Убијен Оливер Ивановић

фото: Зоран Мрђа, Фонет

Прва вест коју сам данас прочитала је:

„Убијен Оливер Ивановић…“

Кнедла у грлу.

Још један Србин главом платио живот на Косову и Метохији.

Нисам имала јасан, дефинисан став по питању Оливера Ивановића. Не живим на Косову и Метохији, од оних који живе тамо, а са којима сам у контакту, схватила сам да постоји подељен став. Мени је из Београда деловало да се човек истински бори за опстанак Срба и српског КосМета. И та његова борба је била тешка, мучна.

Зато ме је ова вест тако уздрмала. У моменту сам занемела. Ја која, готово, никад не остајем без текста, пар минута сам немо гледала у екран телефона.

А онда сам прогутала кнедлу.

Оливер Ивановић је мучки, кукавички, са, према последњим информацијама, четири метка у груди убијен у дану кад се настављају преговори у Бриселу.

Оливер Ивановић је убијен само два дана након изјаве председника да „пет година, од Бриселског споразума, није било ниједно етнички мотивисано убиство Србина на Косову и Метохији“.

Ваљда се некима који су то чули није свидела статистика.

Није се дуго чекало.

На Косову и Метохији је убијен Србин.

Убијен је човек који је последњих година био један од симбола борбе за опстанак.

Онај чија смрт ће уздрмати не само Србе на Косову и Метохији већ сваког Србина било где на планети.

Толико о миру и заједничком животу у јужној нам покрајини.

Лака ти наша напаћена, крвљу натопљена српска, косовска земља, јуначе!

 

 

 

Advertisements

Божић

Мир Божји – Христос се роди!
Нека нам овај најрадоснији хришћански празник донесе радост у срце и пробуди доброту у нама, да будемо бољи људи, себи и другима, како би нам свима било боље.
Срећан Божић, Браћо и Сестре!

 

Јелка

ФОТО: Интернет

Има једна земља у којој све функционише сјајно.

Деца су здрава, иду у вртиће и школе. Имају лепе паркове за игру, једнаке шансе да иду у позориште, биоскоп, на циркуске представе. Ако се неко дете и разболи доступно му је лечење. Деца детињство проводе на најлепши могући начин: учећи о животу и прикупљајући успомене.

Они нешто старији имају могућност да се додатно школују, усавршавају, или да раде. Посла има за све, а приликом запошљавања једини критеријум је знање и умеће. Минималне плате су довољне за пристојан живот, али остављају и могућност да се током годишњих одмора приушти  породични одлазак на море, планину. За куповину неког кућног апарата, намештаја, за јесење трошкове – полазак деце у школу, обнављања гардеробе, припреме зимнице није био потребан „шестомесечни план“. Све то је могло да се приушти уз нека ситна одрицања. Банке дају кредите са фер каматама како би и они са мањим примањима могли себи да приуште свој кров над главом, аутомобил или нешто слично што би им повећао квалитет живота.

Они најстарији у пензију одлазе у озбиљнијим годинама, али опет још увек довољно витални да у њој могу да уживају. Довољно здрави и способни да брину о себи, али и да припомогну деци око унучића и неких других ствари. Износи на пензионом чеку су различити, у зависности од тога како су провели радни век, али је и најмањи износ довољан за оно најосновније, за пристојан и достојанствен живот. Ти најстарији нису никоме на терету.

Домови здравља или бар амбуланте постоје у сваком месту. Болнице су чисте, добро опремљене. Медицински радници љубазни, професионални, истински поштоваоци Хипократове заклетве. Увек спремни да саслушају, помогну. Имају довољно велика примања да им додатни „поклони“, „знаци пажње“, „симболични дарови“ нису потребни. Шта више, одбијају их. Свако добија шансу да се лечи и, ако болест није узела маха, излечи. Прегледи се заказују данас за сутра или најкасније за који дан. Не дешава се да је први слободан термин за неки специјалистички преглед тек кроз који месец. Не постоје Листе чекања. У болницама су добри, исправни кревети, постељина је чиста, храна, иако у већини случајева дијетална, је квалитетна и јестива. Можда није све најмодерније, али је чисто, пристојно. Здравствено осигурање покрива трошкове лечења. За захтевније интервенције које се не раде у нашој земљи новац обезбеђује Фонд, а не смс, концерти, аукције, различите хуманитарне акције. Отворено се прича о вези између осиромашеног уранијума и повећања карцинома, чак и код најмлађих, али и о погубности које су иза себе оставила бомбардовања хемијске индустрије, нафтних и електро постројења. Дозвољава се стручним лицима да причају о погубности ГМО, о неопходности опоравка Институт за вирусологију, вакцине и серуме јер су његово постојање и рад у одбрани земље једнако важни као артиљерија. Лекари који о томе причају нису проглашени за ретроградне, паничаре, нису на стубу срама и нису легитимна мета за увреде.

