Три тачке…

…

Колико сам само пута у неким „разговорима“ на друштвеним мрежама употребила „…“? Колико сам само пута у смс-у послала само „…“ ? Колико сам само пута у статус на друштвеној мрежи ставила „…“ ?

Ни сама не знам…

Те три тачкице, тако мале, неко би рекао ситне и небитне, а значе тако много… Говоре тако много. Осликавају и радост и тугу… И смиреност и бес… И снагу и слабост…

Сазнање…

Све ми имамо тог ЈЕДНОГ који је, хтеле ми то или не, онај који нас обележава. Пред њим смо „беспомоћне и глупе“,  он је то што нас диже кад паднемо, оно што нас спречава да се опустимо и препустимо са неким другим. Иако то не желимо да признамо никоме. Посебно не самој себи.

И, онда, кад се и појави неко нов, кад ти пружи бајку, кад ти пружи себе и цео свет на длану, кад је спреман да оствари сваки твој сан, испуни сваку жељу, опет ти нешто фали. Размишљаш шта, покушаваш да схватиш и… И тад признаш ту највећу тугу да фали ОН. Јер само ОН има тај неки тајни зачин који ничему даје снагу света. Који ни из чега ствара ремек дела. Који у трептају ока може да те насмеје, али и расплаче…

И тек онда боли…