Бој на Кошарама – Битка која траје

Од тог пролећа 1999. свако наредно дочекујем са тугом и поносом. Тугом због неизбежног сећања на „милосрдне часове демократије“, а поносом кад се сетим свих оних који су тих 78 дана Отаџбину бранили животима. Цела Србија је тада била легитимна мета, није се гледало да ли су гађани војни објекти, положаји одбрамбених снага Србије или возови, приватне куће, цивили – за НАТО и екипу Србију и све оне који су тада живели у њој требало је сравнити са земљом, истребити.

Наша Војска и Полиција су тих 78 дана били свима нама на понос. Уз помоћ „штапа и канапа“, али бистрином ума, тактичким решењима, али пре свега великим срцем и храброшћу, бранили су родну груду. Свесни да су на бранику Отаџбине, истом оном који су пре њих бранили војвода Живојин Мишић, Степа Степановић, Путник, да су потомци Див јунака који су прешли Албанију, преживели Солунски фронт, наши браниоци су за тих 78 дана исписали нове странице у историји Србије. Странице на које можемо и морамо бити поносни.

Једна од најважнијих битака тог пролећа 1999. почела је на Велики Петак, 9. априла и трајала је до последњег дана НАТО агресије – 10. јуна. Био је то Бој на Кошарама. Сваког дана, од 4,00 до 23,00 трајали су напади шиптарских терориста уз подршку албанске војске и НАТО снага. Са копна, из ваздуха. Свакога дана непријатељ је покушавао да освоји Кошаре и отвори пут копненој интервенцији, али јунаци Кошара то нису дозволили.

За мене Кошаре нису само Кошаре, већ и подручје Паштрика, Маја Главе, Јуник…  Цео тај фронт је био јединствен.

У четвртак, 06. априла, у предвечерје годишњици почетка Битке, у Конференцијској сали Савеза самосталних синдиката одржана је трибина „Бој на Кошарама – Битка која траје“. Да ли треба рећи да је сала била премала да прими све оне који су желели да сазнају нешто више о Кошарама, да својим присуством кажу ХВАЛА и НИСМО ЗАБОРАВИЛИ. Трибина је почела атипично – уместо минутом ћутања громогласним аплаузом, а присуствовала је и породица Тибора Церне, једног од хероја који је живот дао за одбрану Отаџбине.

Учесници трибине су били пуковник Љубинко Ђурковић, командант одбране Кошара, капетан Душан Јокић. командир чете у одбрани Кошара, Војислав Вукашиновић, војник, браниоц Кошара, и проф др Даница Грујичић, неурохирург, начелник Центра за неуроонкологију Клиничког центра Србије.

У нешто више од сат и по времена имали смо прилике да чујемо аутентична сведочења учесника најзначајније битке у новијој српској историји. У одбрани Кошара, у одбрани Отаџбине, учествовало је 1357 војника, подофицира и официра. Положај никад није напустило њих 108, а 256 јунака је рањено током битке која је трајала од 9. априла до 10. јуна.

Молитва за Алепо

Налетех данас на друштвеној мрежи фотографије и апеле „Молитва за Алепо„. Читава акција је усмерена на скретање пажње на положај цивила у овом сиријском граду и на убиства која се дешавају. На свим фотографијама су мотиви разрушеног града и уплакана деца. Најмлађи увек остављају најјачи утисак, зато их безобзирно и бесрамно користе у маркетиншке сврхе. Управо из тог разлога, овај текст ће бити један од ретких без фотографије као илустрације.

За четири године, колико трају борбе за Алепо, не сећам се да су се душебрижници толико узбуђивале за животе цивила, убиства и целокупну хуманитарну катастрофу која се дешавала како у овом граду, тако и у целој Сирији. Док је био под контролом џихадиста брижном Западу је све било по мери, деца нису плакала, није било мртвих, тамо је скоро па био рај на земљи. Оног момента кад су контролу над градом преузеле снаге војске Сирије, одмах је почела брига за цивиле.

Драматична „последња јављања“, информације из прве руке о убиствима широм Алепа, о масакрима сиријске војске над недужним цивилима одједном су преплавиле медије са Запада. Сви су се дигли да попљују сиријску војску и да се председник Башар Ал Асад представи као највеће зло које је шетало земљом.  На пар места је било и порука „огрешили сте се о Босну, Руанду, немојте о Алепо“.

И одједном ми је било мука.

Часови историје на Факултету безбедности – АСФББ

проф. др Јован Мирић

Ја поново пишем о пројекту „Студија сећања“ који је покренула Асоцијација студентана Факултета безбедности Универзитета у Београду.  Просто осећам потребу да још једном похвалим иницијативу младих људи и њихову одлучност да читаву причу изгурају до краја. Досадашње трибине одржане на овом Факултету су били првокласни часови историје!

