Уби ме прејака реч!

У ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. у једној шуми покрај Загреба пронађено је беживотно тело Бранка Миљковића, кога често називају „принцом српских песника“. По званичној верзији Миљковић је извршио самоубиство, али је остало до краја нерешено како је малено дрво о које се Миљковић, наводно, обесио могло да издржи крупно тело српског песника који је, како су говорили његови пријатељи, у то време имао 110 кг. Миљковић је, иначе, пронађен у клечећем положају обешен о сопствени каиш о грану дебљине дечије руке.

И данас, 54 године након смрти још увек је на снази званична верзија о самоубиству.

Бранко Миљковић је рођен 29. јануара 1934. у Нишу у коме је завршио основну школу и гимназију, док је Филозофски факултет завршио у Београду.  Прву песму објавио је 1952. у београдском листу „Записи“ са 18 година. У Нишу је песме објављивао у „Службеном гласнику“, „Гласу омладине“, „Нашем путу“, „Гледиштима“…  Када је дошао у Београд Бранко Миљковић је три године обилазећи редакције многих часописа покушавао да објави своје радове, али није имао успеха. Све до 1955. кад Оскар Давичо, као уредник часописа „Дело“ објављује његове песме и тиме му отвара врата осталих издавача и бројних часописа.

Ивин свет – трећи рођендан

На данашњи дан, 9. новембра 2011. заживео је Ивин свет. Дланом о длан, прошле су три године.

Кад сам почела да пишем на блогу идеја је била да „на папир“ ставим све оно о чему сам размишљала, а што ме је на овај или онај начин мучило. Блог је требало да буде неки мој вентил за нервозу, осећај немоћи који сам имала. Настао је у тренутку кад су дешавања на Косову и Метохији ушла у једну нову фазу, кад су постављене барикаде, кад је и дефинитивно разрешена свака дилема, ако их је уопште и било, о томе како власт у Србији третира свој народ и свој део територије који су отели неки лоши људи.

У почетку су блог читали само они најближи. А онда се круг ширио. Најпре су у Ивин свет долазили само они који су се, негде, проналазили у мојим речима и мислима, или су се бар само они оглашавали, а онда су почели да долазе и они који се баш не слажу. И они су се оглашавали. Најчешће увредама. Другачије, изгледа, нису умели.

Дан који не долази

Поглед на запаљену Народну скуптшину 5. октобра (фото: интернет)

Тог 5. октобра 2000. је био четвртак. Иако је време и после њега наставило да тече, прошло је 14 година од тада, све чешће се чује да још увек чекамо 6. октобар.

– Након сваке поплаве говна испливају на површину – кажу стари људи.

Од тог 5. октобра чекамо онај „дан после“ да се поплава повуче и да фекалије падну на дно. Још увек се то није догодило.

Данас је дан кад се сви сећају тог 5. октобра. Оно чега се ја сећам је да се данима „кувало“, осећало се да ће ускоро пукнути и да ће експлозија доста тога променити. Неки, зваћу их оптимистима, су веровали да ће бити боље, јер од онога како смо живели лошије није могло. Мени, себе ћу означити као песимисту, је здрав разум говорио да експлозија по дефиницији може само да уништи. Уз то, знала сам да у Мајци Србији од лошег има лошије, да кад се нађеш на дну уместо да се одбијеш о тло и кренеш поново ка врху, некако почнеш да се још више укопаваш, да не кажем затрпаваш.

Олуја – да се не заборави!

Данас се навршава 19 година од акције етничког чишћења, протеривања Срба са вековних огњишта у Републици Српској Крајини, у свету познатој као „Олуја“.

Процене су да је своје домове, само током ове акције, напустили више од 340.000 Срба, да је убијено око 2.650 цивила, спаљено 20.000 кућа, а Ема Бонино, европски комесар за избеглице, констатовала је да је око 10.000 Срба нестало из колоне избеглица која је бежала пред хрватским нападом на Крајину. Многи од њих су завршили у масовним гробницама.

Нико никад није правоснажно осуђен због овог злочина. Фарса од Хашког трибунала најпре је осудила, а потом ослободила кривице хрватске генерале Анте Готовину и Младена Маркача закључивши да нису одговорни за прогон Срба.

Србија, по неписаном правилу, ћути и прави се да је се то не тиче. Ни после 19 година званично није прстом мрднула да затражи правду за убијене, нестале, прогнане припаднике свог народа. Републику Српску Крајину и сав народ који је живео тамо, који је оставио кости тамо, је „гурнула под тепих“ и прави се да нису постојали, да не постоје. Ваљда им је тако лакше.

Олуја је почела 4. августа 1995. у 4 часа ујутру. За оне наивне информација да Олуја није трајала само 4 дана. Олуја траје већ 19 година. И трајаће све док се ствари не врате на своје место, док Срби не буду могли да се врате на своју земљу, на своја вековна огњишта.

Правда је спора, али достижна… Онај горе види све…

У наставку текст написан 2012. поводом 17 година од почетка Олује.

Олуја – да се не заборави!.

Цар Николај Други Романов

После атентата у Сарајеву и ултиматума Аустро-Угарске Србији, који је она одбила, Аустро-Угарска је 28. јула објавила рат Србији, а Русија је тада покренула мобилизацију. Немци су захтевали да се Русија демобилише, што је одбијено и на данашњи дан, 1. августа 1914. руски цар Николај Други Романов је ушао у рат. Многи историчари данас сматрају да је одлука о уласку у рат у тренутку кад Русија није била спремна за то, руског цара Николаја Другог Романова коштала и земље и живота и породице

У овом малом обележавању годишњице још једном бих истакла неколико „ситница“ које показују како је на пријатељство са Србијом тада гледала Русија, а како Француска која се сматра „искреним пријатељем Србије“.

У част Николе Тесле

На данашњи дан рођен је Никола Тесла.

У част Николе Тесле.

Пакао Кошара – Нисмо заборавили!

На данашњи дан пре 15 година, 9. априла 1999. у 3 часа ујутру, на православни Велики петак, почела је масовна артиљеријска ватра са албанске стране у правцу карауле Кошаре. Тиме је почела једна од најпознатијих битака у рату 1999. Битка на Кошарама – Пакао Кошара…

Више на Пакао Кошара – Нисмо заборавили!.

Дан кад је пао „невидљиви“

Данас се навршава 15 година од пада поноса НАТО авијације. На данашњи дан српска противваздушна одбрана је у атару села Буђановци покрај Руме оборила F-117A “Nighthawk” .

Мало подсећање на тај догађај…

Дан кад је пао „невидљиви“.

Генерале, срећан рођендан

На данашњи дан, 12. марта 1943. у селу Божановићи рођен је Ратко Младић, генерал Војске Републике Српске.

– Док је рат, војник мора бранти његов ров, јер је иза рова његова земља! – генерал Ратко Младић.

Генерале, срећан рођендан!

Шта данас славимо?

Данас је понедељак, 17. фебруар 2014. Мислила сам да само поновим текст објављен прошле године о отимачини Косова и Метохије, о самопроглашењу терористичке државе, али сам одустала.

Зашто?

Сигурно не зато што мислим да нема сврхе понављати, подсећати. Није ни разлог то што је, можда, текст био лош. Разлог је нешто друго. Бирократија!

У земљи Србији правило код државних празника и слободних дана је следеће:

– ако државни празник пада у дане викенда, онда се слободни дани празнују првог наредног радног дана. Тако да ако празник буде у суботу или недељу, празнује се у понедељак.

Тако се  широм Србије Дан државности, који је био у суботу, 15. фебруара, празнује данас, у понедељак, 17. фебруара.

Неко ће рећи да цепидлачим, да претерујем, да гушим и досађујем својим упорним инсистирањем да се неке ствари не забораве, да се неке ствари поштују. Можда и јесте тако. Али, баш ме брига!

Закон је закон. Правила су правила. Али, сви знамо, да чак и закон и правила могу бити флексибилна и могу да се мало прилагоде датој ситуацији. Посебно у Србији. Посебно кад је обележавање Дана државности у питању.