Архива за категорију ‘Кратки осврт’

Шамар сурове реалности


Maligne-bolestiПоплаве, трагедије, саобраћајке, убиства и самоубиства, малтретирања, злостављања, сексуални напади, повећан број оболелих од карцинома… Последњих недеља готово свакодневно догоди се нека трагедија, нека ружна ствар која однесе животе. Нема правила. Нема заштићених. Једнаком брзином одлазе и стари људи и они који су тек започели живот.

Нисам од оних који верују у све и свашта. Нисам од оних који читају знаке и тумаче их како им одговара. Нисам од оних који у свему виде теорију завере. Нисам ни од оних који у свему виде само лоше, најгоре.

Али, последњих недеља сам често на испиту.

Све чешће се питам шта нам се то догодило, чиме смо заслужили све ове лоше ствари?

(више…)

Advertisements

Кад тад!


kosovo srce srbijeОд почетка кризе у Украјини, а посебно од 16. марта кад је на Криму одржан референдум, доста се прича о домино ефекту признавања терористичке државе на Косову и Метохији. Готово свакодневно се могу чути захтеви за расписивање референдума, а неки се одржавају и у електронској форми.

И други делови Украјине су најавили референдум, Венеција га већ спроводи путем интернета, на званичној презентацији Беле куће је осванула петиција за припајање Аљаске Русији, а тамо већ неко време стоји и петиција за независност Тексаса.

И док се демократски свет згражава над референдумом на Криму, критикује званичну Русију због отимачине дела Украјине, не признаје ни одлуку Крима ни неке нове покушаје за одвајање делова територија од матичних земаља, дотле им други одговарају само са једном речју – КОСОВО!

Оно чега су се нормални плашили, а осиони веровали да се никад неће догодити, дешава се широм света. Косово су на тацни сервирали терористима и очекивали да то остане непримећено. Непримећено у смислу да никоме неће пасти на памет да, поштујући преседан направљен у случају Косова и Метохије, уради исту ствар – одвоји део територије без сагласности земље и прогласи независност.

На тренутак ћу се вратити уназад. Још 1974. Турска је војном инвазијом отела север Кипра. До данас је то острво подељено на два дела. Турска је део НАТО Алијансе и зато се, ваљда, тај њихов потез и не сматра нечим лошим, инвазија у случају Турске није отимачина, али референдум на Криму јесте.

(више…)

Српски националиста


srbijaКолега Облогован врло инспиративно делује на мене.  Можда и зато што слично мислимо у погледу многих ствари. Прочитала сам његов најновији текст, објављен у делу „Мој став“ под именом „Јавите ми кад демократија одлучи да будемо срећни“, почела да куцам одговор и, да не бих, како бата Ироније каже, написала чланак у коментару, одлучила сам да га напишем овде.

Ја сам српски националиста.

Шта то значи?
Не мрзим друге.
Не желим да се другима догоди нешто ружно.
Не желим да се истребе други народи.
Не желим да Срби владају светом.
Не желим да сви људи у свету буду православне вере.
Паролу „Србија до Токија“ користим само у спортске сврхе и она не представља моје освајачке амбиције.
Нисам шовиниста.
Нисам фашиста.

Ја сам српски националиста.

Шта то значи?
Волим Србију.
Волим српски народ.
Волим и негујем српске обичаје.
Поштујем српску традицију.
Учим из српске историје.
Поштујем српске хероје.
Памтим оне који су своје животе дали да би ми били слободни.
Православни сам верник најбоље што умем.
Не желим ништа туђе, али не дам своје.

Ја сам српски националиста и поносим се тиме.

Београде, никад нећеш научити…


izlozbaЈуче је у Београду отворена изложба. Реч је о још једној у низу „манифестација“ којом се у први план стављају „жртве српских злочина“, а која за циљ има додатну сатанизацију Срба.

Овога пута посебан значај и кредибилитет целом догађају дао је Ивица Дачић, премијер и министар полиције у Влади Републике Србије. Који се, како је сав поносан изјавио, са првим потпредседником Владе посебно заложио да се изложба одржи упркос противљењу грађана. Подвукао је да је „лоше ако се подразумева да се говори о нашим или њиховим злочинима јер жртве су жртве“.  Поносно је рекао да је „током дијалога у Бриселу предлагао да се на Косову подигну и у српском и у албанском делу заједнички споменици свим жртвама ратних дешавања“.

Оне који су противили изложби медији су означили као „десничаре“, „националисте“ који су извикивали националистичке пароле. Друге, ваљда, и не постоје. Снимак који прати извештаје показује да су певали званичну химну Србије „Боже правде“ и скандирали „Косово је срце Србије“, „Издаја“. Неке посебне „националистичке пароле“ које би, ваљда, требало да вређају и угрожавају све остале народе и нације се не чују. Предложили су одговорнима да организују и „Изложбу органа“ која би се осврнула на злочин почињен над Србима у злогласној Жутој кући. То је, ваљда, увредљиво.

