Где ћеш лопатом на багер?

Фото: Интернет

Данас припремала текст о концерту у “Штарк Арени” одржаном у уторак, а онда налетех на текстове о тучи на јучерашњем, 156. дербију и открићу да су у нередима учествовали и момци из Сплита, али и “навијачи” из Бугарске, Грчке, Русије…

Синоћ смо били на промоцији једне књиге поезије и тек спорадично смо пратили резултат дербија путем неких интернет страница. Наравно, налетели смо и на оне прве вести о наводном упаду Делија на Југ и била сам најблаже речено изненађења. Прва мисао ми је била

– Колико требаш да будеш ненормалан да уђеш у противнички Коп да се млатиш због клупских боја?

Онда је стигла информација да је тај масакр заправо био између зараћених фракција унутар навијачке групе Гробари (знам да постоје различите групе, али ја све навијаче црно-белих зовем Гробари, као што су ми сви Делије без обзира на навијачку групу којој припадају. Да не буде да сам необавештена) и тек онда сам била у шоку. Због места на “шипци” млате се навијачи истог клуба?

– Нама дефинитивно нико није потребан, савршено смо способни да сами себе уништимо. Као да није довољно лоше да се Срби млате до крви због Звезде и Партизана, већ су почели да се масакрирају навијачи истог клуба због позиције на Трибини! Побогу, има ли овом лудилу краја? – је оно што ми је прошло кроз главу кад сам читала о паљењу заставе, разбијеним лобањама, “навијачима” скинутим до гаћа са опекотинама по телу од бакљи…

Црна хроника

Фото: интернет

И данас,  као и готово сваки дан, електронска издања разних дневних новина, различити сајтови, су препуни вести из рубрике „Црна хроника“. Увек се налазе на  ударним позицијама, најчешће уз „етикете“ које додатно привлаче пажњу „монструозно“, „трагичо“, „хорор“, „крвави пир“ . Као да постоји нека врста директиве да се сваки напад, туча, убиство представи што бруталније, крвавије. Као да треба да се навикнемо на такве ствари, да их прихватимо као нешто нормално, свакодневно, нешто што не треба да нас изненађује. „Новинари“ и „уредници“ се просто утркују ко ће бити бруталнији у описима трагедије, иде се до најситнијих могућих детаља и тензија се држи данима на најпримитивнији, најприземнији начин, без трунке поштовања према болу породица настрадалих. Трагедијама се баве искључиво у сврху подизања рејтинга. Тираж, „кликови“, бројачи посета су једино што је битно, све друго се баца у блато.

Како се сви ти текстови врло мало разликују, тако се и коментари испод њих полако „униформишу“. Један део пљује власт као  највећег кривца за стање у земљи које је и довело до пораста  најтежих кривичних дела извршених на изразито бруталан начин. Други све стављају под капу „постали смо такав народ“ и сличне формулације којима генерализују ствари, и прихватају неку врсту колективне кривице – ми смо такви, зли монструми.

Зашто ово данас пишем?

Бдење уз „Бдење“ или Како упознати себе

Нисам ја реална особа. Посебно кад су “моји” људи у питању, а Дејан је и те како мој. Чини ми се од прве “кратке форме” коју сам прочитала на његовом блогу, а која ме ме је “заразила” да сам једва чекала сваку наредну. Неретко сам у његовим ставовима препознавала своје мисли и пречесто је једини коментар био:

– Е, баш сам ТО хтела да кажем.

Зато сам, ваљда, толико и одуговлачила са овом објавом.

“Безимену” сам “прогутала” за једно вече. “Зрење” исто. А, онда је, стигло “Бдење”.

Прво изненађење, а онда и сузе, оне од среће, радости, сете јер је стигло без најаве, кад заиста нисам очекивала. Дејан то уме, да изненади и изазове реакцију у распону од смеха до суза.

