Црна хроника

Фото: интернет

И данас,  као и готово сваки дан, електронска издања разних дневних новина, различити сајтови, су препуни вести из рубрике „Црна хроника“. Увек се налазе на  ударним позицијама, најчешће уз „етикете“ које додатно привлаче пажњу „монструозно“, „трагичо“, „хорор“, „крвави пир“ . Као да постоји нека врста директиве да се сваки напад, туча, убиство представи што бруталније, крвавије. Као да треба да се навикнемо на такве ствари, да их прихватимо као нешто нормално, свакодневно, нешто што не треба да нас изненађује. „Новинари“ и „уредници“ се просто утркују ко ће бити бруталнији у описима трагедије, иде се до најситнијих могућих детаља и тензија се држи данима на најпримитивнији, најприземнији начин, без трунке поштовања према болу породица настрадалих. Трагедијама се баве искључиво у сврху подизања рејтинга. Тираж, „кликови“, бројачи посета су једино што је битно, све друго се баца у блато.

Како се сви ти текстови врло мало разликују, тако се и коментари испод њих полако „униформишу“. Један део пљује власт као  највећег кривца за стање у земљи које је и довело до пораста  најтежих кривичних дела извршених на изразито бруталан начин. Други све стављају под капу „постали смо такав народ“ и сличне формулације којима генерализују ствари, и прихватају неку врсту колективне кривице – ми смо такви, зли монструми.

Зашто ово данас пишем?

Прегледала сам неке необјављене текстове на блогу и наишла на овај нацрт текста, написан почетком јула 2016. кад су новине до детаља извештавале о убиству и силовању трогодишње девојчице. Нажалост од тог убиства  на овамо било је још сличних, нажалост биће их и убудуће. Медији се на исти, сензационалистички начин баве тим кривичним делима, не штедећи породице додатног бола. Нажалост и коментари су исти.

И моја реакција, сваког дана кад прочитам такве коментаре је иста, као тог 11. јула 2016. кад је настало оно што следи:

 

Нисмо ми болестан народ. Нисмо ми манијаци, убице. Није то „лична карта“ нашег народа.

Проблем је што има појединаца који нису здрави, а немају дијагнозу, самим тим не добијају адекватну терапију. То је проблем. Нисмо ми болестан народ.

Најлакше је рећи „Какви смо то постали?“ или „Ето, то је Србија“ или нешто слично.

Не!

Србија није болесник који силује и убије трогодишње дете.

Србија нису ни три младића који силују девојчицу од 15 година.

Србија није ниједан поремећени идиот који је починио неки злочин.

То су појединци, не народ!

Не дозволимо да нам свакодневним форсирањем најбруталнијих убистава усаде уверење да смо поремећени умови и да нам се све лоше ствари дешавају јер смо болестан народ.