Постоје људи које на прву лопту заволимо, без неког конкретног разлога. Једноставно, већ при првом сусрету се ушуњају у срце, ту се сместе, без намере да икад изађу.
Наша „прва лопта“ је била… Па, рецимо, чудна, можда чак и поприлично џомбаста. У друштво сам упала као аутсајдер, неко ко ту не припада ни по којем основу, али су ме готово сви прихватили. Или су бар одавали утисак да су ме прихватили. Сви осим Њега. Од старта је имао гард. Није имао проблем да ме пресече у неким мојим филозофирањима, да ми каже да гурам нос где му није место и да је најбоље да ћутим.
Мени неко каже да ћутим?!
Мислим да је управо такав његов став довео до тога да од све Браће Пријатеља, које неизмерно волим, управо са њим имам посебан однос.
Умела сам да кажем да је према мени имао неколико „нивоа одбране“. Прво бих налетела на минско поље. Ако то претекнем чекао ме је широки канал са пиранама. Ако бих и њега неким чудом прескочила ударила бих на високи бедем, а после њега је стајала ограда кроз коју је протицала струја. Кад сам му то једном споменула насмејао се и прокоментарисао: Било је и више препрека. Баш се трудио да ме држи на дистанци. Најпре због посла којим сам се бавила. Није волео моју браншу, никако је није волео. А није јој ни веровао. Више пута се опекао и… Ја сам била нека врста колатералне штете.
Време је пролазило, и, ма колико се у старту чинило немогућим, одбране су падале једна за другом. Сећам се дана и околности које су довеле до тога да „заборави“ на моје име. Анђеле је била реч којом ми се обраћао. Он је био Срце моје. Али чак и тада покушавао је да одржи бар неку дистанцу јер је сматрао да ми дружење са њим није потребно у животу. Сматрао је да то није добро за мене.
Ја, баксуз, увек сам највише желела оно што није добро за мене.
Једном сам му у шали рекла да сам прешла дуг пут и да на старту нисам веровала да ћу се икад ослободити улоге главног негативца. Насмејао се и рекао. Ни ја!
Једини је од Браће Пријатеља кога никад нисам назвала Братом, али сам га волела као да ми је најрођенији.
Од њега, као и од остале Браће Пријатеља, научила сам много. О животу, пријатељству, искрености, подршци… О рату и миру, о поверењу и издаји, о победи и поразу.
Много лекција, а опет премало… Још толико тога је могло да се научи од њега…
Мислим да од смрти мог оца нисам осећала оволику тугу, бол, немоћ… Чак ни оно да Бог увек прво узме оне најбоље не помаже. Не у овом случају.
Оно што знам је да је небески чопор сад бројнији за још једног вука, правог вука!
И, знам и то да је горе све више вас правих људи и да сте се лепо окупили.
И знам да се за јунаком не плаче, али…
СС, Срце моје…
Била је част звати те фамилијом.
Нека те анђели чувају.
ИвинСвет 
Постави коментар