Косово је душа Србинова – концерт у Арени

У организацији Савеза удружења бораца и ратних војних ветерана-старих ратника Србије у уторак, 12. децембра у „Штарк Арени“ је одржан концерт „Косово је душа Србинова“. Концерт је био посвећен грађанима Србије и свим борцима који су 1998/99. бранили Косово и Метохију, а највећа дворана у овом делу Европе била је сабласно празна. „Раштркани“ у партеру и по трибинама деловало је да гледалаца има тек нешто јаче од 1.000. Тужно и срамно. Учесници концерта јесу били извођачи чију музику слушам само у одређеним ситуацијама – на свадбама, славама… Али ме тај податак није спречио да се појавим у „Арени“. Био ми је битан повод окупљања и била сам врло разочарана кад сам видела ону празнину у дворани.

Листа учесника окупила је нека од највећих имена народног и новокомпонованог мелоса, међу њима и Шабана Шаулића, Снежану Ђуришић, Драгицу Радосављевић Цакану, Ану Бекуту, Веру Матовић, Радишу Урошевића…
Због присуства трибини на којој је говорила Даница Грујичић, трудим се да испратим све догађаје на којима је један од учесника начелник Одељења за неуроонкологију Клиничког центра Србије и редовни професор на Медицинском факултету у Београду, пропустила сам почетак концерта и наступ Иване Жигон и Косовских божура и много ми је жао због тога. Од онога што сам те вечери видела/чула, капа доле Драгици Радосављевић Цакана која је отпевала три песме. И поред чињенице да је за вишедеценијско постојање на сцени могла да песме изабере и из сопственог репертоара, Цакана  се одлучила да у потпуности испоштује догађај на коме је била. Отпевала је Уснила је дубок санака, Удаде се Јагодо и Ајде Јано, а пре одласка са бине без музичке пратње и почетак песме Христе Боже. 

Зашто сам споменула Цакану? Због избора песама, лепог гласа, али највише због онога што је рекла. Није крила разочарење и између осталог је рекла:

Младићу доживотна „по реду вожње“

Извор: Интернет

Хашки трибунал изрекао је првостепену пресуду Ратку Младићу, генералу и ратном команданту Војске Републике Српске. Генерал Младић је осуђен на доживотну робију.

Одлука суда правде, што би званично требало да буде Хашки трибунал, вероватно никога није изненадила. Подсећања ради, од 161 оптужнице више од половине (82) је било против Срба који су осуђени на више од 1.000 година робије (1.160,5 година + 6 доживотних ако рачунамо по 40 година свака значи 6х40 = 240 година, укупно 1.160,5 + 240 = 1.400,5 година робије). На казну доживотног зтвора осуђено је шест особа и сви су Срби: Станислав Галић, Вујадин Поповић, Љубиша Беара, Милан Лукић, Здравко Толимир и Ратко Младић. 

Док су казне Србима дељене „шаком и капом“, ако би се омакло да неко буде првостепеном пресудом крив за злочин над српским народом, Жалбено веће би ту „грешку“ исправило па су из Хага као невини изашли и Анте Готовина, Младен Маркач, Иван Чермак, Насер Орић, Рамуш Харадинај и многи други. За злочине над српским народом, ако би и били осуђени, кривци би добили симболичне казне. Са друге стране, Србима су се без задршке одређивале доживтне робије, као и казне са двоцифреним бројем, неретко и оне од 40 година. Пракса и траиција су настављене и пресудом генералу Ратку Младићу. 

Како је прочитана одлука Суда, тако су уследиле и реакције из целог света. Шта мисле други баш ме брига, али, неписно правило „ај да мало пљунемо на себе“ се наставило и овога пута. На неке ствари можемо да се кладимо, фикс на тикету.