Синоћ је на Факултету безбедности одржана још једна одлична трибина. Овога пута тема је била „Психологија геноцида у НДХ – савест једног такмичара у клању“. Било је то још једно изузетно тешко, али преко потребно предавање у оквиру пројекта „Студија сећања“.

Предавач је био проф. др Јован Мирић, професор Филозофског факултета Универзитета у Београду, а модератор је био Слободан Спасић, психолог.

Полазна тачка за ово предавање је била исповест Жилета Фригановића, једног од најкрволочнијих кољача логора Јасеновац, коју је дао логорском лекару др Недељку Зецу. Комплетну исповест имате на линку ОВДЕ.

Мирић је ову тему поделио на „Општи“ и „Посебан“ део – онај који се односио на НДХ у целини, односно на конкретан случај Фригановића.  У излагању које је трајало безмало два сата на једноставан, свима разумњив начин, Мирић је покушао да објасни како је дошло до тих обичном људском мозгу незамисливих злочина усташа према, пре свега Србима, али и Јеврејима и свима који нису подржавали НДХ.

Ел Команданте…

Кинеска клетва каже:

Дабогда живео у занимљива времена!

Увек сам говорила да сама чињеница да живимо у Србији гарантује „занимљива времена“, али сам се данас уверила да, без обзира на место живљења, заиста живимо у занимљива времена.

Порука јутрос у зору

„Умро Фидел Кастро“.

‘бем ти почетак дана!

Баш ми је жао. Он је био последњи бастион. Последњи светионик. Борац за своју Отаџбину, свој народ и њихово достојанство.

Јесу Кубу уништили економски, разбили је санкцијама, али је Куба за све те године, ма колико је гушили, спутавали остала своја. Аутентична. Не нечија „продужена рука“, нека „сателит квази држава“ којом управљају САД или нека друга „светска сила“ која има комплекс Бога и себи даје улогу Праведника који одређује ко је добар а ко не.

Фидел је био револуционар, уз Че Гевару најпознатији револуционар у историји света. Фидел је био икона и легенда борбе против САД и свега што су оне представљале.  Фидел је био ауторитативан лидер. Кубу је водио пола века. Преминуо је после дуге борбе са болешћу у 91. години.

Сведоци смо одласка још једног од најзначајнијих људи из света политике. Пре тога смо „испратили“ пуковника Гадафија, а онда је отишао и Уго Чавес.

Сведоци смо нестајања једне гарнитуре лидера који су чували независност и достојанство својих земаља, не дозволивши да постану државе-марионете. Њиховим одласком полако, али сигурно, нестаје и свет који смо знали. Мења се, а нисам сигурна да су те промене на боље…

Онај „праведни“, демократски Запад је поменуту тројицу звао диктаторима.

Ја сам на њих увек гледала као на последње Мохиканце, на ков политичара који, нажалост, нестаје, изумире. Онај тип који поштује и брани своје. По сваку цену.

И данас сам баш тужна.

383 вам мајки…

„Београд и Приштина се договорили…“ видех део наслова на порталу једних дневних новина. Текст је о договору у области телекомуникација, а бројка из наслова је позивни број за оно што се самопрогласило на територији Србије, на Косову и Метохији.

Како год да преговарачи то упакују, а уз свесрдну помоћ „бот машинерије“ пакују га као велики успех са све шареним папиром и великом машном, пристајање на позивни број је још једна у низу капитулација.

„De facto“ или „de jure“, како год да окренете, званични Београд после сваког круга преговора изнова призна ту малигну творевину, а грађанима Србије све представи као још једну важну победу нашег тима.

И неки у то поверују. Искрено или по задатку, сасвим је свеједно.

А, ја се изнервирам.

Увек.

Изнова.

И, најискреније, више не знам да ли да будем бесна на себе што и даље дозвољавам да ме такве ствари поремете.

Или да се радујем јер ми још увек није испран мозак.

383!

Пас – матер – шугаву!

Студије сећања – Геноцид над Србима у НДХ

Мој матурски рад је био „Геноцид на Србима у НДХ – Јасеновац“ јер ме је одувек занимала тема геноцида над српским народом који се догодио у НДХ током Другог светског рата. Као дете сам наивно веровала да се то више никад неће догодити, јер, побогу, оне злочине нису чинили људи већ звери којих више нема, а онда су дошле ’90-те и донеле „Олују“, „Бљесак“ и неке нове злочине.

Давно су рекли да се историја понавља народима који су склони забораву. Српском народу се, утисак је, врло често понављају неке од најтежих епизода из његове историје. „Кратка памет“ или заборав или братство-јединство коме су нас учили, а коме неки, упорно, желе да нас врате – сасвим је свеједно ко је кривац. Чињеница је да свако мало српски народ прође кроз неку нову голготу која је, мање-више, реприза нечега што нам се већ догодило.

