Архива за категорију ‘колумна’

Корак по корак


Последње две године ме више нема него што ме је било. Не само на овом месту, већ и на неким друштвеним мрежама. Као да сам “успавала” Иву на неко време.

У почетку су разлог биле неке лепе ствари које су ми се дешавале у животу и блог је, некако, пао у други план. Онда су се у серији догодиле неке не баш лепе ситуације и приоритет је постало решавање проблема. Блог је поново остао “на чекању”.

Та нека безвезе ситуација у којој сам се нашла, мање више, још увек траје, а како сам ја, у суштини, један емотивац, и кад бих села и откуцала неко слово нисам кликтала оно дугменце “Објави” јер бих кроз текст и те како уочавала трагове свог лошег расположења. Мислила сам да би тај изразито негативан поглед на све што се дешава око нас, у овом полумраку у коме се мање-више сви налазимо био заиста превише. И ћутала сам.

Тек повремено бих написала које слово, обично везано за неку Трибину или неки догађај коме сам присуствовала. Али сам ћутала у односу на оно како сам раније знала да пишем.

Пар пута су ме неки драги људи питали за блог, зашто више не пишем, указали на то да би писање могло да буде нека врста “терапије”, али сам се некако плашила да би овога пута све то имало контраефекат.

А онда сам пре пар месеци почела да анализирам себе, свој живот и… У тој анализи свега што сам прошла, свих лепих и мање лепих ситуација, подсећања на све људе који су прошли кроз мој живот, на периоде кад сам била задовољна својим животом, али и периоде кад баш и нисам, све чешће се провлачио блог као нека врста луке, оазе из које сам црпила позитивну енергију.

У животном “свођењу рачуна” одлучила сам да променим неке ствари. Корак по корак. Једна од тих ствари је и повратак блогу.

Оно што ме је, негде, уверило да је то једна од оних добрих одлука су и реакције неких људи. После доста месеци пре пар дана сам се улоговала на налог на једној друштвеној мрежи. Сачекало ме је мноштво порука. Две су се посебно издвојиле.

У првој ме један од “комшија” обавештава да је објавио књигу и тражи адресу на коју да је пошаље. Порука ме је онако, најискреније, расплакала.

У другој један редован читалац (можда некоме овај термин зазвучи преамбициозно) се распитује где сам, што ме нема, нуди подршку, помоћ уколико ми је потребна. Човек који ме “познаје” само преко текстова које пишем је приметио да ме нема и забринут је!

И онда, кад сам се вратила на блог и видела да, иако ме толико дуго није било, он и даље живи, текстови се читају, деле, коментаришу, остала сам затечена. Реакције, коментари неких мени заиста драгих и битних људи на нове текстове на блогу, њихова искреност, су ме баш помериле.

И, ево ме.

Као и сваки повратак и овај неће бити лак, али сам одлучила. И уверена сам да ћу се вратити онако, цела. Не у траговима како је било протекле две године.

Корак по корак.

Advertisements

Студије сећања – отргнуто од заборава


Милојко Будимир, генерални секретар Удружења Срба из Хрватске, и Саво Штрбац документационо-информациони центар "Веритас"

Милојко Будимир, генерални секретар Удружења Срба из Хрватске, и Саво Штрбац документационо-информациони центар „Веритас“

На Факултету безбедности у Београду синоћ је завршен пројекат „Студије сећања“ који је покренула Асоцијација студената овог факултета, којим су пробали да од заборава отргну геноцид над Србима у НДХ..

Упркос бројним проблемима са којима су се сусретали током реализације овог Пројекта момци и девојке из Асоцијације студената Факултета безбедности Универзитета у Београду су успели да га спроведу до краја. Теме које су обрађивале су биле изузетно тешке, а о њима су причали ауторитети који се проблемом геноцида нас Србима и његовим, слободно можемо рећи, систематским умањењем, својеврсним игнорисањем од најодговорнијих, баве већ година на озбиљан и детаљан начин. На сваком од четири предавања потврдили смо постојеће знање, обогатили га неким новим сазнањима. Свака изговорена реч била је поткрепљена чињеницама, доказима. Сваки предавач је био ту да нам приближи ову тешку тему и да нам помогне да схватимо шта нам се и зашто догађало у прошлости како би спречили да нам се те страшне ствари понове.

