Некад и сад


politika naslovna strana 1941.

Ово је један од оних текстова које сам написала, али нисам кликнула оно дугменце са десне стране „Објави“. Прво јер сам га написала за себе, у тренутку, после сазнања да су генијалци који воде земљу потписали још једну верзију капитулације. Само сам желела да избацим све оно што ме тишти.

У првој верзији текста било је пар датума којима сам желела да повучем паралелу између 1941. и 2015. Онда сам га дан касније прочитала и допунила још неким датумима. Па сам га још једном прочитала и додала још неке датуме и… Заиграла се…

Онда је „преспавао“ и кад сам га ујутру прочитала схватила сам да је предугачак и да, вероватно, нико неће имати времена ни воље да га чита кад буде видео колико ту материјала има.

И тако је стајао скоро месец дана… А онда сам данас објавила текст о Крфу који је, заправо, сликовница, потом и текст о „јединственом обележавање“ и поглед је поново скренуо у лево, у текстове који нису објављени, у нацрте.

И, преломила сам. Није ме било дуго, данас три објаве. Онако, праве, у мом стилу. Па, ко има воље нека прочита и ову.

И, да, слободно у коментарима допуните текст. Сигурно сам нешто изоставила…

25. март 1941. по одлуци Крунског савета Драгиша Цветковић, председник Владе, и Александар Цинцар-Марковић, министар иностраних послова, и немачки Министар иностраних послова Улрих Фридрих Вилхелм Јоахим (фон) Рибентроп у дворцу Белведере у Бечупотписали су протокол о приступању Југославије Тројном пакту сила осовина.

27. март 1941. група високих официра Југословенске армије који је предводио бригадни генерал војног ваздухопловства Боривоје Мирковић, извела је Војни пуч којим је сменила трочлано краљевско намесништво и Владу Цветковић-Мачек.

6. април 1941. У 6:30 ујутру, без објаве рата, силе Трећег рајха су напале Краљевину Југославију. Њихове ваздушне снаге су бомбардовале Београд користећи 234 бомбардера и 120 ловаца (укупно 484 авиона 6. и 7. априла). Авиони су полетели из Беча, Граца и Арада. Град је бомбардован у четири налета 6. априла, и поново 7, 11. и 12. априла 1941. Употребљено је око 440 тона запаљивих бомби. Главни град тада је од бомби бранио елитни Шести ловачки пук, јединица противваздушне одбране Ваздушне зоне Београд. Нигде нису објављени званични подаци о томе колико су авиона оборили југословенски пилоти, али се наилази на податке од 42 до 48 оборених авиона. У борбама је тада погинуло 11 југословенских пилота. У бомбардовању Београда 1941. погинуло је 2.274 људи, мада те процене иду до бројке од 4.000. Порушено је 714 зграда, веома оштећено 1.888 зграда, делимично оштећено 6.829 зграда, укључујући део Старог двора чија је купола срушена. Тешко је оштећена Вазнесењаска црква у којој је било верника. Процењује се да је том приликом погинуло и рањено неколико стотина цивила. Велики број цивила погинуо је и кад је директно погођено склониште у Карађорђевом парку. Најзначајнији споменик културе уништен у бомбардовању је Народна библиотека на Косанчићевом венцу, подигнута 1832. Била је то једина национална библиотека која је намерно нападнута и уништена, а у пожару, изазваном запаљивим бомбама, нестао је цео фонд од око 350.000 књига, укључујући средњовековне списе непроцењиве вредности. Библиотека је имала и збирке турских рукописа, више од 200 старих штампаних књига од 15. до 17. века, старих карата, гравира, уметничких слика и новина, као и све књиге штампане у Србији и суседним земљама од 1832. После Београда бомбардовани су Краљево, Ниш и још многи градови.

17. април 1941. у 21 час у Београду је потписано примирје са Немачком које је означило капитулацију Краљевине Југославије.