Један од оних дана кад заиста не можеш да разумеш поступке неких људи. Кад ти ништа смислено не пада на памет. Кад се још једном осетиш као „пала с Марса“ јер неке ствари једноставно не можеш да скапираш.

Мука ми је од оних који пљују по себи и траже опроштај, признају да смо геноцидни само да би им неко дао „позитивну оцену“.

Мука ми је од тога што ако то не радиш одмах си глуп, затуцан, слушаш Цецу… И шовиниста си!

Мало ми је пун, да не кажем шта, оних Хрвата, муслимана, Шиптара и ових „Срба“ који су фини, толерантни, верују да на обе стране има добрих људи са којима се може причати, а никад не пропусте прилику да, онако кроз причу, подвуку да неки твоји коментари могу да изазову кнедлу у грлу, и увек истичу да су жртве сви осим Срба.

Мука ми је од тога да сви они, Хрвати, муслимани, Шиптари имају право да причају о својим жртвама, о својим несрећама, а ако Србин само спомене Бљесак, Олују, спомене логоре, убиства, постави питање где су нестали Срби из Сарајева, шта је са Србима са Косова и Метохије, докле се стигло са Жутом кућом, одмах провоцира, агресиван је и слично. Сви имају право да причају о својим жртвама, само Срби не.

Захваљујући тим и таквима више нисам толерантна. Постала сам нетолерантна. Ако ја не могу да причам о својима, ако не смем да питам шта је са злочинима над Србима, да ли ће неко одговарати за етничко чишћење, масакре над мојим народом, увек ћу бити против тога да они причају о било чему. Посебно у мојој кући – мом граду, мојој земљи.

Па нек сам најгора на свету.

Нећеш постати цењена метропола, цењена држава, цењен народ ако пљујеш, пишаш и сереш по своме. Београде, никад нећеш научити…

п. с. фотографија Мондо

Реалност на терену


српско-остаћеКомшија Облогован је пре пар дана написао један сјајан текст „Косово је само моје“. Написао га је у  правом тренутку јер сам, ваљда због свега што нам се дешава, почела мало да губим веру у нас. Срећом, подсетио ме је да има нас који мислимо слично, који осећамо исто.

Рођена сам у Београду. Моји родитељи су рођени на југу Србије. Никакве конкретне, родбинске везе немам са Косовом и Метохијом, а опет тај део Србије доживљавам врло блиско. Имам утисак да сам, без обзира на место рођења, потекла са тог дела наше територије. Као да сам и ја израсла из црвеног цвета. Зато ме, ваљда, много боли кад чујем да га се неки одричу. И они који одлучују, али и, такозвани, обичан свет.

Кад политичари помену „реалност на терену“ не буде ми добро.

(више…)

Како Хрвати виде Хрвате


NaziHrreferendУ Хрватској је данас одржан референдум о уставној дефиницији брака као заједници мушкарца и жене. Према последњим резултатима „За“ је гласало преко 60% изашлиx, а изашла је, рецимо, трећина оних са правом гласа.

Ова слика је илустрација која је пратила текст о референдуму, а објављена је на index.hr. Екипа која уређује овај интернет портал је смислила због резултата референдума.

Реално, мене баш брига за њихов референдум и за то како дефинишу брак. Нити тамо живим, нити ме то дотиче.

Зашто сам поставила ову слику?

Они, уредништво поменутог портала, је поставило као илустрацију због референдума који су назвали дискриминацијом. Ја сам је поставила зато што, у духу буђења и јавног подржавања „усташких тековина“, скандирања „За дом спремни!“ на пуном стадиону, налепница „Serbian family tree“, које су се пре непуних месец дана појавиле на тргу Бана Јелачића у центру Загреба, судбине ћирилице у Вуковару, по социјалним мрежама се хвале како је прикупљен довољан број потписа за референдум о укидању ћирилице, некако ми ова илустрација делује као адекватан грб за Хрватску.

Бар онај њен део који је деценијама, да не кажем од вајкада, најгласнији. А који знамо шта је радио у оба светска рата, с посебним освртом на Јасеновац, али и од ’90-тих на овамо са Олујом, Бљеском…

srpsko porodicno stablo

Србија доследнија од Хага


240 i 101Ово је један од постера који, по мом скромном мишљењу, на крајње једноставан начин показује однос државе Србије према својим грађанима.

За смрт Бриса Татона, француског хулигана, присталице клуба Бордо који је имао забрану уласка на стадионе у Француској и Белгији, неколико „Гробара“, припадника навијачке групе која подржава „Партизан“, је осуђена на 240 година затвора. То је била прва пресуда која је након тога нешто смањена.