Кад већ држава и они који би требало да се баве том тематиком нису вољни, да не кажем способни, ангажовање АСФББ је за сваку похвалу. Надам се да ће после паузе која следи врло брзо покренути неки нови пројекат о историји српског народа јер смо се, морам признати, навикли на часове историје у учионици број 4.

(више…)

Лили Марлен међу Србима


Јуче налетех на текст да је један кувар добио отказ јер се побунио што музичари певају песму „Лили Марлен“.  Кувар Марко Орељ отказ је добио у једном ресторану у престоничкој боемској четврти, популарној Скадарлији, а власник ресторана је, како су пренеле „Вечерње новости“, одлуку о отказу објаснио тиме да је Марко „запослен да буде кувар, а не музички уредник“. Одмах су се појавила два табора, један који Марка сматра за хероја и други који тврди да је Марко „испао глуп у друштву“ јер не зна историју песме против које се бунио.

Ја не бих била ја да немам мишљење и о томе…

„Лили Марлен“ је стара, немачка, љубавна песма која говори о љубави и патњи немачког војника који је далеко од своје љубљене. Мислим да већина људи то зна.

Али…

„Лили Марлен“ је била омиљена песма немачких војника током Другог светског рата. Да ли су у речима песме препознавали себе, далеко од својих вољених, па је зато та песма била тако популарна стварно не знам. Вероватно, јер су песму једнако волели и савезници. Али, та је песма, ни крива ни дужна, постала својеврсни симбол нацистичке Немачке без обзира што је Гебелс није волео јер је у војницима будила носталгију за домом и најдражима, што се никако није уклапало у његову визију супериорне аријевске расе. Постоје подаци да је забранио њено емитовање, али и да је врло брзо  морао да повуче забрану.

Иако одлично знам порекло песме, и дан данас кад неко спомене песму „Лили Марлен“ мени су прва асоцијација нацисти. И џаба што изворно „Лили Марлен“ нема везе са њима. Знам да је настала још 1915, да је написао Ханс Лајп, учитељ из Хамбурга, да је посвећена двема женама Лили и Марлен, и првобитно се звала „Песма младог војника на стражи/стражара“. Знам и да је први тонски запис песме снимњен 1939, а светску популарност је стекла две године касније, захваљујући Радио Београду који је у време окупације био под контролом нациста као „Војнички радио Београд“ и чији се сигнал чуо широм Европе. Све знам, али и даље су ми прва асоцијација нацисти.

И мислим да због тога ни ја, ни Марко, ни неко трећи није глуп у друштву. Просто неке асоцијације су јаче од свега.

Иначе, кад сам прочитала ову вест, нисам могла да се не сетим како смо се нас четири провеле у боемској четврти Београда пре две године. Кроз главу ми је прошло:

– Значи, то се сад свира у Скадарлији?!

Више о нашим успоменама у тексту „Буђење у Скадарлији“ .

Лицемери


Oно:

Научи да волиш себе – то је основа свега

не односи се само и искључиво на љубав према себи, прихватању себе са свим врлинама и манама.
Не. Тај принцип се може применити на све сфере живота.

Не можеш поштовати друге народе, ако не поштујеш свој народ.

Не можеш поштовати туђе жртве, бринути о њима, ако не поштујеш и не бринеш о жртвама свог народа.

Не можеш тражити правду за друге, ако је не тражиш за своје.

Не можеш поштовати хероје, историју других народа, ако пљујеш по сопственој.

Фасцинира ме тај аутошовинизам код неких Срба. Како можеш да не волиш и не поштујеш оно од чега потичеш, а да причаш како волиш и поштујеш туђе?

Толико си плитак да не схваташ да ниси добар човек већ обичан лицемер.

А лицемери су дно дна…

Руско ЊЕТ!


