Јелка

ФОТО: Интернет

Има једна земља у којој све функционише сјајно.

Деца су здрава, иду у вртиће и школе. Имају лепе паркове за игру, једнаке шансе да иду у позориште, биоскоп, на циркуске представе. Ако се неко дете и разболи доступно му је лечење. Деца детињство проводе на најлепши могући начин: учећи о животу и прикупљајући успомене.

Они нешто старији имају могућност да се додатно школују, усавршавају, или да раде. Посла има за све, а приликом запошљавања једини критеријум је знање и умеће. Минималне плате су довољне за пристојан живот, али остављају и могућност да се током годишњих одмора приушти  породични одлазак на море, планину. За куповину неког кућног апарата, намештаја, за јесење трошкове – полазак деце у школу, обнављања гардеробе, припреме зимнице није био потребан „шестомесечни план“. Све то је могло да се приушти уз нека ситна одрицања. Банке дају кредите са фер каматама како би и они са мањим примањима могли себи да приуште свој кров над главом, аутомобил или нешто слично што би им повећао квалитет живота.

Они најстарији у пензију одлазе у озбиљнијим годинама, али опет још увек довољно витални да у њој могу да уживају. Довољно здрави и способни да брину о себи, али и да припомогну деци око унучића и неких других ствари. Износи на пензионом чеку су различити, у зависности од тога како су провели радни век, али је и најмањи износ довољан за оно најосновније, за пристојан и достојанствен живот. Ти најстарији нису никоме на терету.

Домови здравља или бар амбуланте постоје у сваком месту. Болнице су чисте, добро опремљене. Медицински радници љубазни, професионални, истински поштоваоци Хипократове заклетве. Увек спремни да саслушају, помогну. Имају довољно велика примања да им додатни „поклони“, „знаци пажње“, „симболични дарови“ нису потребни. Шта више, одбијају их. Свако добија шансу да се лечи и, ако болест није узела маха, излечи. Прегледи се заказују данас за сутра или најкасније за који дан. Не дешава се да је први слободан термин за неки специјалистички преглед тек кроз који месец. Не постоје Листе чекања. У болницама су добри, исправни кревети, постељина је чиста, храна, иако у већини случајева дијетална, је квалитетна и јестива. Можда није све најмодерније, али је чисто, пристојно. Здравствено осигурање покрива трошкове лечења. За захтевније интервенције које се не раде у нашој земљи новац обезбеђује Фонд, а не смс, концерти, аукције, различите хуманитарне акције. Отворено се прича о вези између осиромашеног уранијума и повећања карцинома, чак и код најмлађих, али и о погубности које су иза себе оставила бомбардовања хемијске индустрије, нафтних и електро постројења. Дозвољава се стручним лицима да причају о погубности ГМО, о неопходности опоравка Институт за вирусологију, вакцине и серуме јер су његово постојање и рад у одбрани земље једнако важни као артиљерија. Лекари који о томе причају нису проглашени за ретроградне, паничаре, нису на стубу срама и нису легитимна мета за увреде.

У вртићима, школама, на факултетима учитељи, наставници, професори се баве децом, младим људима, тиме како да их што боље науче и припреме за живот. Они су ауторитети, правични свесни да имају велики утицај на формирање личности. Баве се децом, не папирологијом, семинарима, лиценцама. Знају да ће им посао сачувати знање и приступ деци, преданост раду, а не улизивање, припадност некој опцији. Растерећени су и посвећени томе да своје знање што боље пренесу онима који долазе. Не страхују да ће им се лоша оцена неком татином сину, кћерки, која је одраз знања, обити о главу као бумеранг. Не стрепе од реакције родитеља на ниску оцену, казну.  Школе нису легла наркоманије, деца у школском дворишту не дилују дрогу, у тоалетима не снимају секс између основаца, деца не трпе вршњачко насиље, опет пред камерама најмодернијих телефона.

Закон и право се поштују. Тачно се зна ко је полиција, ко су криминалци, ко је судство. Разлике, границе су јасне. Нема сивих зона. Полиција ради свој посао, прикупља доказе, хапси. Судство доноси пресуде на основу изнетих доказа, поштује се закон, не директиве разних моћника. Криминалци су криминалци не контроверзни бизнисмени или жестоки момци. Не дешава се да су „од раније познати полицији због насилништва, диловања дроге, убиства“, а да се слободно шетају улицама. Њихова имена се спомињу искључиво у рубрикама Црна хроника, никако у одељку Познати. Особе које своје тело, сексуалне услуге продају за скупе дарове, путовања, неке повластице се називају курвама, проституткама, сматрају се неморалним, лаким без обзира на пол, да ли су жене или мушкарци. Не зову се старлетама и не даје им се простор у јавности, не представљају се као узори.

Новинари раде свој посао. Преносе вести, објективно извештавају. Не постоји цензура, директиве како се шта прати, ко се критикује, ко велича. Нема страха од одмазде, нема заштићених о којима се никад не пише. У новинама се не баве сексуалним животима, навикама неких индивидуа које су познате само по томе што су пред ТВ екранима имале секс, или што на друштвене мреже постављају фотографије на којима су ко од мајке рођени. Не праве се хероји и узори од курви и криминалаца, простор у новинама добијају они који то заслужују. Нема сензационалистичких наслова само зарад подизања тензије. Насловне стране нису полигон за теорије завере, промовисање злочина. Истрагама убиства се бави полиција, не новинари. Злочини над децом нису шанса да се до најситнијих детаља опишу последњи тренуци живота тих недужних бића. Поштују се бол породице због губитка и мртви се не развлаче месецима, годинама по новинским ступцима.

Администрација у Општинама, Судовима, функционери, политичари… сви они знају да су сервис грађана и да је њихов задатак да раде у интересу свих грађана, а не личном интересу. Послови од општег интереса се додељују онима са најбољом понудом, не по кумовским, партијским и „дођеш ми 50%“ линијама.  Поверен посао не схватају као прилику да обезбеде 17 колено, већ да допринесу општем повећању стандарда, могућношћу да ураде нешто од општег интереса.

У ТАКВОЈ земљи је сасвим легитимно да се за јелку на градском тргу да новац којим би могла да се опреми једна амбуланта, школа, којом би могли да се купе неки медицински апарати, болесни пошаљу на лечење у иностранство, лекари на специјализације.

Јер у ТАКВОЈ земљи све функционише и тај вишак новца и може да се потроши на хир.

Нажалост, Србија није ТА земља.

И, нажалост, само у Србији такав фијаско се преименује у донацију и прође прича.