Бој на Кошарама – Битка која траје

Од тог пролећа 1999. свако наредно дочекујем са тугом и поносом. Тугом због неизбежног сећања на „милосрдне часове демократије“, а поносом кад се сетим свих оних који су тих 78 дана Отаџбину бранили животима. Цела Србија је тада била легитимна мета, није се гледало да ли су гађани војни објекти, положаји одбрамбених снага Србије или возови, приватне куће, цивили – за НАТО и екипу Србију и све оне који су тада живели у њој требало је сравнити са земљом, истребити.

Наша Војска и Полиција су тих 78 дана били свима нама на понос. Уз помоћ „штапа и канапа“, али бистрином ума, тактичким решењима, али пре свега великим срцем и храброшћу, бранили су родну груду. Свесни да су на бранику Отаџбине, истом оном који су пре њих бранили војвода Живојин Мишић, Степа Степановић, Путник, да су потомци Див јунака који су прешли Албанију, преживели Солунски фронт, наши браниоци су за тих 78 дана исписали нове странице у историји Србије. Странице на које можемо и морамо бити поносни.

Једна од најважнијих битака тог пролећа 1999. почела је на Велики Петак, 9. априла и трајала је до последњег дана НАТО агресије – 10. јуна. Био је то Бој на Кошарама. Сваког дана, од 4,00 до 23,00 трајали су напади шиптарских терориста уз подршку албанске војске и НАТО снага. Са копна, из ваздуха. Свакога дана непријатељ је покушавао да освоји Кошаре и отвори пут копненој интервенцији, али јунаци Кошара то нису дозволили.

За мене Кошаре нису само Кошаре, већ и подручје Паштрика, Маја Главе, Јуник…  Цео тај фронт је био јединствен.

У четвртак, 06. априла, у предвечерје годишњици почетка Битке, у Конференцијској сали Савеза самосталних синдиката одржана је трибина „Бој на Кошарама – Битка која траје“. Да ли треба рећи да је сала била премала да прими све оне који су желели да сазнају нешто више о Кошарама, да својим присуством кажу ХВАЛА и НИСМО ЗАБОРАВИЛИ. Трибина је почела атипично – уместо минутом ћутања громогласним аплаузом, а присуствовала је и породица Тибора Церне, једног од хероја који је живот дао за одбрану Отаџбине.

Учесници трибине су били пуковник Љубинко Ђурковић, командант одбране Кошара, капетан Душан Јокић. командир чете у одбрани Кошара, Војислав Вукашиновић, војник, браниоц Кошара, и проф др Даница Грујичић, неурохирург, начелник Центра за неуроонкологију Клиничког центра Србије.

У нешто више од сат и по времена имали смо прилике да чујемо аутентична сведочења учесника најзначајније битке у новијој српској историји. У одбрани Кошара, у одбрани Отаџбине, учествовало је 1357 војника, подофицира и официра. Положај никад није напустило њих 108, а 256 јунака је рањено током битке која је трајала од 9. априла до 10. јуна.

Часови историје на Факултету безбедности – АСФББ

проф. др Јован Мирић

Ја поново пишем о пројекту „Студија сећања“ који је покренула Асоцијација студентана Факултета безбедности Универзитета у Београду.  Просто осећам потребу да још једном похвалим иницијативу младих људи и њихову одлучност да читаву причу изгурају до краја. Досадашње трибине одржане на овом Факултету су били првокласни часови историје!

Синоћ је на Факултету безбедности одржана још једна одлична трибина. Овога пута тема је била „Психологија геноцида у НДХ – савест једног такмичара у клању“. Било је то још једно изузетно тешко, али преко потребно предавање у оквиру пројекта „Студија сећања“.

Предавач је био проф. др Јован Мирић, професор Филозофског факултета Универзитета у Београду, а модератор је био Слободан Спасић, психолог.

Полазна тачка за ово предавање је била исповест Жилета Фригановића, једног од најкрволочнијих кољача логора Јасеновац, коју је дао логорском лекару др Недељку Зецу. Комплетну исповест имате на линку ОВДЕ.