16. април 1944.  Београд су три године касније савезници бомбардовали 11 пута! Инфраструктура је бомбардована три пута у априлу, два пута у мају, по једном у јуну и јулу и четири пута у септембру 1944. Најтеже жртве забележене су током априлског бомбардовања 16. и 17. априла 1944.што се поклопило са првим и другим даном православног Ускрса. Главна јединица у овој акцији била је америчка 15. ваздухопловна јединица. Учествовало је 600 бомбардера, који су са 3.000-5.000 метара испуштали „тепих бомбе“. Противавионска одбрана није постојала. Више погинулих је било током 16. априла. Бомбардовање је настављено већим интензитетом 17. априла, када је погођен концентрациони логор „Сајмиште“. У логору је погинуло 60 логораша, Срба и Јевреја, а око 150 је рањено. По немачким изворима том приликом погинуло је 1.160 Београђана, 343 немачких и 96 италијанских војника, од тога 250 немачких војника на главној железничкој станици, а у складишту Баново Брдо 46 Немаца и 96 Италијана. Повређено је преко 5.000 цивила. Прелиминарни подаци до којих је дошла Југословенска влада у избеглиштву говорили су о око 3.000 жртава у Београду и 1.200 у Земуну. Архивска грађа у Земуну говори о 154 погинула и сахрањена човека. По подацима београдских гробља, сахрањена су 453 идентификована леша, 104 неидентификованих мушких, 93 женских и 28 деце (укупно 668). Званично објављени циљеви бомбардовања били су: колосеци Београд-Сава, Земунски аеродром и фабрике авиона Рогожарски и Икарус. Уништене су у Земуну фабрике Икарус, Данубијус, Змај, Телеоптик, земунска железничка станица и аеродром. У Београду је оштећена фабрика Рогожарски и стамбени блокови око ње, бродоградилиште, рафинерија на Чукарици и део београдске железничке станице. Оштећени су и мостови на Сави и Дунаву. Приликом ускршњег бомбардовања 1944. године срушено је тадашње породилиште у Крунској улици, које је било на месту где се данас налази Завод за заштиту здравља студената. Разарања су била највећа у области Бајлонове пијаце где је погинуло 200 људи од залутале бомбе. Погођена је Палата Албанија (погођено је склониште у коме су сви изгинули), Теразије, Технички и Правни факултет, више болница, хуманитарних институција и цркава. На једној од неексплодираних бомби је био натпис: „Срећан Ускрс!“. Према немачким проценама страдало је око 4000 људи а према проценама амбасаде САД 2.271. Београд је од стране савезника поново бомбардован 21. априла, 24. априла, 18. маја, 6. јуна, 8. јула, и 3. септембра 1944.

14. октобар 1944. Битке за ослобођење југословенске престонице отпочеле су 14. октобра. У њима су учествовали црвеноармејци 4. гардијског механизованог корпуса, затим 73. и 106. гардијска и 236. стрељачка дивизија, артиљеријске бригаде, артиљеријски, минобацачки и самоходно-артиљеријски пукови, зенитно-артиљеријска дивизија и три засебна зенитно-артиљеријска пука. Са југословенске стране у биткама за Београд учествовало је осам дивизија Прве пролетерске и 12. пролетерске бригаде. Прве су у град ушле јединице 4. гардијског механизованог корпуса генерала Жданова и југословенске дивизије пуковника Јовановића. Командант 4. гардијског механизованог корпуса наредио је совјетским тенкистима да на тенковима повезу борце Прве пролетерске бригаде који су тако извршили десант. Велику помоћ јединицама Црвене армије пружио је мајор НОВЈ Марко Шијан. Он је совјетској команди ставио на располагање план града на коме су била обележена главна непријатељска митраљеска гнезда. Престоница Југославије у потпуности је ослобођена нешто касније, после жестоких борби. Било је то 20. октобра 1944. Београђани су са одушевљењем дочекали своје ослободиоце. Дан раније, 19. октобра, југоисточно од Београда ликвидирана је немачка војна групација у којој је било 20 хиљада војника. Наредног дана, 21. октобра, јединице Трећег украјинског фронта ослободиле су Краљево. Тако је пресечена железничка магистрала Београд – Солун, тј. коначно је решен и други задатак Београдске операције. Трећи задатак операције био је да се одсеку правци повлачења немачке групе армија „Е“ према Мађарској дуж Јужне и Велике Мораве. И он је решен у координацији са јединицама 13. корпуса НОВЈ и 2. бугарске армије. Захваљујући успешним заједничким операцијама ослобођени су стратешки важни градови Ниш и Лесковац. Јединице групе армија „Е“ биле су принуђене да ужурбано мењају правац повлачења и кренуле су према планинама Црне Горе и Босне, где су углавном разбијене. У Београдској операцији погинуло је око 4500 и рањено преко 14 хиљада бораца Црвене армије и њених савезника. Вермахт и његови савезници изгубили су 45 хиљада људи.