Неко време књига је стајала на полици, нисам је одмах прочитала. У то време сам читала књигу о дешавањима на Космету од ’70-тих на овамо, а како књиге не волим да прекидам, остављам за касније, “Бдење” је мало причекало. А, онда, ме је дочекало и…саставило.

Не знам да ли је до моје субјективности.

Не знам да ли је до чињенице да сам се нашла у фази сличној главном јунаку.

Не знам да ли је до Дејана.

Али…

“Безимену” сам поклањала најдражим пријатељицама, “Зрење” позајмљивала на читање, али мислим да је ово “Бдење” превазишло сва очекивања, поставило неке нове стандарде.

Да, и овде се препознаје његов стил, изузетно питко, лако за читање, а опет реално, приказује живот без “додатног шећера” да би се лакше прогутао, али је, чини ми се, „Бдење“ зрелије, озбиљније од прва два романа. Бар мени.

Мајсторско преплитање садашњости и прошлости, верно приказивање ликова, емоција, унутрашње борбе, људских односа, времена која сви памтимо већином по неким лошим стварима. Свега тога има, али има још нечега. Нечега што те, читајући “Бдење” поставља у позицију главног јунака. Бар је код мене то био случај.

Са сваком новом страницом, са сваким новим сећањем, анализом, присећала сам се свих својих успеха, пораза, свих људи који су били део мог живота, а више их нема уз мене. И како је роман одмицао тако сам се све више суочавала са пролазношћу људског живота, неких својих погрешних одлука, закаснелих реакција. И, суочила се са оним најтежим – заболелео ме је само оно што нисам урадила, рекла. Заболеле су једино пропуштене шансе. Ниједан пораз нисам сматрала неуспехом, схватила сам да је морао да се догоди јер сам морала нешто да научим, али ме је “изједало” све што сам прећутала, свака “ручна” коју сам “повукла” у свом животу. И схватила сам да, ако бих икад могла да вратим време то би било САМО да бих рекла, урадила оно што нисам, а требало је.

Иако немам никакве везе са главним или било којим од јунака “Бдења” кроз цео роман сам препознавала себе и мислим да је то та додатна вредност овог романа, али и Дејановог писања уопште. Просто те натера на размишљање.

Није ово ни критика ни рецензија ни било шта друго. Нити умем да пишем критике, нити имам довољно знања за тако нешто. Зато сам толико и одуговлачила да све ставим на папир.

Ово је, просто, анализа мене, мог живота коју је подстакло “Бдење”. 

И, скромно, мислим да би управо то самоанализирање које прати читање  „Бдења“ могло да буде најбоља препорука да се прочита овај роман.

Младићу доживотна „по реду вожње“

Извор: Интернет

Хашки трибунал изрекао је првостепену пресуду Ратку Младићу, генералу и ратном команданту Војске Републике Српске. Генерал Младић је осуђен на доживотну робију.

Одлука суда правде, што би званично требало да буде Хашки трибунал, вероватно никога није изненадила. Подсећања ради, од 161 оптужнице више од половине (82) је било против Срба који су осуђени на више од 1.000 година робије (1.160,5 година + 6 доживотних ако рачунамо по 40 година свака значи 6х40 = 240 година, укупно 1.160,5 + 240 = 1.400,5 година робије). На казну доживотног зтвора осуђено је шест особа и сви су Срби: Станислав Галић, Вујадин Поповић, Љубиша Беара, Милан Лукић, Здравко Толимир и Ратко Младић. 

Док су казне Србима дељене „шаком и капом“, ако би се омакло да неко буде првостепеном пресудом крив за злочин над српским народом, Жалбено веће би ту „грешку“ исправило па су из Хага као невини изашли и Анте Готовина, Младен Маркач, Иван Чермак, Насер Орић, Рамуш Харадинај и многи други. За злочине над српским народом, ако би и били осуђени, кривци би добили симболичне казне. Са друге стране, Србима су се без задршке одређивале доживтне робије, као и казне са двоцифреним бројем, неретко и оне од 40 година. Пракса и траиција су настављене и пресудом генералу Ратку Младићу. 