Моменат кад Виталиј Чуркин, амбасадор Русије у Уједињеним нацијама, улаже вето на Резолуцији о Сребреници

Моменат кад Виталиј Чуркин, амбасадор Русије у Уједињеним нацијама, улаже вето на Резолуцији о Сребреници

Кинеска клетва гласи:

– Дабогда живео у занимљива времена!

Припадам једној од генерација које је и те како захватила та клетва. Мада, кад живиш на Балкану готово свака генерација живи у „занимљива времена“. Како је Момчило Бајагић Бајага својевремено певао:

Ово је овде Балкан земља из сна,

између моћних сила, добра и зла.

Ту свако може бити душман и брат

сваких 50 лета избија рат…“

Доживели смо и преживели много тога. Распад земље у којој смо рођени, рат, санкције, бомбардовање, нови рат, нови распад земље, револуцију, сервилност политичара, отимачину дела територије, цепкање државе, омаловажавање народа… Били смо сведоци велики промена у свету, распада СССР, уједињења Немачке, Чернобила, многих ратова, природних катастрофа, крвавих револуција…

Данас смо били сведоци још једне велике ствари. Мислим да многи још увек нису свесни тога шта су Руси, њихов председник Владимир Путин и Виталиј Чуркин, његова продужена рука у Савету безбедности Уједињених нација, данас, 08. јула 2015. урадили, пре свега за српски народ, а потом иа за заштиту истине и правде.

(више…)

Србија је првак света!


orlici5

ФОТО: Интернет

Млада фудбалска репрезентација Србије, играчи до 20 година, постала је првак света у фудбалу. У финалу Светског првенства, одржаном на Новом Зеланду, Србија, коју са клупе води селектор Пауновић, је победила Бразил 2:1 после продужетака. Голом Мандића повели смо 1:0 у 70. минуту. Бразил је изједначио у 74. минуту, а победу Србији донео је Максимовић у 118. минуту утакмице.

Ону од пре пар дана популарну

ОРЛИЋИ – јер смо до сада са Бразилом финале СП-а могли да играмо само у ПЕС-у

исправила бих у

ОРЛИЋИ – јер снове претварају у стварност!

Славимо велики, у последњих неколико деценија највећи успех националног фудбалског тима. Млади су на крову света. Где год погледате по друштвеним мрежама статуси су у 90% случајева везани за фудбалере Србије.

Али, нису сви у овој причи, зато осећам потребу да напишем које слово:

То што славимо данас фудбалере, пре тога Новака Ђоковића, стрелце, ватерполисте, кајакаше, веслаче, кошаркаше… То што славимо успехе спортиста не значи да смо слепи, глупи.

Знамо ми одлично шта се дешава у земљи.

Знамо ми одлично да златна медаља фудбалера, нови трофеј Ђоковића неће плати заостале рачуне, неће променити нашу финасијску ситуацију, отплатити рате кредита. Знамо да ми лично немамо ама баш никакве користи од тог њиховог успеха. Да наши животи неће бити квалитетнији.

Зато, немојте да неке своје фрустрације, да нека своја незадовољства искаљујете на нама који и поред свих проблема које имамо успевамо да се обрадујемо успесима других. Немојте ту накупљену злобу у вама, ружно је то рећи, али тако делује, да правдате тиме како не дозвољавате да вам мажу очи причом о успесима спортиста док нам се дешавају страшне ствари.

И ми који славимо успехе спортиста смо свесни свега, али бирамо да бар на пет минута аплаудирамо другима који су у истој таквој земљи, са истим таквим мукама, проблемима, успели да остваре свој сан. Ми, за разлику од вас дежурних пљувача, умемо да се обрадујемо и честитамо другима који успеју да направе резултат вредан пажње.

И баш зато што смо такви, што знамо да се насмејемо, обрадујемо успеху других људи, успеху од кога немамо ама баш никакву личну корист, сигурно ћемо успети да пронађемо начин да решимо неке своје проблеме. И нама ће се у неком тренутку отворити могућност, посложити карте, да остваримо свој циљ.