12. март 1946. ухапшен је Драгољуб Дража Михаиловић, армијски генерал и начелник Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини, министар војске, морнарице и ваздухопловства Краљевине Југославије и оснивач Равногорског покрета.

15. јула 1946. Дража Михаиловић је проглашен кривим по осам тачака оптужнице, за велеиздају и као ратни злочинац. Генерал Михаиловић је 15. јула 1946. осуђен на смрт стрељањем, трајан губитак политичких и грађанских права као и одузимање целокупне имовине.

17. јул 1946. генерал Дража Михаиловић је стрељан. Ни данас, скоро седам деценија касније, нису до краја разјашњене све околности његове смрти.

21. јул 1948. у Дому гарде у Топчидеру у Београду је одржан Пети конгрес Комунистичке партије коме је присуствовало 2.344 делегата од укупно 468.175 чланова КПЈ. Главна тема конгреса била је Резолуција Информбироа и подршка југословенског руководства у отпору Информбироу. пилог Конгереса је чувено „НЕ“ Стаљину.

9. јул 1949. први затвореници су стигли на Голи оток (затвор је почео да се гради почетком 1949.). Одлука о његовом формирању донета је најужем руководству КПЈ са циљем да се ухапшеници, који су подржали Резолуцију Информбироа и били присталице Стаљина и Совјетског Савеза у борби против Југославије, изолују од осталих затвореника. Званичне процене, које је направио Савезни секретаријат за унутрашње послове СФРЈ јуна 1963, наводе да је кроз Голи оток прошло 16.101 затвореник – 15.173 мушкараца и 928 жена, од којих је током издржавања казне страдало 413. Према неким другим проценама број затвореника је био око 30.000, од којих је страдало око 5.000. Према званичним подацима, највећи број ухапшеника био је из редова Југословенске армије, њих 3.592 односно 22%. То су били углавном официри који су у затвор слати одлукама војних судова, који су их осуђивали на казне затвора од 3 до 20 година затвора. Иако су цивилини ухапшеници пуштени 1956. године, војни ухапшеници су задржани још две године – до 1958. По званичним подацима, национална припадност највећег броја затвореника је, очекивано, била српска – њих 44%, а на другом месту су Црногорци 21,5%. Најмлађи затвореник био је Вуксан Кнежевић стар 17 година, ухапшен 5. септембра 1949. Затвореници су током издржавања казне обављали су најтеже физичке послове – радили су у каменолому, лети на температури од око 35 до 40 ºС, а зими по јаким бурама. Преко 90% ухапшеника је у затвор дошло без судског процеса већ по „партијској казни“, без пресуде и одређене дужине казне. Затвореници су се делили на „банду“ и „ревидиране“.„Голооточани“ су и после издржане казне били проказани и жигосани у друштву, нико са њима није смео јавно да се дружи и састаје и тешко су добијали било какав посао. На чланове породице се вршио притисак да их се одрекну, а на брачне другове да се разведу.

13. јул 1968. у биоскопу „20. октобар“ у Београду током пројекције филма „Рисифи у Панами“, у 21,05 одјекнула је експлозија. Испод седшта 6 у 16 реду била је постављена бомба, од чијег активирања је преминуо Сава Чучуровић, док је Магдалена Новаковић изгубила обе ноге. Лакше је повређено 76 особа. Био је то највећи терористички напад у новој држави, а за њега је оптужена усташка емиграција.