Бој на Кошарама – Битка која траје

Од тог пролећа 1999. свако наредно дочекујем са тугом и поносом. Тугом због неизбежног сећања на „милосрдне часове демократије“, а поносом кад се сетим свих оних који су тих 78 дана Отаџбину бранили животима. Цела Србија је тада била легитимна мета, није се гледало да ли су гађани војни објекти, положаји одбрамбених снага Србије или возови, приватне куће, цивили – за НАТО и екипу Србију и све оне који су тада живели у њој требало је сравнити са земљом, истребити.

Наша Војска и Полиција су тих 78 дана били свима нама на понос. Уз помоћ „штапа и канапа“, али бистрином ума, тактичким решењима, али пре свега великим срцем и храброшћу, бранили су родну груду. Свесни да су на бранику Отаџбине, истом оном који су пре њих бранили војвода Живојин Мишић, Степа Степановић, Путник, да су потомци Див јунака који су прешли Албанију, преживели Солунски фронт, наши браниоци су за тих 78 дана исписали нове странице у историји Србије. Странице на које можемо и морамо бити поносни.

Једна од најважнијих битака тог пролећа 1999. почела је на Велики Петак, 9. априла и трајала је до последњег дана НАТО агресије – 10. јуна. Био је то Бој на Кошарама. Сваког дана, од 4,00 до 23,00 трајали су напади шиптарских терориста уз подршку албанске војске и НАТО снага. Са копна, из ваздуха. Свакога дана непријатељ је покушавао да освоји Кошаре и отвори пут копненој интервенцији, али јунаци Кошара то нису дозволили.

За мене Кошаре нису само Кошаре, већ и подручје Паштрика, Маја Главе, Јуник…  Цео тај фронт је био јединствен.

У четвртак, 06. априла, у предвечерје годишњици почетка Битке, у Конференцијској сали Савеза самосталних синдиката одржана је трибина „Бој на Кошарама – Битка која траје“. Да ли треба рећи да је сала била премала да прими све оне који су желели да сазнају нешто више о Кошарама, да својим присуством кажу ХВАЛА и НИСМО ЗАБОРАВИЛИ. Трибина је почела атипично – уместо минутом ћутања громогласним аплаузом, а присуствовала је и породица Тибора Церне, једног од хероја који је живот дао за одбрану Отаџбине.

Учесници трибине су били пуковник Љубинко Ђурковић, командант одбране Кошара, капетан Душан Јокић. командир чете у одбрани Кошара, Војислав Вукашиновић, војник, браниоц Кошара, и проф др Даница Грујичић, неурохирург, начелник Центра за неуроонкологију Клиничког центра Србије.

У нешто више од сат и по времена имали смо прилике да чујемо аутентична сведочења учесника најзначајније битке у новијој српској историји. У одбрани Кошара, у одбрани Отаџбине, учествовало је 1357 војника, подофицира и официра. Положај никад није напустило њих 108, а 256 јунака је рањено током битке која је трајала од 9. априла до 10. јуна.

Молитва за Алепо

Налетех данас на друштвеној мрежи фотографије и апеле „Молитва за Алепо„. Читава акција је усмерена на скретање пажње на положај цивила у овом сиријском граду и на убиства која се дешавају. На свим фотографијама су мотиви разрушеног града и уплакана деца. Најмлађи увек остављају најјачи утисак, зато их безобзирно и бесрамно користе у маркетиншке сврхе. Управо из тог разлога, овај текст ће бити један од ретких без фотографије као илустрације.

За четири године, колико трају борбе за Алепо, не сећам се да су се душебрижници толико узбуђивале за животе цивила, убиства и целокупну хуманитарну катастрофу која се дешавала како у овом граду, тако и у целој Сирији. Док је био под контролом џихадиста брижном Западу је све било по мери, деца нису плакала, није било мртвих, тамо је скоро па био рај на земљи. Оног момента кад су контролу над градом преузеле снаге војске Сирије, одмах је почела брига за цивиле.

Драматична „последња јављања“, информације из прве руке о убиствима широм Алепа, о масакрима сиријске војске над недужним цивилима одједном су преплавиле медије са Запада. Сви су се дигли да попљују сиријску војску и да се председник Башар Ал Асад представи као највеће зло које је шетало земљом.  На пар места је било и порука „огрешили сте се о Босну, Руанду, немојте о Алепо“.

И одједном ми је било мука.