Како је прочитана одлука Суда, тако су уследиле и реакције из целог света. Шта мисле други баш ме брига, али, неписно правило „ај да мало пљунемо на себе“ се наставило и овога пута. На неке ствари можемо да се кладимо, фикс на тикету.

Потапање

Кад су други народи, припадници различите вере, рушили српске светиње знали смо да подигнемо глас. Кад су скрнавили гробља, палили цркве, манастире, ломили крст са куполе говорили смо да су дивљаци, звери. Да Бог то види и да неће проћи некажњено.

Данас, кад неки Срби потапају манастир Светог архангела Михаила – Ваљевску Грачаницу, подигнуту на темељима Немањићке цркве са најстаријим звоном изливеним 1860. године, већина ћути.

Шачица се на терену бори за спас светиње. Грачаничка стража месецима покушава да скрене пажњу на уништавање манастира, да спречи тај зверски чин, укаже на могућност измене пројекта којима би манастир био поштеђен, али је све то без успеха. Хапшени су, готово прогањани, али се нису предали. И данас покушавају немогуће.

Потапање је у току, вода је ушла у манастир, ускоро ће га прогутати, баш као и многе пре њега на неким другим локацијама. Јер ово није први пут да смо то урадили. Свесно, добровољно, још једном смо пристали на сакаћење и историје и будућности.

Неки други су палили, рушили и скрнавили наше цркве желећи на тај начин да нас понизе, отерају, пониште наше присуство и постојање. Они су дивљаци, они су звери.

Ми сами потапамо манастир.

Која је тачно разлика између „неких других“ и нас?

Бог је велики, прашта, али како ћемо сами себи опростити овај грех?

 

Фотографије потапања манастира су преузете са интернета.

Већи муслимани од Мухамеда

Прва вест коју сам видела јутрос је она о „јединственом обележавању 11. јула“. Судећи по тексту тог датума ће се 7.000 људи наћи на платоу испред Народне скупштине Србије с циљем да се на јединствен начин обележи „20. година од геноцида у Сребреници“. Иницијатор је Душан Машић, а акцију је покренуо преко свог Твитер налога.

Мало је фалило да повратим.

Нема потребе да идем у детаље да с годинама све више људи сумња у ту „истину“ о Сребреници. Још 2009. је емитован норвешки филм о Сребреници у коме се јасно види да и поједини припадници муслиманског ентитета у БиХ сумњају у званичне верзије догађаја и наводе примере како су им из Сарајева сугерисали да се жртвује одређен број муслимана зарад војне интервенције, на шта главни људи из Сребренице нису пристали. Онај ко жели може много тога да пронађе на интернету везано за тему Сребренице и да се увери да није све тако црно-бело тј да нити је то тај број, нити је то био геноцид нити су Срби искључиви кривци.

Но, није Сребреница као феномен пропаганде овде главна тема. Разлог за писање је нешто друго. Та, мени још увек несхватљива потреба да се додвори другима, пљуне на своје, пропагира нешто за шта није до краја јасно шта је.

Нож у срце

Има ствари које ми подигну притисак у моменту, из места оде на 200.

Шетајући по интернету налетех на овај линк. Како сам осетљива на тему Олује и увек, а посебно како се ближи датум кад се све одиграло, читам и пратим све што у свом имену има реч „олуја“ и на директан или индиректан начин има везе за овим злочином, наравно да сам прочитала текст и умало ме шлог није стрефио. „Спектакл“ у кик боксу по имену „Олуја у рингу“ одржава се 6. пут у знак сећања на Олују, а у главној борби вечери снаге ће одмерити домаћи борац – Хрват и један – Србин. Реч је о момку из Републике Српске рођеном неких пола године пре „Олује“.

