kosovo srce srbije– Еј Црноришче, да ли се на ову страну иде према Косову?

– Јесте на ту, али и на ону тамо, и на ону онамо и на ону страну са које си дошао. Што се чудиш, сваки ће те правац тамо одвести. Данас у Србији нема другог пута до пута на Косово или са Косова.

Ова 2015. година за мене је, дефинитивно, година ходочашћа. После пута на Крф током Васкрса, посете острву Видо, наклону над Плавом гробницом, посете Српској кући, споменику Дринске дивизије и месту на коме су се искрцали српски војници после преласка преко Албаније, поновног одласка на Српско војничко гробље у Солуну, овај Видовдан сам провела на светој српској земљи. Три дана, колико сам провела на Косову и Метохији била су премало да обиђем све, али је један тренутак на КосМету довољан да продишете пуним плућима и да вам срце и душа заувек остану тамо.

Сам одлазак пратило је много перипетија, толико да се негде јавила мисао да можда овога пута и не треба ићи. Жеља је превладала, победила здрав разум и реалност ситуације и кренули смо. Нећу превише детаљисати о самом путовању, емоцијама које су ме протресле толико јако да је све изазвало бригу сапутника, пустићу да фотографије говоре, али и изнећу нека своја запажања. Само ћу рећи да, за разлику од уобичајених посета КосМету за Видовдан, наша се прилично разликовала. Можда и зато што смо већи део провели у подручјима у којима је српски народ мањина, пролазили кроз енклаве, на север КосМета нисмо ни отишли.

Пре него прича заиста почне на прави начин само још једну ствар да напоменем: мислила сам на комшилук, као што мислим сваки пут кад обиђем неку српску светињу, али овога пута сам посебно мислила на троје комшија, надам се да ми остали неће замерити:

Плетеније Словес, Облоговани, Сејо били сте са мном…

Можда је до мене, али сам на КосМету продисала пуним плућима. И сваки део сам осећала као свој. И сваки поглед на неку од наших светиња је изазивао понос, и доносио тугу. Такву мешавину осећања одавно нисам имала…

Оно што је, чини ми се, оставило најјачи утисак, или је, просто, мене посебно заболело, ваљда зато што сам то доживела као пораз свих нас, пад на једном од најважнијих испита, је поштовање које шиптарска власт и шиптарски народ имају према терористима које они славе као хероје. Готово свако место има своје велике споменике подигнуте у њихову част. Сваки „виђенији“ терориста који је погинуо током „милосрдних часова демократије“ добио је споменик у природној величини. Споменици постоје и у неким „недођијама“, местима погибије великог броја терориста који су убијени у сукобима са припадницима Војске Србије и свих оних који су као редовне или добровољачке снаге браниле српски народ, српску земљу, српске светиње на Косову и Метохији. Они своје мртве нису заборавили, подигли су им споменике. Они своје живе хероје, како називају терористе, не испоручују Хагу, не гурају у превремену пензију, нису их се одрекли, нису их понизили. Видели смо огромни билборд који прекрива зид вишеспратнице са сликом Харадинаја у униформи, на пар места смо наишли на, ваљда, просторије терористичке организације УЧК.

И тај моменат кад се суочите да сви други народи оне које сматрају херојима славе, само су српска власт и део српског народа оне који су као припадници регуларне војске бранили земљу окарактерисали као злочинце, бацили их у тамницу или испоручили Хагу, пљунули на њих, маргинализовали их, тај моменат заболи као да вам се нешто забија у срце.

Има она да како се опходиш према мртвима, онима који су дали свој живот да би тебе одбранили, тако ће ти и бити. Власт и део народа су мртве заборавили. Живе би, најрадије, да пребаце међу мртве. Однос државе, народа према војницима, ветеранима и мртвима, говори много тога. Шаље јасну поруку. Њихова је бићете хероји. Наша је бићете заборављени. Доле сам, можда и коначно, схватила речи Браће да ће сутра неки нови клинци добро размислити пре него се ухвате пушке и крену у одбрану Отаџбине кад виде како се држава односи према онима који су је бранили ’90-тих година прошлог века.