Јер, како зрачиш, то и привлачиш. Кад си стално мрачан, негативан и пљувачки настројен према свему лепом, не можеш ни очекивати да ти се у животу дешавају само позитивне ствари. Размислите о томе кад следећи пут пљунете на спортисте, кад Ђоковић узме нови трофеј, а ви питате где плаћа порез и слично.

ОРЛИЋИ, БРАВО! И ХВАЛА ЗА ОВУ РАДОСТ КОЈУ СТЕ НАМ ДАЛИ!

(више…)

Дан кад је пао „невидљиви“


f117wreck12Још једна годишњица од обарања F-117 Nighthawk  такозваног невидљивог авиона, поноса и дике америчког ваздухопловства. Био је то тријумф Давида у борби против Голијата.

Овај текст, написан пре три године, на сваку годишњицу је допуњаван неким новим детаљима. Овога пута придодат му је и састав борбене посаде која је учествовала у обарању „невидљивог“.

Дан кад је пао „невидљиви“.

Дан који се не заборавља


Godisnjica bombardovanja24. 03. 1999. – 24. 03. 2015.

Тог пролећа 1999. њима је читава Србија, укључујући и цивилне објекте, била легитимна мета. НАТО екипа је тада на Србију лансирала 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона уз то изручено је и 156 контејнера са 37.440 “касетних бомби” са 350.000 касетних подпројектила, такозваних “бомбица”. За све цивилне жртве усталили су термин „колатерална штета“ који се и данас немилице користи као алиби за злочине. Тог пролећа је погинуло 2.500 људи, од тога 89 деце! Од тог пролећа појава малигних леукемија и лимфома у нашој земљи повећана за 110 одсто, док је учесталост појаве свих тумора заједно, и леукемија и солидних тумора– карцином дојке, грлића материце, плућа и дебелог црева, повећана за 20 посто. Ти проценти нису коначни јер латентни период за леукемије и лимфоме износи седам и по година, док је за солидне туморе тај период у просеку 15 година. Значи, тек нас очекује прави талас.

(више…)

Борба са ветрењачама


stanka_dudaБеоградски Раднички са Црвеног крста је основан 20. априла 1920. у просторијама данашње Математичке гимназије под именом Београдски Раднички спортски клуб.  Прво је основан фудбалски, а одмах затим и рвачки и боксерски клуб, да би данас спортску породицу чинило 13 клубова. Данас је то најстарије Спортско друштво у Србији.

Ризницу Друштва краси 60 титула првака Југославије у екипним спортовима, док је број титула у појединачној конкуреницији троструко већи. Дрес са националним грбом носило је више од 300 спортиста СД Раднички, а неки од њих су освојили 20 олимпијских медаља, као и 29 одличја са Светских, односно 51 одличје са Европских шампионата. Најуспешнија сезона у историји клуба је 1972/72 кад је Раднички са Црвеног крста био најуспешнији у СФРЈ, од седам клубова чак пет су били прваци државе.

(више…)

Буђење у Скадарлији


Skadarlija…Моје племе сном мртвијем спава… ~ Владика Данило

Горски вијенац ~ Петар Петровић Његош

Смејали смо се кад су причали о томе како је Србима неопходна „промена свести“ и да ће се током свог мандата трудити да успешно одраде тај део посла. У Скадарлији, у срцу Београда, боемској четврти која је неизоставно место кад желите да осетите онај прави дух, шмек старог Београда, да уживате у доброј храни и музици, место које изаберете као једну од локација које обавезно показујете гостима из иностранства, суочиле смо се са променом свести.

У Скадарлији, у којој је живео Ђура Јакшић, један од најбољих родољубивих песника, у којој је Војислав Илић написао стих песме Свети Сава – Ко удара тако позно у тишини ноћног мира, једне септембарске вечери се само за једним столом осетио дух патриотизма. Нажалост, није успео да пробуди остале успаване.

(више…)

Облак ознака

Otisak na displeju

Od izvora dva putića, do izvora samo jedan...

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

ipokeva.wordpress.com/

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site