Мирић је ову тему поделио на „Општи“ и „Посебан“ део – онај који се односио на НДХ у целини, односно на конкретан случај Фригановића.  У излагању које је трајало безмало два сата на једноставан, свима разумњив начин, Мирић је покушао да објасни како је дошло до тих обичном људском мозгу незамисливих злочина усташа према, пре свега Србима, али и Јеврејима и свима који нису подржавали НДХ.

Ради ти, дијете, свој посао!

Један од догађаја који, можда, и најбоље описује психолошки профил усташе-кољача. Исповест Жилета Фригановића коју је забележио др Недељко Зец, један од логораша у Јасеновцу.

Исповест у којој Фригановић признаје да је заклао „десетине хиљада логораша“ и био један од такмичара у клању Срба августа 1942. Управо учешће на том „такмичењу“ и сусрет са Вукашином Мандрапом из села Клепаца крај Чапљине и његове речи:

– Ради ти, дијете, свој посао

Фригановића су довели у стање у коме га је затекао др Зец.

У наставку белешке др Недељка Зеца.

„Командант логора Јасеновац Ивица Матковић наредио је јануара 1943. логорашу др Недељку Зецу да прегледа Жилу Фригановића, једног од најкрволочнијих кољача Јасеновца.

– Кад сам ушао у собу – прича др Зец, – Жиле је сједио раздрљен, разбарушене косе, са закрвављеним очима и пијаним изразом лица.

На столу је била напола испијена боца ракије и неколико чашица у нереду. А, дошао си, докторе. Сједи ту на столицу, и ако хоћеш послужи се ракијом, рекао је.

У соби смо остали сами. Жиле ме испочетка одмјеравао са свих страна, жмиркавим, пркосним и у исто доба несигурним погледом. А затим је изненада скочио с фотеље, подупро се рукама о сто, и унезвијерено упро поглед у мене. ‘Знаш ли ти, докторе, да те сада могу преклати као бравче и да никоме за то нећу одговарати?’ ‘Знам’, одговорих му кратко.

После извјесног времена некако се смирио, а затим се изненадно зацерекао, одајући неке неартикулисане гласове.

‘Знаш ли ти, докторе, зашто сам те зовнуо вечерас овђе? Разумије се да не знаш. Али, не бој се, нећу те заклати. Мораш ми обећати да ћеш ми помоћи.’

‘Што могнем, учинит ћу’.

Налио је чашу ракије и одмах је искапио, поново је напунио, а мени дотурио боцу и наредио да себи напуним чашу.

‘Елем, докторе, сад смо овђе нас двојица сами. И ако итко ишта од овога што ћемо разговарати сазна, ти знаш што те чека.’

Затим је испрекидано и неуједначено наставио:

‘Више не могу да поднесем ове муке. Не помаже ми ни клање, ни мучење, ни крв, ни јаук, ни жене, ни ракија. Врло добро знаш тко сам ја. Ето ја, Жиле, најкрвавији усташа у Јасеновцу, који је поклао десетине хиљада логораша и највише задовољство доживио у том клању, ето, тај Жиле је сада последња пачавра, због тамо некаквог старог, смрдљивог сељачине Вукашина из Клепаца.’

Студије сећања – Геноцид над Србима у НДХ

Мој матурски рад је био „Геноцид на Србима у НДХ – Јасеновац“ јер ме је одувек занимала тема геноцида над српским народом који се догодио у НДХ током Другог светског рата. Као дете сам наивно веровала да се то више никад неће догодити, јер, побогу, оне злочине нису чинили људи већ звери којих више нема, а онда су дошле ’90-те и донеле „Олују“, „Бљесак“ и неке нове злочине.

Давно су рекли да се историја понавља народима који су склони забораву. Српском народу се, утисак је, врло често понављају неке од најтежих епизода из његове историје. „Кратка памет“ или заборав или братство-јединство коме су нас учили, а коме неки, упорно, желе да нас врате – сасвим је свеједно ко је кривац. Чињеница је да свако мало српски народ прође кроз неку нову голготу која је, мање-више, реприза нечега што нам се већ догодило.

Они који би требало да се баве одржавањем српске националне свести, који би требало да се побрину да се неке ствари никад не забораве, раде све да пониште велике злочине над нашим народом. Раде све да избришу из сећања геноцид који се догодио над Србима у НДХ. То се, ваљда, не уклапа у неку нову Србију.