Часови историје на Факултету безбедности – АСФББ

проф. др Јован Мирић

Ја поново пишем о пројекту „Студија сећања“ који је покренула Асоцијација студентана Факултета безбедности Универзитета у Београду.  Просто осећам потребу да још једном похвалим иницијативу младих људи и њихову одлучност да читаву причу изгурају до краја. Досадашње трибине одржане на овом Факултету су били првокласни часови историје!

Синоћ је на Факултету безбедности одржана још једна одлична трибина. Овога пута тема је била „Психологија геноцида у НДХ – савест једног такмичара у клању“. Било је то још једно изузетно тешко, али преко потребно предавање у оквиру пројекта „Студија сећања“.

Предавач је био проф. др Јован Мирић, професор Филозофског факултета Универзитета у Београду, а модератор је био Слободан Спасић, психолог.

Полазна тачка за ово предавање је била исповест Жилета Фригановића, једног од најкрволочнијих кољача логора Јасеновац, коју је дао логорском лекару др Недељку Зецу. Комплетну исповест имате на линку ОВДЕ.

Мирић је ову тему поделио на „Општи“ и „Посебан“ део – онај који се односио на НДХ у целини, односно на конкретан случај Фригановића.  У излагању које је трајало безмало два сата на једноставан, свима разумњив начин, Мирић је покушао да објасни како је дошло до тих обичном људском мозгу незамисливих злочина усташа према, пре свега Србима, али и Јеврејима и свима који нису подржавали НДХ.

Ел Команданте…

Кинеска клетва каже:

Дабогда живео у занимљива времена!

Увек сам говорила да сама чињеница да живимо у Србији гарантује „занимљива времена“, али сам се данас уверила да, без обзира на место живљења, заиста живимо у занимљива времена.

Порука јутрос у зору

„Умро Фидел Кастро“.

‘бем ти почетак дана!

Баш ми је жао. Он је био последњи бастион. Последњи светионик. Борац за своју Отаџбину, свој народ и њихово достојанство.

Јесу Кубу уништили економски, разбили је санкцијама, али је Куба за све те године, ма колико је гушили, спутавали остала своја. Аутентична. Не нечија „продужена рука“, нека „сателит квази држава“ којом управљају САД или нека друга „светска сила“ која има комплекс Бога и себи даје улогу Праведника који одређује ко је добар а ко не.

Фидел је био револуционар, уз Че Гевару најпознатији револуционар у историји света. Фидел је био икона и легенда борбе против САД и свега што су оне представљале.  Фидел је био ауторитативан лидер. Кубу је водио пола века. Преминуо је после дуге борбе са болешћу у 91. години.

Сведоци смо одласка још једног од најзначајнијих људи из света политике. Пре тога смо „испратили“ пуковника Гадафија, а онда је отишао и Уго Чавес.

Сведоци смо нестајања једне гарнитуре лидера који су чували независност и достојанство својих земаља, не дозволивши да постану државе-марионете. Њиховим одласком полако, али сигурно, нестаје и свет који смо знали. Мења се, а нисам сигурна да су те промене на боље…

Онај „праведни“, демократски Запад је поменуту тројицу звао диктаторима.

Ја сам на њих увек гледала као на последње Мохиканце, на ков политичара који, нажалост, нестаје, изумире. Онај тип који поштује и брани своје. По сваку цену.

И данас сам баш тужна.

383 вам мајки…

„Београд и Приштина се договорили…“ видех део наслова на порталу једних дневних новина. Текст је о договору у области телекомуникација, а бројка из наслова је позивни број за оно што се самопрогласило на територији Србије, на Косову и Метохији.

Како год да преговарачи то упакују, а уз свесрдну помоћ „бот машинерије“ пакују га као велики успех са све шареним папиром и великом машном, пристајање на позивни број је још једна у низу капитулација.

„De facto“ или „de jure“, како год да окренете, званични Београд после сваког круга преговора изнова призна ту малигну творевину, а грађанима Србије све представи као још једну важну победу нашег тима.

И неки у то поверују. Искрено или по задатку, сасвим је свеједно.

А, ја се изнервирам.

Увек.

Изнова.

И, најискреније, више не знам да ли да будем бесна на себе што и даље дозвољавам да ме такве ствари поремете.

Или да се радујем јер ми још увек није испран мозак.

383!

Пас – матер – шугаву!