25. септембар 1968. нова експлозија у Београду у гардероби Железничке станице. Лакше и теже је повређено 13 људи. У децембру је пронађен кривац Миљенко Хркач. Тек након трећег процеса Хркач је 30. децембра 1976. правоснажно осуђен на смрт стрељањем. Казна је извршена 10. јануара 1978. и то је, према неким подацима, последња смртна казна због политичког тероризма.

Jесен 1970. МАСПОК или како неки зову „Хрватско прољеће“, је подршком Савеза комуниста Хрватске достигао свој врхунца. Покрет се, између осталог, залагао и за трансформацију Југославије у конфедерацију којом би Хрватска стекла властиту војску и постала самостална чланица Уједињених нација. У децембру 1971. похапшени су поједини активисти, неки осуђени на виђегодишњи затвор. Хрватски извори наводе да је слободе лишено више од 2.000 људи. Оно што нису успели да остваре кроз МАСПОК, Хрвати су добили Уставом из 1974. који је републикама дао уставну подлогу за осамостаљење.

4. мај 1980. на Клиници за срце и крвне судове Клиничког центра у Љубљани умро је Јосип Броз Тито, доживотни председник СФР Југославије и Савеза комуниста Југославије. Његова смрт је, по мишљењу многих историчара, означила почетак распада СФР Југославије.

11. март 1981. у Приштини су почеле демонстрације албанских студената који су протест желели да представе као социјални бунт, али су врло брзо почели да траже статус Републике за Косово. У Манастиру Пећка патријаршија је у ноћи између 15. и 16. марта избио пожар у коме су изгорели неки објекти, али није било повређених. Када је 26. марта на КосМет стигла Штафета младости студентима су се придружили и остали грађани Албанци који су, између осталог, узвикивали пароле „Косово република“ и „Хоћемо уједињење свих албанских земаља“.

19. новембар 1988. на Ушћу је одржан скуп под називом Митинг братсва и јединства. Према државној штампи, на њему се скупило око милион људи, а према другима, неколико стотина људи. Митинг на Ушћу је замишљен као највећи од свих окупљања, а велике групе људи су долазиле из целе Србије фабричким и јавним аутобусима који су закупљени за ову прилику. Милошевић је поновио свој и циљ Србије према слободи и једнакости Србије унутар Југославије. Многи кажу да се тим митингом Слободан Милошевић устоличио на месту лидера свих Срба. Оно што ја памтим ево већ 27 година је једна парола са тог митинга „Браћо Словенци, нек вам је на знање, контрареволуција на Косову, 7 година траје“.

gazimestan sloba28. јун 1989. тачно шест векова после Косовске битке на Газиместану је одржана централна прослава обележавања 600 година од Боја на Косову. Легендарна сцена, Слободан Милошевић са позорнице високе 18 метара пред, процене су се кретале између 1,5 и 2 милиона људи, одржао је говор који га лансирао у орбиту. Тог тренутка за неке је Слоба постао нови Лазар, онај који ће помоћи васкрсење Србије.

20. јануар 1990. у Београду је одржан 14. ванредни конгрес КПЈ. После два дана вербалног рата, словеначка делегација напустила је конгрес. Хрватска делегација није хтела да се конгрес настави без присуства словенчаких делегата, па је и она напустила конгрес. Након овога долази до распада СКЈ, што је био увод у распад социјалистичке Југославије.