За зверско мучење и убиство више од 80 Срба припадници „гњиланске групе“ су тада осуђени на нешто више од 100 година робије.

Испало је да живот једног француског хулигана, који је координираном акцијом медија и државног врха представљен као невинашце, вреди дупло него животи више од 80 Срба.

Да се разумемо, далеко од тога да подржавам хулигане, било којих боја. Онај ко некога млати само зато што навија за други клуб, ко на стадион не долази да гледа утакмицу већ да пали, руши, по мојим схватањима није навијач. И то је јасно. Али овај случај најпластичније показује зону сумрака у којој сви заједно живимо. Податак да за смрт једног човека група добије 240 година робије, а за зверско убиство више од 80 људи друга група добије тек нешто преко 100 година казне затвора, здрав разум не може да прихвати. Не постоји човек на свету чија смрт вреди више од смрти 80 људи. Ма како да се човек звао, ма шта да је урадио. Живот сваког појединца је једнако вредан.

(више…)

Поштовање и понос


gavrilo-principПоводом обележавања Дана примирја у Првом светском рату, Томислав Николић је положио цвеће на споменик Незнаном јунаку на Авали. Том приликом у Књигу утисака је написао:

– Многи дугују Србији, Србија дугује вама! Без вас ово би била туђа земља, говорио би се туђи језик, певале би се туђе песме. У име захвалне Србије, која поштује и памти.

Први човек Србије је положио и венац на коме је писало „Јунацима Великог рата, поносни потомци – председник Републике Томислав Николић“.

Заиста дивно срочено. Посебно овај део „Без вас ово би била туђа земља, говорио би се туђи језик, певале би се туђе песме.“ Штета је што је написано у директној супротности са оним што руководеће гарнитуре Србије раде у последњих деценију и по, самим тим и потписник тих редова.

Захваљујући политици „поносних потомака“ Србија је све више туђа земља, у Србији се све више говори туђи језик, у Србији се све чешће певају туђе песме, вијоре туђе заставе, поштују туђа права, светковине и жеље.

Они који памте и истински поштују жртву својих предака, који су на олтар Отаџбине положили оно највредније, у Србији се гурају на маргине, омаловажавају, изједначавају са фашистима, нацистима.

Због заборављања сопствене историје, непоштовања сопствених хероја, додворавања светским моћницима данас имамо карикатуру, а не државу. Карикатуру коју прекајају како им се свиди. А, врло брзо наша деца ће у школама учити нову историју. Фабриковану. Онакву какву су скројили они који данас вуку конце у свету.

Кампања која се озбиљно захуктава у предвечерје обележавања века од почетка Првог светског рата, и која Гаврила Принципа жели да представи као терористу, а Србију из тог времена као данашњи Иран, само је једна у низу „нових чињеница“ којом се омаловажавају српске жртве, а Србија и Срби се додатно сатанизују.

У данашње време, кад смо симбол за највеће зло,  никако се не уклапају историјске чињенице из Првог светског рата.  А оне су јасне.

Србија је у Првом светском рату изгубила 1.247.435 људи. Француска, Немачка, Аустроугарска и Русија су бројчано изгубиле више људи, али нико није поднео жртву као Србија. За победу праве стране животе је положило 28% укупног броја становника.

Могу да Принципа представљају као терористу. Србију као извор зла. Можда им и та нова историја некад и прође, али оно што никад неће моћи да промене, ма колико добро писали, лобирали, измишљали, су чињенице. Бројке. А оне су, у овом случају, кристално јасне.

На наш понос. На њихову срамоту.

 

Ивин свет – други рођендан


Ivin SvetБлог „Ивин свет“ заживео је 9. новембра 2011. Дуго се „крчкао“, појављивао на неким другим местима, али је свој први удисај направио 9. новембра 2011.

Настао као својеврсни вентил, начин да кроз писање из себе избацим све оно што ме је притискало, а тицало се како дневно-политичких дешавања која су у Мајци Србији и те како занимљива, тако и неких мојих приватних дилема. Почело је стидљиво, бар сам ја тако мислила, мада су обрађиване теме биле далеко од стидљивих. Неки су ме упозоравали да сам одмах кренула ђоном и да то није паметно. Ја, дрчна кад не треба, говорила сам да је ово „демократска земља у којој свако има право да изнесе своје мишљење, што ја и радим!“.  Како је време пролазило постајала сам све сигурнија у себе, све оштрија према онима о којима сам писала, све чешће бирала теме које, можда, и није било паметно бирати.

У почетку сам била убеђена да ме читају само моји пријатељи и да ми, поједини од њих, дају моралну подршку тако што ме, можда, и без разлога хвале. А, онда, мало по мало, блог су почели да читају и неки мени непознати људи. Наравно, први контакт са њима је био на друштвеним мрежама где су позитивно коментарисали оно што сам писала. Реално, у почетку, то и није било тешко јер су блог ширили по групама у којима су људи сличних или истих погледа на свет као и ја. Мада, пре пар месеци смо имали и другачију ситуацију. Али о томе нешто касније.