Тај осећај ме је пратио током целог боравка на КосМету.

spomenik knezu lazaruСрпске светиње… Прво што смо видели је црква Светог Марка у месту Шилово. Специфична и због тога што се поред ње налази велики споменик Кнезу Лазару. Споменик је био у Гњилану, али је срушен 1999. Американци су га потом пренели у Прилепац, родно место Кнеза Лазара, али су га Шиптари и тамо срушили. После неколико година лежања у неком магацину у некој од база, споменик је пребачен у Шилово и сад је тако постављен да гледа на Прилепац.

Рушевине манастира Светих Арханђела поред Призрена, задужбине цара Душана, места на коме је био сахрањен српски цар. Делови светиње из 14. века. Место ушушкано у клисури реке Бистрице које одише историјом. У јуну 1999. отет је и убијен отац Харитон, у августу 2000. пронађени су његови остаци који су сведочили о голготи кроз коју је прошао. Глава оца Харитона никад није пронађена. Иако под заштитом војника немачког КФОР-а манастир је 2004. запаљен, али је последњих година обновљен и поново је оживео.

Богородица Љевишка у Призрену је задужбина краља Милутина, саграђена на остацима немањићке цркве, током турске власти је била претворена у џамију. Због изузетне вредности фрескописа и архитектуре УНЕСКО је Богородицу Љевишку уврстио у светску културну баштину. Током 17. марта 2004. црква је запаљена, а фреске су знатно оштећене. У току је обнова цркве која је сада опасана жицом, закључана, са очигледним траговима паљевине, рушења, уништавања… Само једна у низу тешких слика са КосМета.

Дечани… На путу ка манастиру дочекао нас је пункт КФОР-а. Кажу срећа је што су ту Италијани, да су Немци Дечани би, вероватно, делили судбину Богородице Љевишке иако се и они налазе на листи светске културне баштине. Дечани су задужбина краља Стефана Дечанског. Довољно је да кажем да су пет минута пре него смо дошли отворили, а пет минута након што смо обишли манастир и затворили ћивот са моштима Стефана Дечанског, а сви који су желели имали су прилику да целивају мошти.

Пећка Патријаршија… На почетку пута који води ка Патријаршији пункт, рампа, записивање података… Кад прођете кроз врата Патријаршије, на којима стоји умрлица са сликама Срба убијених у кафићу „Панда“, као да сте се вратили пар векова уназад. Мир, тишина, спокој је, заправо, права реч која описује Пећку Патријаршију без обзира да ли се налазите унутар манастира или седите на клупи поред поточића. Унутар самог манастира удишете историју. Оно што сам ја осетила на овом месту нисам никад раније. Сваки пут кад бих дотакла зидове, фреске осетила бих као да нека ватра, струја из шаке креће према рамену и као да ми нека сила не дозвољава да померим, одвојим шаку од зида. Звук звона Пећке Патријаршије још увек чујем у ушима…

Манастир Зочиште у близини Ораховца, посвећен Светим врачима Козми и Дамјану, септембра 1999. шиптарски терористи су минирали и уништили. Том приликом су уништене многе вредне фреске, иконе, и други предмети. Уништено је и српско гробље. Данас је и овај манастир опасан жицом, обновљен је 2004. од камена старог манастира, и скоро је идентичног изгледа као стари. Постављене су фотографије како је манастир изгледао након минирања које се догодило по доласку Немаца у саставу КФОР-а.

Плоча у Прилепцу

Плоча у Прилепцу

На Видовдан сви путеви воде на Газиместан. Првобитна замисао је била да и нас одведе тамо, али смо, некако у последњем тренутку одустали од тога. Уместо на Газиместан отишли смо у Прилепац, родно место кнеза Лазара. На том месту, поред спомен плоче коју сваке године на Видовдан Срби из околних места износе на Оџин камен, на коме се налазила средњевековна тврђава, пуца сјајан поглед на овај део Србије, али и на Биначку Мораву која вијуга у клисури подно брда. Занимљив податак је да се Срби из овог дела Косова и Метохије за Видовдан окупљају баш у Прилепцу на коме се организују разноврсне манифестације уз иће, пиће и културно-забавни програм.

Последња станица овог путовања био је манастир Драганац. Први пут се помиње у 14. веку, а добио је име по Лазаревој кћери Драгани. Садашњи манастир је изграђен на остацима средњевековног, а новчани прилог за његову обнову дао је и кнез Михаило Обреновић. После Другог светског рата ту је било сиротиште, а потом је потпуно опустошио. Тек 1999. монаси су се вратили па је манастир поново заживео. Данас је једини у источном делу Косова и Метохије. У његовом подножју је извор лековите воде.

