Архива за категорију ‘Култура’

Бдење уз „Бдење“ или Како упознати себе


Нисам ја реална особа. Посебно кад су “моји” људи у питању, а Дејан је и те како мој. Чини ми се од прве “кратке форме” коју сам прочитала на његовом блогу, а која ме ме је “заразила” да сам једва чекала сваку наредну. Неретко сам у његовим ставовима препознавала своје мисли и пречесто је једини коментар био:

– Е, баш сам ТО хтела да кажем.

Зато сам, ваљда, толико и одуговлачила са овом објавом.

Безимену сам “прогутала” за једно вече. “Зрење” исто. А, онда је, стигло “Бдење”.

Прво изненађење, а онда и сузе, оне од среће, радости, сете јер је стигло без најаве, кад заиста нисам очекивала. Дејан то уме, да изненади и изазове реакцију у распону од смеха до суза.

Неко време књига је стајала на полици, нисам је одмах прочитала. У то време сам читала књигу о дешавањима на Космету од ’70-тих на овамо, а како књиге не волим да прекидам, остављам за касније, “Бдење” је мало причекало. А, онда, ме је дочекало и…саставило.

Не знам да ли је до моје субјективности.

Не знам да ли је до чињенице да сам се нашла у фази сличној главном јунаку.

Не знам да ли је до Дејана.

Али…

Безимену” сам поклањала најдражим пријатељицама, “Зрење” позајмљивала на читање, али мислим да је ово “Бдење” превазишло сва очекивања, поставило неке нове стандарде.

Да, и овде се препознаје његов стил, изузетно питко, лако за читање, а опет реално, приказује живот без “додатног шећера” да би се лакше прогутао, али је, чини ми се, „Бдење“ зрелије, озбиљније од прва два романа. Бар мени.

Мајсторско преплитање садашњости и прошлости, верно приказивање ликова, емоција, унутрашње борбе, људских односа, времена која сви памтимо већином по неким лошим стварима. Свега тога има, али има још нечега. Нечега што те, читајући “Бдење” поставља у позицију главног јунака. Бар је код мене то био случај.

Са сваком новом страницом, са сваким новим сећањем, анализом, присећала сам се свих својих успеха, пораза, свих људи који су били део мог живота, а више их нема уз мене. И како је роман одмицао тако сам се све више суочавала са пролазношћу људског живота, неких својих погрешних одлука, закаснелих реакција. И, суочила се са оним најтежим – заболелео ме је само оно што нисам урадила, рекла. Заболеле су једино пропуштене шансе. Ниједан пораз нисам сматрала неуспехом, схватила сам да је морао да се догоди јер сам морала нешто да научим, али ме је “изједало” све што сам прећутала, свака “ручна” коју сам “повукла” у свом животу. И схватила сам да, ако бих икад могла да вратим време то би било САМО да бих рекла, урадила оно што нисам, а требало је.

Иако немам никакве везе са главним или било којим од јунака “Бдења” кроз цео роман сам препознавала себе и мислим да је то та додатна вредност овог романа, али и Дејановог писања уопште. Просто те натера на размишљање.

Није ово ни критика ни рецензија ни било шта друго. Нити умем да пишем критике, нити имам довољно знања за тако нешто. Зато сам толико и одуговлачила да све ставим на папир.

Ово је, просто, анализа мене, мог живота коју је подстакло “Бдење”. 

И, скромно, мислим да би управо то самоанализирање које прати читање  „Бдења“ могло да буде најбоља препорука да се прочита овај роман.

Advertisements

Документарни филм „ДЈЕЦА“


djecaУ централном делу Кнез Михаилове улице у Београду отворена је изложба фотографија са снимања филма „ДЈЕЦА“ аутора Дениса Бојића. Изложено је 26 фотографија које на аутентичан и веома снажан начин преносе суштину и истину српског страдања у Републици Српској.

Филм је премијерно приказан 26. октобра у Бањалуци, београдска премијера ће бити одржана сутра у 20 часова у свечаној сали Југословенске кинотеке.

У опису филма стоји:

Снимљен у продукцији РТРС-а, овај документарни филм на јединствен и аутентичан начин представља једино и посљедње свједочење четири преживјела родитеља, од укупно 36 очева и мајки, који су у отаџбинском рату изгубили по троје дјеце. Филм “Дјеца” документује једну од највећих и српској јавности мало познатих трагедија нашег народа у посљедњој деценији 20. вијека. Има за циљ да истовремено чува културу сјећања и покаже колико су Срби као народ недовољно свјесни своје недавне прошлости и хероја, које је она за собом оставила.