Зато они који се труде да се ствари не забораве заслужују максималну подршку. У наредним редовима о њима.

Документарни филм „ДЈЕЦА“

У централном делу Кнез Михаилове улице у Београду отворена је изложба фотографија са снимања филма „ДЈЕЦА“ аутора Дениса Бојића. Изложено је 26 фотографија које на аутентичан и веома снажан начин преносе суштину и истину српског страдања у Републици Српској.

Филм је премијерно приказан 26. октобра у Бањалуци, београдска премијера ће бити одржана сутра у 20 часова у свечаној сали Југословенске кинотеке.

У опису филма стоји:

Снимљен у продукцији РТРС-а, овај документарни филм на јединствен и аутентичан начин представља једино и посљедње свједочење четири преживјела родитеља, од укупно 36 очева и мајки, који су у отаџбинском рату изгубили по троје дјеце. Филм “Дјеца” документује једну од највећих и српској јавности мало познатих трагедија нашег народа у посљедњој деценији 20. вијека. Има за циљ да истовремено чува културу сјећања и покаже колико су Срби као народ недовољно свјесни своје недавне прошлости и хероја, које је она за собом оставила.

Сви путеви воде на КосМет

– Еј Црноришче, да ли се на ову страну иде према Косову?

– Јесте на ту, али и на ону тамо, и на ону онамо и на ону страну са које си дошао. Што се чудиш, сваки ће те правац тамо одвести. Данас у Србији нема другог пута до пута на Косово или са Косова.

Ова 2015. година за мене је, дефинитивно, година ходочашћа. После пута на Крф током Васкрса, посете острву Видо, наклону над Плавом гробницом, посете Српској кући, споменику Дринске дивизије и месту на коме су се искрцали српски војници после преласка преко Албаније, поновног одласка на Српско војничко гробље у Солуну, овај Видовдан сам провела на светој српској земљи. Три дана, колико сам провела на Косову и Метохији била су премало да обиђем све, али је један тренутак на КосМету довољан да продишете пуним плућима и да вам срце и душа заувек остану тамо.

Сам одлазак пратило је много перипетија, толико да се негде јавила мисао да можда овога пута и не треба ићи. Жеља је превладала, победила здрав разум и реалност ситуације и кренули смо. Нећу превише детаљисати о самом путовању, емоцијама које су ме протресле толико јако да је све изазвало бригу сапутника, пустићу да фотографије говоре, али и изнећу нека своја запажања. Само ћу рећи да, за разлику од уобичајених посета КосМету за Видовдан, наша се прилично разликовала. Можда и зато што смо већи део провели у подручјима у којима је српски народ мањина, пролазили кроз енклаве, на север КосМета нисмо ни отишли.

Пре него прича заиста почне на прави начин само још једну ствар да напоменем: мислила сам на комшилук, као што мислим сваки пут кад обиђем неку српску светињу, али овога пута сам посебно мислила на троје комшија, надам се да ми остали неће замерити:

– Плетеније Словес, Облоговани, Сејо били сте са мном…

Москва за Дан Победе

Давно су рекли да се снови остварују ако то желимо довољно јако. Протеклих дана сам се изнова уверила у то.

Москва за Дан победе? Звучи као бајка, зар не? Ова бајка се остварила!

У Москви смо провели око 60 сати. Премало да се озбиљније види, упозна. Довољно да се заљубите на први поглед.

Мој Брат Облоговани је гледајући прве фотографије из Москве прокоментарисао:

– Чекам пост на блогу. Не може ово само са сликама да прође.

И ево поста…

Покушаћу да избегнем оне уобичајене замке у које сви упадамо кад пуни утисака покушавамо да људима пренесмо сопствено одушевљење местима које су већ видели, ако не уживо оно на сликама, видео снимцима. Надам се да ћу успети јер ово неће бити прича о местима у Москви која треба обавезно обићи, нити о лепим грађевинама, нити о наоружању виђеном на Паради Победе. Ово су моји утисци, најјаче слике које су остале, ово су моја осећања после посете Мајчици Русији 🙂

Некад и сад

Ово је један од оних текстова које сам написала, али нисам кликнула оно дугменце са десне стране „Објави“. Прво јер сам га написала за себе, у тренутку, после сазнања да су генијалци који воде земљу потписали још једну верзију капитулације. Само сам желела да избацим све оно што ме тишти.