Они који би требало да се баве одржавањем српске националне свести, који би требало да се побрину да се неке ствари никад не забораве, раде све да пониште велике злочине над нашим народом. Раде све да избришу из сећања геноцид који се догодио над Србима у НДХ. То се, ваљда, не уклапа у неку нову Србију.

Зато они који се труде да се ствари не забораве заслужују максималну подршку. У наредним редовима о њима.

У сусрет изборима

Варијација на један предизборни билборд

Избори су на прагу. Кампање политичких партија, покрета, појединаца који имају амбицију да прођу цензус су увелико у току. Митинзи се организују свакодневно, активисти су у пуном погону, рат плакатима већ увелико траје.

Као и сваки пут кад „народ бира“ и сада у први план избија наш смисао за хумор. Мислим да слике говоре довољно, доказују да нам, и поред свега, дух још увек није сломљен. Има наде!

НАПОМЕНА: Све фотографије су „скинуте“ са интернета

Литија за спас Ваљевске Грачанице

Иако се информације о Ваљевској Грачаници ретко налазе у медијима и доста људи или не зна шта се дешава са и око овог манастира, или мисли да је манастир поплављен услед поплава које су недавно поново захватиле Србију, постоје они који се на све начине труде да информације и истина дођу до што већег броја људи.

Месецима Грачаничка стража је дежурала поред манастира, већ недељама су испред зграде Владе у Немањиној. На све начине покушавају да укажу на погубност одлуке да се потопи манастир Светог архангела Михаила – Ваљевска Грачаница, подигнут на темељима Немањићке цркве са најстаријим звоном изливеним 1860. године.

Данас око 16 часова кренула је Литија кроз Београд, од Немањине до Патријаршије. Свакога дана  испред Владе РС у Немањиној је целодневни протест, вечерње окупљање је око 18-19 часова а суботом креће народна Литија од Владе па до Патријаршије и РТС.

Слободан је…

ФОТО: Танјуг – Срђан Илић

Претресно веће Међународног суда за бившу Југославију у Хагу данас у 11,24 је ослободило Војислава Шешеља, лидера „радикала“ по свих девет тачака оптужнице.

Судија Жан Клод Антонети, председавајући претресног већа, после читања образложења пресуде закључио је:

– Под тачком 1. злочин против човечности проглашава да Војислав Шешељ није крив. Под тачком 4. убиство – није крив, тачка 8. мучење – није крив, тачка 9. окрутно поступање – није крив, 10. депортација – није крив, 11. нехумана дела – није крив, 12. безобзирно разарање градова, насеља, села и пустошење – није крив, 13. оштећење верских и образовних објеката – није крив, 14. пљачкање јавне или приватне имовине – није крив.

У Хагу је провео 11 година, осам месеци и 16 дана и за све то време нису успели да му докажу ништа за шта су га оптуживали. Све се свело на то да је „говорима и изјавама допринео да се код извршиоца створи одлука да почини наведене злочине“.  На крају је ослобођен, а суштински, за говор мржње,  у притвору је провео готово 12 година.

Кад сам чула пресуду осећања су била помешана.

Oслободише Шешеља!

Потапање

Кад су други народи, припадници различите вере, рушили српске светиње знали смо да подигнемо глас. Кад су скрнавили гробља, палили цркве, манастире, ломили крст са куполе говорили смо да су дивљаци, звери. Да Бог то види и да неће проћи некажњено.

Данас, кад неки Срби потапају манастир Светог архангела Михаила – Ваљевску Грачаницу, подигнуту на темељима Немањићке цркве са најстаријим звоном изливеним 1860. године, већина ћути.

Шачица се на терену бори за спас светиње. Грачаничка стража месецима покушава да скрене пажњу на уништавање манастира, да спречи тај зверски чин, укаже на могућност измене пројекта којима би манастир био поштеђен, али је све то без успеха. Хапшени су, готово прогањани, али се нису предали. И данас покушавају немогуће.

Потапање је у току, вода је ушла у манастир, ускоро ће га прогутати, баш као и многе пре њега на неким другим локацијама. Јер ово није први пут да смо то урадили. Свесно, добровољно, још једном смо пристали на сакаћење и историје и будућности.

Неки други су палили, рушили и скрнавили наше цркве желећи на тај начин да нас понизе, отерају, пониште наше присуство и постојање. Они су дивљаци, они су звери.

Ми сами потапамо манастир.

Која је тачно разлика између „неких других“ и нас?

Бог је велики, прашта, али како ћемо сами себи опростити овај грех?

 

Фотографије потапања манастира су преузете са интернета.