9. март 1991. у Београду су одржане демонстрације против Слободана Милошевића које је предводио Српски покрет обнове Вука Драшковића, у то време најјачег опозиционог лидера. Демонстранти су тад заговарали промену система, и позивали се на демократизацију и националну обнову државе. Драшковић је тада себе представљао као изразитог националисту коме су интереси Србије и српског народа на првом месту. Данас је један од најватренинијих аутошовиниста. Демонстрације су, иначе, биле забрањене. Полиција је од раног јутра блокирала прилазе Београду у намери да спречи долазак присталица опозиције из унутрашњости земље.У протестима је учествовало више десетина хиљада грађана, неки изворе тврде да их је било свих 100.000. Основни захтев била је смена тадашњег првог човека РТС-а Душана Митевића и још четворице уредника због увредљивих коментара на рачун опозиције. Око поднева полиција је кренула у акцију разбијања демонстрација из правца Француске и Улице Васе Чарапића. Пред налетом полиције, лидери опозиције и део њихових најближих присталица склонили су се у Народно позориште. На батинање демонстраната, лидер СПО Вук Драшковић је са балкона позоришта позвао на „јуриш” после чега су почели окршаји. У намери да разбије демонстрације, полиција је употребила сузавац, водене топове и гумене метке, а у акцију је била укључена и коњица. Више пута сам писала о овом догађају (9. март – 22 године касније), сада ћу само рећи да су епилог тих демонстрација двоје мртвих, тенкови на улицама Београда и клица раздора у српском народу која је расла и данас буја свом снагом.

12. март 1991. у Београду је врх ЈНА одржао састанак са Председништвом СФР Југославије како би га убедило да прогласи ванредно стање што би дозволило ЈНА да преузме контролу у држави. Министар одбране Вељко Кадијевић је изјавио да постоји завера да се разбије држава, означивши новоизабране владе сеционистичких република као марионете Запада. Хрватски делегат Стипе Месић је бесно одговорио на предлог о увођењу ванредног стања, оптуживиши Јовића и Кадијевића да покушавају да искористе армију да створе Велику Србију и изјавио „To је рат“. Јовић и Кадијевић су тражили од делегата сваке републике да гласају да ли да дозволе увођење ванредног стања и упозорили их је да ће се Југославија вероватно распасти ако се не уведе ванредно стање. Ванреедно стање није уведено, СФР Југославија је убрзо нестала у облаку дима од барута.

oluja25. јун 1991. Словенија и Хрватска проглашавају независност и почиње рат у СФР Југославији. Два дана касније, јединице ЈНА кренуле су на Словенију  у намери да пониште ту одлуку. Настао је рат између припадника ЈНА  и словеначких територијалаца, које је предводио Јанез Јанша. Рат је трајао десетак дана. Приликом опсада војних база ЈНА у Словенији, дошло је до крвавих напада словеначких територијалаца на тада још увек регуларне војске у тим базама. Исход оваких напада је био већи број погинулих војника, који су били на ослуживању редовног војног рока а који су имали од 18-23 године. Словенија је међународно признање добила 19. децембра 1991.

У Хрватској до првих сукоба дошло је већ почетком 1991, У Пакрацу 1. марта, у Борову селу 2. маја, а током августа и септембра 1991, разбуктао рат између Срба и ЈНА са једне и новоформиране хрватске војске са друге стране. Најпре је самопроглашена Хрватска одузела Србима у Хрватској Уставом загарантован статус државотворног народа. Срби у Хрватској самоорганизовали су се како би заштитили своја легитимна права и животе. То је довело до формирања  Републике Српске Крајине 19. децембра 1991. као политичког израза воље Срба да остану на своме, у својој матичној држави Југославији. Међународно признање Хрватска је добила 15. јануара 1992.  Две акције хрватске војске посебно се издвајају. Прва је била 1. маја 1995. под називом „Операција Бљесак„, којом су хрватске снаге напале Србе у Западној Славонији која је била под заштитом снага Уједињених нација. За три дана, колико је трајала акција, убили су око 300 људи, а протерали преко 15.000 Срба са вековних огњишта у Западној Славонији. Друга је акција „Олуја“ коју су хрватске војне снаге спровеле 4. августа 1995. и током које су заузеле Книн, престоницу Републике Српске Крајине. Олуја је трајала четири дана, из РСК је тада избегло око 300.000 Срба. Хрватска је међународно признање добила 19. децембра 1991

29. фебруар, 1. март 1992. одржан је референдум о независности Босне и Херцеговине. У Сарајеву је 1. марта Рамиз Делалић, припадник Зелених беретки, пуцао на српску свадбену поворку у Башчаршији и убио младожењиног оца Николу Гардовића. Крвави рат је трајао до 14. децембра 1995. Међународно признање Босна и Херцеговина је добила 6. априла 1992.