(више…)

Уби ме прејака реч!


miljkovicУ ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. у једној шуми покрај Загреба пронађено је беживотно тело Бранка Миљковића, кога често називају „принцом српских песника“. По званичној верзији Миљковић је извршио самоубиство, али је остало до краја нерешено како је малено дрво о које се Миљковић, наводно, обесио могло да издржи крупно тело српског песника који је, како су говорили његови пријатељи, у то време имао 110 кг. Миљковић је, иначе, пронађен у клечећем положају обешен о сопствени каиш о грану дебљине дечије руке.

И данас, 54 године након смрти још увек је на снази званична верзија о самоубиству.

Бранко Миљковић је рођен 29. јануара 1934. у Нишу у коме је завршио основну школу и гимназију, док је Филозофски факултет завршио у Београду.  Прву песму објавио је 1952. у београдском листу „Записи“ са 18 година. У Нишу је песме објављивао у „Службеном гласнику“, „Гласу омладине“, „Нашем путу“, „Гледиштима“…  Када је дошао у Београд Бранко Миљковић је три године обилазећи редакције многих часописа покушавао да објави своје радове, али није имао успеха. Све до 1955. кад Оскар Давичо, као уредник часописа „Дело“ објављује његове песме и тиме му отвара врата осталих издавача и бројних часописа.

(више…)

Зрење у Транзиту


Zrenje

Јуче  је у Културном центру „Транзит“ у Земуну одржана промоција књиге „Зрење“. Аутор Дејан Златић је у свету блога познат под именом Облогован, али и по сјајним кратким формама којима нам већ годинама улепшава дане. Познат је и по роману „Безимена“ који нам је показао да кратка форма није његов лимит.

У суботу увече промовисао је Зрење, али смо се подсетили и Безимене. Промоција је била, мислим да је права реч интимна. Транзит је био солидно попуњен, а већи део присутних чинили су другари из блогерског комшилука. Ово је била идеална прилика да се сретнемо и у реалном свету разменимо коју реч, да сваки комшија добије „слику и тон“. Управо та нека блискост допринела jе тој интимној атмосфери, па је промоција била лишена оне строге пословности, више је деловала као сусрет старих пријатеља који су се срели после дуго времена. Рекла бих да роман какав је Зрење и заслужује да прво јавно представљање доживи у таквом окружењу. Пријатељском.

(више…)

Благо оном ко довијека живи


njegos„…Под Ловћеном Његош спава
најмудрија српска глава…“

Пре тачно два века, 13. новембра 1813. у Његушима је  рођен Петар Петровић Његош – један од најбољих српских песника, владар Црне Горе и владика.

У наставку неколико цитата којих се често сетим у свакодневном животу

Ћуд је женска смијешна работа!
Не зна жена ко је какве вјере;
стотину ће промијенит вјерах
да учини што јој срце жуди.

(више…)

Безимена


BezimenaДан је почео посетом поштара. Док сам потписивала да сам преузела пакетић појавио се осмех на лицу. Знала сам да ће дан бити диван. Знала сам да ће ми се свидети садржај пакетића.

Нисам погрешила!

Јутрос је стигла, до вечери сам је прочитала. ВОЛИМ мирис нове књиге!

Безимена је… Била вредна чекања!

Комшилук,

без улажења у тематику и слично, само ћу написати следеће:

Безимена је заиста освежење. Мој утисак, наравно крање субјективан, је тај да је књига микс емоције, духа и шмека коју су носили „Фолиранти“ Моме Капора, „Кад су цветале тикве“ Драгослава Михајловића и „Хајдук у Београду“ Градимира Стојковића. Тако питка, тако реална, тако блиска, тако животна. Можда неко буде имао друге асоцијације, али ово су моје…

Безимена мами осмех и ставља сузе у очи, али ни једног тренутка то није нека јефтина емоција, играње на карту неке патетике. Питко, јасно написана не дозвољава ти да је испустиш из руку. Кад једном почнеш да је читаш мораш да је што пре завршиш. У књизи има „ружних речи“ (;-) ), свака је на месту. Написана јер је тако требало, уклопило се, не зато да би била написана. У књизи нема грубости, разврата. Књига је једна лепа, (нећу рећи каква) љубавна, али пре свега животна прича. Релна.