Јасно је шта мислим и да више ништа не напишем. Зато и нећу детаљисати. Написаћу само да ме занима ментални склоп онога ко пристане да се појави на нечему што велича етничко чишћење Срба, што велича ратни злочин против народа коме припада. И, ако је већ он млад и неикусан, да ли је могуће да поред себе нема никога довољно зрелог да му укаже да оно што ради је погрешно? Срамно.

Верујем да су организатори са посебним задовољством на плакат за ову „Олују“ поред његовог имена ставили српску тробојку…

Некад стварно помислим и да треба да нестанемо, ако нам подмладак има овако кратко памћење…

Шамар сурове реалности

Поплаве, трагедије, саобраћајке, убиства и самоубиства, малтретирања, злостављања, сексуални напади, повећан број оболелих од карцинома… Последњих недеља готово свакодневно догоди се нека трагедија, нека ружна ствар која однесе животе. Нема правила. Нема заштићених. Једнаком брзином одлазе и стари људи и они који су тек започели живот.

Нисам од оних који верују у све и свашта. Нисам од оних који читају знаке и тумаче их како им одговара. Нисам од оних који у свему виде теорију завере. Нисам ни од оних који у свему виде само лоше, најгоре.

Али, последњих недеља сам често на испиту.

Све чешће се питам шта нам се то догодило, чиме смо заслужили све ове лоше ствари?

Кад тад!

Од почетка кризе у Украјини, а посебно од 16. марта кад је на Криму одржан референдум, доста се прича о домино ефекту признавања терористичке државе на Косову и Метохији. Готово свакодневно се могу чути захтеви за расписивање референдума, а неки се одржавају и у електронској форми.

И други делови Украјине су најавили референдум, Венеција га већ спроводи путем интернета, на званичној презентацији Беле куће је осванула петиција за припајање Аљаске Русији, а тамо већ неко време стоји и петиција за независност Тексаса.

И док се демократски свет згражава над референдумом на Криму, критикује званичну Русију због отимачине дела Украјине, не признаје ни одлуку Крима ни неке нове покушаје за одвајање делова територија од матичних земаља, дотле им други одговарају само са једном речју – КОСОВО!

Оно чега су се нормални плашили, а осиони веровали да се никад неће догодити, дешава се широм света. Косово су на тацни сервирали терористима и очекивали да то остане непримећено. Непримећено у смислу да никоме неће пасти на памет да, поштујући преседан направљен у случају Косова и Метохије, уради исту ствар – одвоји део територије без сагласности земље и прогласи независност.

На тренутак ћу се вратити уназад. Још 1974. Турска је војном инвазијом отела север Кипра. До данас је то острво подељено на два дела. Турска је део НАТО Алијансе и зато се, ваљда, тај њихов потез и не сматра нечим лошим, инвазија у случају Турске није отимачина, али референдум на Криму јесте.

Српски националиста

Колега Облогован врло инспиративно делује на мене.  Можда и зато што слично мислимо у погледу многих ствари. Прочитала сам његов најновији текст, објављен у делу „Мој став“ под именом „Јавите ми кад демократија одлучи да будемо срећни“, почела да куцам одговор и, да не бих, како бата Ироније каже, написала чланак у коментару, одлучила сам да га напишем овде.

Ја сам српски националиста.

Шта то значи?
Не мрзим друге.
Не желим да се другима догоди нешто ружно.
Не желим да се истребе други народи.
Не желим да Срби владају светом.
Не желим да сви људи у свету буду православне вере.
Паролу „Србија до Токија“ користим само у спортске сврхе и она не представља моје освајачке амбиције.
Нисам шовиниста.
Нисам фашиста.

Ја сам српски националиста.

Шта то значи?
Волим Србију.
Волим српски народ.
Волим и негујем српске обичаје.
Поштујем српску традицију.
Учим из српске историје.
Поштујем српске хероје.
Памтим оне који су своје животе дали да би ми били слободни.
Православни сам верник најбоље што умем.
Не желим ништа туђе, али не дам своје.

Ја сам српски националиста и поносим се тиме.