Оно што је мени посебно драго је што је Ивин свет релативно брзо добио КОМШИЛУК! И то још какав! Од тренутка кад су аутори других блогова почели да коментаришу, неки да критикују, неки да похвале, неки да нешто додају, допуне причу, схватила сам да полако, али сигурно, Ивин свет постаје признат и у овом нашем делу универзума 🙂

Од тог 9. новембра па до данас објављено је око 400 текстова.  Неке објаве су, заправо, „сликовнице“, путописи. Аутор 95% текстова сам ја. Пар пута сам објавила неке друге ауторе, објавила цитате, одломке који су по мени вредни памћења.

(више…)

Категорија – безмуди мушкарци


MUDA5Људи различито реагују једни на друге. Нема правила кога ћемо волети, а кога не. Једна особа може изазвати различите реакције, од равнодушности до љубави, од равнодушности до презира. Нема гаранција да ће некога сви волети. Нема рецепта, тајног састојка који то гарантује. Тако је и са мушкарцима и са женама.

Ипак, постоји једна посебна категорија мушкараца коју нико не воли.  Ни други мушкарци, али ни жене. То су безмуди мушкарци. Они који глуме баје, а у ствари, кад треба да потегну, покаже се да им нешто фали. Народски речено, фале им муда.

Последњих дана немам више никакву дилему да ову државу и овај народ воде управо такви мушкарци.

Како се закувавало око терористичких избора на Косову и Метохији, тако су лидери све чешће били у центру дешавања. Причали су о многим стварима, покушавали да нас све убеде да је излазак на изборе једини начин, али да то не значи да смо признали терористима државу. Да не смемо да будемо таоци шачице оних који имају личну агенду, да европски сан нема алтернативу, да неће моћи да интервенишу ако дође до сукоба између терориста и Срба. Једном речју, рекли су све, а нису рекли најважније.

Данас сам „закачила“ део једног разговора:

– Мораш да разумеш. Заиста делује као да они доле имају неки свој план. Прича се да су годинама живели на рачун Београда, али и на рачун Приштине. Ко зна шта се доле дешава. Морају тако, видиш да нема избора. Ипак је цела земља талац Косова и Метохије. Не иде то…

И пукла сам.

Мене више не занима ни да ли неко на КосМету прима кинту да се инати. Да ли њих воде необавештени и ултранационалисти. Да ли истрајавају у овоме зато што ће им излазак на изборе срушити комбинације од којих живе.  Уморна сам од тог међусобног блаћења да би се додворили онима који нас не желе. И заиста ме то више не занима.

Али, занима ме нешто друго.

Зашто баје које нас воде не кажу оно што би дало смисао свему што раде?

Зашто не кажу да су Косово и Метохија предати/продати/признати? Нека окриве Слобу Милошевића да је он поклонио КосМет. Да ни они жути, а ни ови напредни, а и једни и други подвученим црвеним, немају баш никакве везе са тим. Затекли су такво стање и нису могли да га промене ма колико су се трудили. У тај сценарио би, ионако, најлакше могли да убеде све.

Зашто не кажу да их боли уво и за Косово и Метохију и за све оне који живе доле, да је њима Европа приоритет? То показују сваког дана, али никако да то и изговоре јасно и гласно, без резерве. Све нешто камуфлирају неким празним причама, вишим интересима. Све увијају у шарени папир.

Зашто не кажу „џабе сте кречили“ све ове године, одавно сте изгубили место унутар државних граница Србије? Ионако свакодневно тај део Србије и тај део Срба гурају у руке терористима. ред је да то онда и званично, без задршке, и кажу.

Зашто?

Зато што немају муда!

Сви би да буду БАЈЕ. Да пишу историју. Да донесу промене. Да оставе траг. Да буду они од којих је све кренуло на боље, који су усмерили брод ка сигурној луци бла-бла-бла.

Нико им није објаснио да БАЈА није онај ко има власт, ко има паре, ко има моћ одлучивања, ко има моћ да сопствени народ третира као грађане другог реда.

БАЈА је онај који има муда да кад је тешко преузме одговорност и каже истину.

Од свих тих силних лидера у овој нашој Србији, а има их и превише за државу овог капацитета, ми немамо једног јединог БАЈУ!

И то је поражавајуће…

Облак ознака

Блесушица

Замисли жељу и заврти глобус... јер снови се остварују

Otisak na displeju

Od izvora dva putića, do izvora samo jedan...

ipokeva.wordpress.com/

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

Магацин

Национални портал

Blueberry NS

Blog for my darling ;-)