До неког новог одласка на КосМет…

 

Манастир Светих Архангела

Манастир Светих Архангела

Гроб Цара Лазара

Гроб Цара Лазара

Манастир Светих Архангела

Манастир Светих Архангела

Црква Богородице Љевишке

Црква Богородице Љевишке

Унутрашњост Цркве Богородице Љевишке

Унутрашњост Цркве Богородице Љевишке

Унутрашњост Цркве Богородице Љевишке

Унутрашњост Цркве Богородице Љевишке

Манастир Високи Дечани

Манастир Високи Дечани

Унустрашњост манастира Високи Дечани

Унустрашњост манастира Високи Дечани

Ћивот са моштима Стефана Дечанског

Ћивот са моштима Стефана Дечанског

Пећка Патријаршија

Пећка Патријаршија

Пећка Патријаршија

Пећка Патријаршија

Пећка Патријаршија

Пећка Патријаршија

Манастир Зочиште

Манастир Зочиште

Манастир Зочиште

Манастир Зочиште

Манастир Драганац

Манастир Драганац

Advertisements

Коментари на: "Сви путеви воде на КосМет" (17)

  1. Хвала Ива!!!
    Прећутао сам свој боравак у завичају свога оца, на последњи Ђурђевдан, 18 км. узводно Бистрицом од Призрена. Бејах колачар у порти сеоске цркве где се окуписмо и ове године из свих крајева Србије… А затим обиђосмо рушевине.
    Неколико непосредне и питоме деце муслиманске вероисповести радосно је стајало све време уз ограду и пред дверима цркве Св. Ђорђа, из 17 века, у којој је и блаженопочивши нам патријарх Павле неколико пута богослужио…
    Потом се вратисмо…

    • Поздрав, Пријатељу.
      Двоумила сам се да ли да уопште нешто стављам на блог, али сам на крају преломила и одлучила да то урадим, како због нас којима су Косово и Метохија у срцу, тако и због оних који никада нису имали прилике да посете КосМет и не схватају зашто толико причамо, пишемо, зашто се на све начине боримо за њега. Да виде да то није само комад земље, већ да је то колевка наша…

  2. Да-Бог-да се множили на Космету и свуда, ви млади, што више младих, јер док се тамо иде, дотле је наше. Амин!

    • Изгубљено је само оно чега се одрекнемо. А докле год се бар један од нас није одрекао, наше је.
      Свако добро.

  3. Као и увек до сада, уживао сам читајући твој текст.Хвала што си ово поделила са нама. Слике су прелепе !!!

    • Хвала, Владо.
      КосМет је прелеп, било је лако направити добре фотографије…
      Поздрав и свако добро.

  4. Vida Iovanovici рече:

    Предивно!Хвала за пост ! Косово је Србија!

    • Видо,
      хвала на посети и коментару.
      Било, јесте и биће.
      Поздрав и свако добро.

  5. Иво, уради нешто мало а значајно – пребаци назив свог блога у ћирилицу. Све приче о томе да је написано латиницом лакше за претраживање више не стоје.

    • Мала ствар за човека, велика за нашу ствар.
      Поздрав и свако добро.

      • Сјајно, честитам!
        Кад би сви били тако предузимљиви у ономе што је општа корист, много шта би кренуло на боље … !

        • Кад сам отварала блог, колико се сећам, аутоматски је преузето име на латиници и то је тако остало. У старту је била предност латиничног писма у претрагама…

  6. Ево једне занимљивост у вези с писмом: име „србски“ је моје прво име те врсте на интернету, из времена кад није могло да се напише ћирилицом, па се, у ствари, састоји од латиничних слова и једног броја.
    Тако смо се довијали, а лакше је било коришћењем великих слова: један мој познаник Зоран је име правио од броја три и великих латиничних слова: ЗОРАН. Није било тешко направити такве комбинације, колико је било тешко наћи такву која се поклап с твојим именом, или бар надимком 🙂

    • Е, лако је теби. Хајде испиши Ивин Свет латиничним словима, а да изгледа као ћирилица 🙂
      Поздрав, свако добро

      • Ни јa никако нисам могао своје име да напишем тако, зато сам измислио
        „cp6cku“. Поздрав!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

ipokeva.wordpress.com/

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

Магацин

Национални портал

%d bloggers like this: