Архива за категорију ‘емоције-кардио’

Срце моје…


ss3Постоје људи које на прву лопту заволимо, без неког конкретног разлога. Једноставно, већ при првом сусрету се ушуњају у срце, ту се сместе, без намере да икад изађу.

Наша „прва лопта“ је била… Па, рецимо, чудна, можда чак и поприлично џомбаста. У друштво сам упала као аутсајдер, неко ко ту не припада ни по којем основу, али су ме готово сви прихватили. Или су бар одавали утисак да су ме прихватили. Сви осим Њега. Од старта је имао гард. Није имао проблем да ме пресече у неким мојим филозофирањима, да ми каже да гурам нос где му није место и да је најбоље да ћутим.

Мени неко каже да ћутим?!

(више…)

Advertisements

ДЕЧАЦИ, ХВАЛА!


docek_fudbalera7ЈА ТЕ ВОЛИМ, ЈА ТЕ ВОЛИМ, ЈА ТЕ ВОЛИМ СРБИЈО!!! Они су дечаци рођени 1995. и касније. Оне исте 1995. кад се догодило можда и највеће етничко чишћење у смирај 20. века. Дочекале су их санкције, одрасли су у земљи која је сваким даном њиховог одрастања била све мања, све сиромашнија. Пролећа 1999.  имали су од две до четири године. Неки су под звуком сирена направили прве кораке, они мало старији су можда баш тих дана први пут шутнули лопту. Расли су у земљи у којој су нестајала морална начела, стандард падао у понор, у први план избијао људски шљам. Одрастали су и сањали неке снове. Сваки од њих је имао неки свој, лични сан. А онда, мало по мало, корак по корак, отварали су се путеви за остваривање снова. Неко је рекао да се снови остварују, само треба бити упоран у сневању. Њихов сан се остварио и зато што су били упорни и зато што су у мноштву личних снова имали један заједнички – победу. И то не било какву, победу на Светском првенству! Кад нешто силно желиш онда и дајеш све од себе да то оствариш. Ова деца су заиста дала све од себе. Ова деца су, ма колико излизано било, заиста оставили срце на терену. Ова деца су шампиони света. (више…)

Пет речи


cigraС времена на време међу блогерима се покрене нека игрица. Једна од оних која кружи комшилуком је „прича са пет речи“. Номиновани блогери требају да напишу причу у којој ће употребити пет речи које је изабрао онај ко их је номиновао.

Номинација је стигла са блога Мала Бресква, а задате речи су чигра, завеса, смех, тајна и мирис. Увек сам била слаба са причама на задату тему 😦  Али, да пробам…

(више…)

Зејтинлик…


капија

Улаз на Српско војничко гробље

Са неких места се никад не вратимо, нека никад не заслужимо – Станимир Трифуновић

Ове године сам први пут била у Грчкој и како то већ срце налаже била сам у Солуну, где ме је занимало само једно место –  Зејтинлик – Српско војничко гробље.

Кад сам одлучила да ћу одмор провести у земљи Хелена и Брату споменула да је „овог лета на програму Зејтинлик“ рекао ми је:

– Понеси „Дрину“ без филтера и мало српске земље. ‘Бем ти, ја сам тамо плакао као мало дете…

Пар вечери пре одласка куцкала сам поруке са једним од „Браће и Пријатеља“ и написала му:

– Наредних дана ћу до Солуна, до Зејтинлика, да обиђем наше, кажем им да нису залуд гинули.

Они који су били тамо разумеју све, без додатних речи. Довољно је рећи Зејтинлик. За оне који још увек нису били… (више…)

Погледи у тами…


smiraj danaИма песама, мириса, места која нас враћају у рикверц. У нека друга времена, некад лепша, а некад лошија од ових у којима смо сада. Врло често не можемо да контролишемо када ће тај „рикверц“ наступити. Обично се дешава кад то не желимо…

Јуче сам на путу до посла на радију чула песму …

„…а када оду сви, ми остаћемо сами, само ја и ти, и погледи у тами,

реци ми да знам да јутро није близу, да има времена за пољупце у низу…““

Нисам је чула… Па, има томе скоро осам година. У почетку сам је вешто избегавала јер је у тренутку успевала да избрише осмех са лица и ниоткуда створи сузе у очима. То је, ваљда, и очекивано кад нас преплаве сећања на неко давно прошло, али лепо време, на неке људе који су некада имали посебно место у нашем животу, у нашем срцу. Почетно планско избегавање је остало као „условни рефлекс“ на прве тактове. Данас сам је преслушала од почетка до краја. И не само да је осмех и даље на лицу, већ ми се једнако свиђао као онда 🙂

Током та 4,10 минута колико је пева Сергеј, низале су се слике. Знаш, истина је. С годинама у први план избијају она лепа сећања. Ваљда се срце и мозак на тај начин штите од неких нових рана.

Први сусрет, први пољубац, први додир. Први продужени викенд, прво летовање. Прва дан заједничког живота.  Први дугорочни планови.

Сад кад погледам, наша прича је имала много тог епитета „први“.

Упорно „вртим филм“ у глави, покушавам да се сетим прве размирице, препирке, свађе. Не успевам. И није то због система самоодбране. Не. Не сећам се јер их није било.

А, ваљда то тако и иде. Има парова који се стално свађају и опстају. И парова који то никад не раде. Чак ни на крају. Само једног дана пресеку.

– Збогом.

И то је то.

Прошло је много времена. Сетим те се понекад. Заправо, све ређе. Само у неким оваквим ситуацијама, али и то је, ваљда, нормално. Време и живот чине своје, и једно и друго теку својим ритмом, својим током.

Не чекају на нас.

Цртице уз кафу…


kafaСиноћ смо нас пар „кафенисале“ на неке нежне теме. Како то већ бива причало се о свему и свачему, а некако највише смо се задржале на анализирању емотивне стране наших живота и дошле смо до занимљивих закључака. Без обзира на разлике у годинама које имамо, пословима које радимо, физичком изгледу, образовању, све смо се бар једном нашле у оној фази живота кад смо остале саме. И, оно што ме је обрадовало је да ниједној од нас то никад није био проблем. Ниједна се због тога није осећала мање вредном.

Одувек смо биле оне које радије бирају да буду саме него да буду са било ким само да би одавале утисак да су у пару. Емотивно није ништа горе од погрешно упарених, на силу спојенх људи. Једна од најгорих ствари које можемо себи урадити је побркати самоћу и усамљеност и лечити их са неким погрешним.

Самоћа сама по себи није страшна. Самоћа је ствар избора и може се прекинути кад то сами одлучимо. Усамљеност је много гора опција јер за њу не мораш бити сам. Врло често су најусамљенији они који су погрешно спарени…

Дотакле смо се и љубави, тј оне чувене реченице „Није љубав ако не боли“. Једни тврде да је то истина, други кажу да су то измислили они који никад нису имали среће у љубави јер љубав као таква не може да боли.

Ја мислим да може. У ствари, знам да може 🙂

Једино је љубав у стању да те подигне у висине, а онда да те тресне о под. Једино љубав има снагу да те истовремено насмеје и расплаче. Једино љубав уме да у једном тренутку заболи тако јако да мислиш да ћеш умрети, а да ти већ у следећем донесе блажени мир.

Љубав је најјачи отров и најјачи мелем. И боли. Још како боли…

Али и лечи… 🙂

Недоречено…


jedroНајтежа носталгија је кад ти недостаје неко ко никад није био твој.

Све чешће размишљм о том графиту који сам видела на оном далеком путовању, које је заправо било путовање у средиште мог бића. Мисли тада, неизбежно, крећу ка теби.

У глави засвира песма коју сам први пут чула код тебе и помислим како је тај Балашевић заиста махер да напише прави стих…

„…Ја знам да време увек узме своје, и не знам што би нас поштедело, ал мени, ето, ништа сем нас двоје није вредело…“

Иако се нас двоје никад нисмо ни уклапали у ову песму, због многих ситница које су временом расле и постајале све веће препреке за нас, негде смо је и ти и ја препознали као неку нашу. Она чији први тактови ће нас увек мислима окренути једно другом.

Најтежа носталгија је кад ти недостаје неко ко никад није био твој.

Имали смо погледе у којима се видело све.

Имали смо додире који су остављали врео траг на телу.

Имали смо сате разговора и дане ћутања.

Имали смо наш језик састављен од пар слова и три тачке.

Имали смо онај осећај припадности, кад коначно верујеш да за сваког од нас постоји неко с киме се идеално уклопимо у целину.

Имали смо жељу која је претила да нас преплави.

Имали смо емоцију које смо се обоје плашили јер је била од оних које те обузму и преузму контролу.

Имали смо и пар ситница, бар се у почетку чинило да су ситнице, које су временом расле и постајале озбиљан пртљаг. Онај који је био све већа препрека да двоје на прави начин постану једно. Струне које су те везивале стварале су најпре ситне бразде које су постајале све дубље, док се на крају нису претвориле у амбис, а ми смо остали на супротним странама. Увек ту, довољно близу да се видимо, на дохват руке, али опет далеко. Предалеко.

Имали смо… Хмм… Прошло време глагола „Имати“.

Данас имамо неке друге људе у нашим животима. Али остао је онај један трен кад се сретнемо кад све стане. Кад инстиктивно задржимо дах, осетимо као да је срце прескочило док нам низ тело пролазе жмарци. Остале су неке песме у којима препознајемо једну никад до краја испричану причу…

Не, није ово носталгија, ово је овај одвратни октобар у јулу. Ова досадна киша, сиво небо и…  проклети недоречени Балашевић који је увек ту кад не треба…

Стари Храст и остале успомене


Stari Hrast

Већ сам писала о „Мирисима детињства„. То је текст у коме се, мој је утисак, пронашао највећи број оних који су крочили у Ивин свет.  Тај текст, ма колико личан, био је, у ствари, универзалан. Прихватљив и препознатљив за све оне које су рођени у овој земљи тих неких година…

Данас пишем поново о „мирисима детињства“, само овога пута они су личнији, са примесама традиције. На њих ме је подсетила једна фотографија. Фотографија Старог Храста коју је направила моја Мама пре нешто мање од месец дана.

Стари Храст се налази у родном селу моје маме. У центру једне ливаде, равне као тепсија. На Молитвишту. Нико у селу не зна колико је Стари Храст заиста стар, али мој покојни дека, рођен 1916. је последњих година свог живота имао обичај да каже да од кад он памти, од неке 10 године, Стари Храст је исти, што значи да има бар два века!

(више…)

Замисли ГРАД


20140404_085630-1Затвори очи.

Удахни дубоко.

Замисли…

(више…)

Браћа и Пријатељи


Diploma-Najboljem-bratuПостоје људи које на прву лопту заволимо, без неког конкретног разлога. Једноставно, већ при првом сусрету се ушуњају у срце, ту се сместе, без намере да икад изађу.

На прву лопту рекло би се да немамо много тога заједничког.

Различитих смо година. Њих неколико су од мене старији свега пар година, али има и оних који су старији и више од деценије.

Живимо на различитим локацијама. Има оних који живе у Београду, али и оних који су не само у другом граду већ и у другој држави. Неки су, тренутно, и на различитом континенту.

Различитог смо образовања, брачног и имовинског статуса.

Упознали смо се, неко би рекао случајно, али ја мислим да случајности не постоје. То што ми нешто нисмо планирали не значи да неко негде није записао да баш то баш тако и баш тад треба да се догоди.

(више…)

Облак ознака

Блесушица

Замисли жељу и заврти глобус... јер снови се остварују

Otisak na displeju

Od izvora dva putića, do izvora samo jedan...

ipokeva.wordpress.com/

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

Магацин

Национални портал

Blueberry NS

Blog for my darling ;-)