Уби ме прејака реч!
У ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. у једној шуми покрај Загреба пронађено је беживотно тело Бранка Миљковића, кога често називају „принцом српских песника“. По званичној верзији Миљковић је извршио самоубиство, али је остало до краја нерешено како је малено дрво о које се Миљковић, наводно, обесио могло да издржи крупно тело српског песника који је, како су говорили његови пријатељи, у то време имао 110 кг. Миљковић је, иначе, пронађен у клечећем положају обешен о сопствени каиш о грану дебљине дечије руке.
И данас, 54 године након смрти још увек је на снази званична верзија о самоубиству.
Бранко Миљковић је рођен 29. јануара 1934. у Нишу у коме је завршио основну школу и гимназију, док је Филозофски факултет завршио у Београду. Прву песму објавио је 1952. у београдском листу „Записи“ са 18 година. У Нишу је песме објављивао у „Службеном гласнику“, „Гласу омладине“, „Нашем путу“, „Гледиштима“… Када је дошао у Београд Бранко Миљковић је три године обилазећи редакције многих часописа покушавао да објави своје радове, али није имао успеха. Све до 1955. кад Оскар Давичо, као уредник часописа „Дело“ објављује његове песме и тиме му отвара врата осталих издавача и бројних часописа.