Од тог пролећа 1999. свако наредно дочекујем са тугом и поносом. Тугом због неизбежног сећања на „милосрдне часове демократије“, а поносом кад се сетим свих оних који су тих 78 дана Отаџбину бранили животима. Цела Србија је тада била легитимна мета, није се гледало да ли су гађани војни објекти, положаји одбрамбених снага Србије или возови, приватне куће, цивили – за НАТО и екипу Србију и све оне који су тада живели у њој требало је сравнити са земљом, истребити.
Наша Војска и Полиција су тих 78 дана били свима нама на понос. Уз помоћ „штапа и канапа“, али бистрином ума, тактичким решењима, али пре свега великим срцем и храброшћу, бранили су родну груду. Свесни да су на бранику Отаџбине, истом оном који су пре њих бранили војвода Живојин Мишић, Степа Степановић, Путник, да су потомци Див јунака који су прешли Албанију, преживели Солунски фронт, наши браниоци су за тих 78 дана исписали нове странице у историји Србије. Странице на које можемо и морамо бити поносни.
Једна од најважнијих битака тог пролећа 1999. почела је на Велики Петак, 9. априла и трајала је до последњег дана НАТО агресије – 10. јуна. Био је то Бој на Кошарама. Сваког дана, од 4,00 до 23,00 трајали су напади шиптарских терориста уз подршку албанске војске и НАТО снага. Са копна, из ваздуха. Свакога дана непријатељ је покушавао да освоји Кошаре и отвори пут копненој интервенцији, али јунаци Кошара то нису дозволили.
За мене Кошаре нису само Кошаре, већ и подручје Паштрика, Маја Главе, Јуник… Цео тај фронт је био јединствен.
У четвртак, 06. априла, у предвечерје годишњици почетка Битке, у Конференцијској сали Савеза самосталних синдиката одржана је трибина „Бој на Кошарама – Битка која траје“. Да ли треба рећи да је сала била премала да прими све оне који су желели да сазнају нешто више о Кошарама, да својим присуством кажу ХВАЛА и НИСМО ЗАБОРАВИЛИ. Трибина је почела атипично – уместо минутом ћутања громогласним аплаузом, а присуствовала је и породица Тибора Церне, једног од хероја који је живот дао за одбрану Отаџбине.
Учесници трибине су били пуковник Љубинко Ђурковић, командант одбране Кошара, капетан Душан Јокић. командир чете у одбрани Кошара, Војислав Вукашиновић, војник, браниоц Кошара, и проф др Даница Грујичић, неурохирург, начелник Центра за неуроонкологију Клиничког центра Србије.
У нешто више од сат и по времена имали смо прилике да чујемо аутентична сведочења учесника најзначајније битке у новијој српској историји. У одбрани Кошара, у одбрани Отаџбине, учествовало је 1357 војника, подофицира и официра. Положај никад није напустило њих 108, а 256 јунака је рањено током битке која је трајала од 9. априла до 10. јуна.
(више…)
Годинама сам била један од администратора неколико патриотских група на популарној друштвеној мрежи и често сам наилазила на објаве профила Дан Ветерана. Увек су биле јасне, концизне, без вређања и увек су се у њима спомињали ветерани и њихова борба за права. Сигурно има деценија како се Ненад Станић, организатор јавног скупа “Били смо на бранику Отаџбине – где смо сада?”, константн бори за права ветерана. За све те године колико га познајем и пратим његов рад, никад нисам приметила на П од политике. Као један од ветерана, један од оних који су крварили за Отаџбину, од старта је одлично знао да је Србија изнад сваке политичке опције и чврсто држао курс борбе даље од дневне политике. Ниједног момента није дозволио да ветерани и њихова борба служе за поткусуривање, скупљање јефтиних поена. На то су га обавезивали сви саборци који се нису вратили кућама, сви они који су током ове борбе за права населили “Небеску Србију”.
