ратко Младић.
– Треба Србију бомбардовати још две недеље па ће попустити (да Запад озбиљно хоће да склони Милошевића, може да настави с бомбардовањем и натера га да се повуче – једна од верзија те изјаве) – Зоран Ђинђић, опозициони лидер током пролећа 1999.
Како сам већ писала оно што остаје иза нас су речи. Младићева изјава је блиска вероватно сваком од нас коме је његова Отаџбина у срцу. И Ђинђићева која је остала да боде очи свима нама који смо тих 78 пролећних дана „учили демократију“ НАТО Алијансе.
Чак и уз поштовање оне „О мртвима све најбоље“ поновићу да смрт никога аутоматски не диже на пијадестал свеца. Ма како трагично да је живот завршен. И додати да свако ко је иронично, цинично, бесно, таман и беспомоћно макар и у једном тренутку поменуо да је „могло да се настави бомбардовање како би се Милошевић сменио“, од мене не може да има поштовање. Ма шта да је урадио пре или после тога.
Генерале, срећан рођендан!