У првој верзији текста било је пар датума којима сам желела да повучем паралелу између 1941. и 2015. Онда сам га дан касније прочитала и допунила још неким датумима. Па сам га још једном прочитала и додала још неке датуме и… Заиграла се…

Онда је „преспавао“ и кад сам га ујутру прочитала схватила сам да је предугачак и да, вероватно, нико неће имати времена ни воље да га чита кад буде видео колико ту материјала има.

И тако је стајао скоро месец дана… А онда сам данас објавила текст о Крфу који је, заправо, сликовница, потом и текст о „јединственом обележавање“ и поглед је поново скренуо у лево, у текстове који нису објављени, у нацрте.

И, преломила сам. Није ме било дуго, данас три објаве. Онако, праве, у мом стилу. Па, ко има воље нека прочита и ову.

И, да, слободно у коментарима допуните текст. Сигурно сам нешто изоставила…

25. март 1941. по одлуци Крунског савета Драгиша Цветковић, председник Владе, и Александар Цинцар-Марковић, министар иностраних послова, и немачки Министар иностраних послова Улрих Фридрих Вилхелм Јоахим (фон) Рибентроп у дворцу Белведере у Бечупотписали су протокол о приступању Југославије Тројном пакту сила осовина.

27. март 1941. група високих официра Југословенске армије који је предводио бригадни генерал војног ваздухопловства Боривоје Мирковић, извела је Војни пуч којим је сменила трочлано краљевско намесништво и Владу Цветковић-Мачек.

Ходочашће…

Острво Видо

Са неких места се никад не вратимо, нека никад не заслужимо – Станимир Трифуновић

Овим речима сам почела текст о Српском војничком гробљу на Зејтинлику прошлог октобра. То је била моја прва посета овом месту. Мој први одлазак у Грчку. Мислила сам да сам тако емотивна јер сам први пут на том светом месту, први пут уживо сагледавам величину жртве коју су наши преци поднели за спас земље и рода. Тада сам осетила тугу, понос, љубав, поштовање, дивљење…

Васкршње празнике сам провела на Крфу. Посета овом делу света покренула је нову лавину. То путовање је, заправо, било ходочашће. Прилика да се поклоним сенима српских војника који су бранећи земљу и род положили животе плативши тако најскупљу цену да би смо опстали као народ и држава. И опет ми је мисао драгог пријатеља Станимира Трифуновића одјекнула у глави.

Почели смо од Споменика српским војницима, припадницима Дринске дивизије подигнутог 1916. од стране преживелих сабораца. Потом смо отишли до острва Видо, маузолеја и Плаве гробнице. Уследила је посета Српској кући која чува драгоцене историјске податке о свему ономе што је славна српска војска преживела преласком преко Албаније и на Крфу. Посетили смо и плажу на коју су се са француских лађа искрцали Срби који су преживели прелазак преко Албаније на којој стоји спомен плоча. На крају, ходочашће смо завршили на Зејтинлику посетом српским јунацима, а кроз историју Српског војничког гробља провео нас је Ђорђе Михаиловић, легендардни чувар Зејтинлика.

Зејтинлик…

Улаз на Српско војничко гробље

Са неких места се никад не вратимо, нека никад не заслужимо – Станимир Трифуновић

Ове године сам први пут била у Грчкој и како то већ срце налаже била сам у Солуну, где ме је занимало само једно место –  Зејтинлик – Српско војничко гробље.

Кад сам одлучила да ћу одмор провести у земљи Хелена и Брату споменула да је „овог лета на програму Зејтинлик“ рекао ми је:

– Понеси „Дрину“ без филтера и мало српске земље. ‘Бем ти, ја сам тамо плакао као мало дете…

Пар вечери пре одласка куцкала сам поруке са једним од „Браће и Пријатеља“ и написала му:

– Наредних дана ћу до Солуна, до Зејтинлика, да обиђем наше, кажем им да нису залуд гинули.

Они који су били тамо разумеју све, без додатних речи. Довољно је рећи Зејтинлик. За оне који још увек нису били…