Нисам ја реална особа. Посебно кад су “моји” људи у питању, а Дејан је и те како мој. Чини ми се од прве “кратке форме” коју сам прочитала на његовом блогу, а која ме ме је “заразила” да сам једва чекала сваку наредну. Неретко сам у његовим ставовима препознавала своје мисли и пречесто је једини коментар био:
– Е, баш сам ТО хтела да кажем.
Зато сам, ваљда, толико и одуговлачила са овом објавом.
“Безимену” сам “прогутала” за једно вече. “Зрење” исто. А, онда је, стигло “Бдење”.
Прво изненађење, а онда и сузе, оне од среће, радости, сете јер је стигло без најаве, кад заиста нисам очекивала. Дејан то уме, да изненади и изазове реакцију у распону од смеха до суза.
Неко време књига је стајала на полици, нисам је одмах прочитала. У то време сам читала књигу о дешавањима на Космету од ’70-тих на овамо, а како књиге не волим да прекидам, остављам за касније, “Бдење” је мало причекало. А, онда, ме је дочекало и…саставило.
Не знам да ли је до моје субјективности.
Не знам да ли је до чињенице да сам се нашла у фази сличној главном јунаку.
Не знам да ли је до Дејана.
Али…
“Безимену” сам поклањала најдражим пријатељицама, “Зрење” позајмљивала на читање, али мислим да је ово “Бдење” превазишло сва очекивања, поставило неке нове стандарде.
Да, и овде се препознаје његов стил, изузетно питко, лако за читање, а опет реално, приказује живот без “додатног шећера” да би се лакше прогутао, али је, чини ми се, „Бдење“ зрелије, озбиљније од прва два романа. Бар мени.
Мајсторско преплитање садашњости и прошлости, верно приказивање ликова, емоција, унутрашње борбе, људских односа, времена која сви памтимо већином по неким лошим стварима. Свега тога има, али има још нечега. Нечега што те, читајући “Бдење” поставља у позицију главног јунака. Бар је код мене то био случај.
Са сваком новом страницом, са сваким новим сећањем, анализом, присећала сам се свих својих успеха, пораза, свих људи који су били део мог живота, а више их нема уз мене. И како је роман одмицао тако сам се све више суочавала са пролазношћу људског живота, неких својих погрешних одлука, закаснелих реакција. И, суочила се са оним најтежим – заболелео ме је само оно што нисам урадила, рекла. Заболеле су једино пропуштене шансе. Ниједан пораз нисам сматрала неуспехом, схватила сам да је морао да се догоди јер сам морала нешто да научим, али ме је “изједало” све што сам прећутала, свака “ручна” коју сам “повукла” у свом животу. И схватила сам да, ако бих икад могла да вратим време то би било САМО да бих рекла, урадила оно што нисам, а требало је.
Иако немам никакве везе са главним или било којим од јунака “Бдења” кроз цео роман сам препознавала себе и мислим да је то та додатна вредност овог романа, али и Дејановог писања уопште. Просто те натера на размишљање.
Није ово ни критика ни рецензија ни било шта друго. Нити умем да пишем критике, нити имам довољно знања за тако нешто. Зато сам толико и одуговлачила да све ставим на папир.
Ово је, просто, анализа мене, мог живота коју је подстакло “Бдење”.
И, скромно, мислим да би управо то самоанализирање које прати читање „Бдења“ могло да буде најбоља препорука да се прочита овај роман.