И још нешто, књига је прави живот. Не бајка. Кад је прочитате схватићете ову реченицу. Сигурна сам у то.

И, та животна реалност је можда и највећа вредност Безимене.

Комшо, ХВАЛА што ми је лепо почео дан 🙂

Кад своје немаш туђе отимаш…


teslaНа послу имам колегу који има један необичан хоби. Кад дође на посао, седне за сто, конектује се на интернет изговори:

– Данас је дан за…

Наставак је „жуту штампу“, „црну хронику“, „политичке неприлике“, „спорт“, „турбо фолк“, „популарну музику“…  И онда нам чита најновије вести из поменутих области или нам шири видике (или испира мозак, како вам воља) музичким достигнућима. Данас нам је пустио популарну песму чији рефрен ме је инспирисао за редове који следе. И после кажу да никаква корист и од ове врсте музике 😉

Најпре текст песме:

„…И нек ме осуде, за то ме брига баш

КАД СВОЈЕ НЕМАШ ТУЂЕ ОТИМАШ

Е, ЗАТО КРАДЕМ!“

Ова последња два стиха су ме подсетила на нешто што сам прочитала пре пар дана, кад су медији извештавали о прослави уласка Хрватске у ЕУ. Мислила сам да напишем које слово о томе, али  ме нешто није хтела  инспирација. Данас уз помоћ песме ево и текста.

(више…)

За моју душу…


Crveni-božur-Данас мало другачија објава.

Постоје песме које су везане за Косово и Метохију које много волим. Данас ћу овде поставити три које на мене остављају посебан утисак. Верујем да их већина зна.

Стихови који никога не остављају равнодушним. Емоција која избија из сваког слова, сваког такта…

(више…)

Ђура Јакшић – Отаџбина


djura jaksic1Постоје песме, родољубиве песме које имају неку посебну тежину. Неку посебну снагу. Постоје песме које нас никад не остављају равнодушнима.

Песма ОТАЏБИНА Ђуре Јакшића за мене је једна од тих песама. Кад чујем прве стихове „И овај камен земље Србије…“ моје тело се само од себе исправља. Глава се подиже, поглед заблиста. Ма каква мука да ме мучи све пада у други план.

За мене, ово није песма, ово је грмљавина из које мора да се роди нешто добро.


(више…)

Косово српска колевка


KARTA KIM 

Није исто изгубити на Косову и изгубити Косово.

Званично, по ономе што се још увек учи у школама, а што је последњих година предмет расправа колико се тај бој заиста и окончао поразом Срба, кнез Лазар је 28. јуна 1389. изгубио на Косову. Изгубио је своју главу, изгубио је најбоље људе које је Србија тада имала. Изгубио је битку. Али, ма колико то парадокаслано звучало, није изгубио Косово.

Да, Турци јесу неколико година касније заузели већи део Србије, наметнули своју власт која је трајала вековима. Али, чак и кад је вековима био под окупаторском влашћу сваки Србин је Косово и Метохију гледао као своју кућу. Као своју земљу. Као своју колевку. Место са ког смо сви потекли и место коме ћемо се сви једном вратити.

Ни за све те векове под окупацијом Турака Срби нису напуштали Косово и Метохију. За све године, деценије, векове окупације Срби су остајали на Косову и Метохији. И никад никоме на памет није падало да се одрекне тог дела Србије. И никад никоме на памет није падало да један део мења за други.

Прошле су године, деценије, векови, Косово и Метохија су ослобођени, а Србија је вратила контролу над тим делом своје територије.

Током пролећа 1999. Срби нису изгубили на Косову, али су почели да губе Косово и Метохију. Све оно што је уследило после милосрдних часова демократије, а огледа се, пре свега, у политици наших демократских ослободилаца од 5. октобра 2000. , али и у оној коју води актуелна власт у Србији, било је само увертира за оно што се догодило најпре 17. фебруара 2008. кад су терористи прогласили малигну творевину, а потом и за све оне ствари које су уследиле од тог дана. За све оно што се и данас дешава на, за многе, светој српској земљи.

(више…)

Облак ознака

Блесушица

Замисли жељу и заврти глобус... јер снови се остварују

Otisak na displeju

Od izvora dva putića, do izvora samo jedan...

ipokeva.wordpress.com/

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

Магацин

Национални портал

Blueberry NS

Blog for my darling ;-)