30. мај 1992. Савет безбедности Уједињених нација Резолуцијом 757 увео је међународне санкције Савезној Републици Југославији. У више наврата санкције су новим резолуцијама прошириване и пооштраване, да би званично биле укинуте 2. октобра 1996. Резолуцијом 1074. Конкретан повод за увођење санкција био је рат у Босни и Херцеговини, пошто је Савет безбедности УН оценио да је СР Југославија умешана у тај сукоб. Треба истаћи да су по свеобухватности и оштрини, уз изузимање војне интервенције, биле су то најтеже казнене мере које су УН икад предузеле против једне земље.

22. април 1996. помало непримећено за ширу јавност почели су сукоби на Косову и Метохији. Неки сматрају да је тада и почео рат на КосМету. Око 150 албанских терориста је 1996. отпочелоп оружане нападе у Приштини, Вучитрну, Косовској Митровици, Пећи, Сувој Реци, Подујеву и другим местима на Косову и Метохији. Највећи део наоружања које су терористи користили је потицао из Албаније из опљачканих војних складишта. Сукоби албанских терориста и сепаратиста са представницима војске и полиције трајали су до 1999.

23. марта 1999. Слободан Милошевић, тадашњи председник Савезне Републике Југославије, одбио је званично захтев, а заправо ултиматум, да стране трупе под вођством НАТО Алијансе уђу на Косово и Метохију.

dani nato kulture24. марта 1999. почело је бомбардовање које је трајало 78 дана. Тог пролећа 1999. НАТО Алијанси је читава Србија, укључујући и цивилне објекте, била легитимна мета. На Србију је лансирано 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона уз то изручено је и 156 контејнера са 37.440 “касетних бомби” са 350.000 касетних подпројектила, такозваних “бомбица”. Тог пролећа је погинуло 2.500 људи, од тога 89 деце! Од тог пролећа појава малигних леукемија и лимфома у нашој земљи повећана за 110 одсто, док је учесталост појаве свих тумора заједно, и леукемија и солидних тумора– карцином дојке, грлића материце, плућа и дебелог црева, повећана за 20 посто. Ти проценти нису коначни јер латентни период за леукемије и лимфоме износи седам и по година, док је за солидне туморе тај период у просеку 15 година.

9. јун 1999. на војном аеродрому код Куманова је потписан Војно-технички споразум или Кумановски споразум који је означио је крај НАТО бомбардовања СР Југославије. Споразумом су прекинути ваздушни удари НАТО, а дан касније у Савету безбедмости је усвојена Резолуција 1244.

5. октобар 2000. у Београду су се догодиле „промене“. „Спонтано“ окупљање народа који је захтевао да власт призна пораз и победу опзиционог лидера на изборима претворило се у рушење, паљење, крађу и – промену власти. Тог 5. октобра у Србији је инсталирана демократија.

1. април 2001. у вили на Дедињу у којој је живео са породицом ухапшен је Слободан Милошевић, бивши председник Србије и СР Југославије под оптужбом да је током десетогодишње владавине злоупотребљавао положај и тиме прибавио корист са себе и СПС на чијем је челу био.

28. јуна 2001. свега 12 година после легендарног газиместанског говора Слободан Милошевић је из Београда послат за Хаг где му је пред Трибуналом почело суђење за ратне злочине. Као пакет, са све машницом Ђинђић и остатак ДОС-а на чијем челу се још увек налазио Војислав Коштуница, су бившег председника Србије и СР Југославије испоручили Хашком трибуналу. У том казамату формираном да би се оправдало етикетирање Срба као геноцидног народа Милошевић је под сумњивим околностима и скончао непуних пет година касније.

21. фебруар 2003. Војислав Шешељ је отишао у Хаг. У хашком казамту провео је 11 година, осам месеци и 16 дана. Толико је трајало суђење за, фактички, говор мржње. Пуштен је на слободу до изрицања пресуде – 12. новембра 2014. У међувремену је тешко оболео.

12. март 2003. у Београду је убијен Зоран Ђинђић, тадашњи премијер Србије. О Зорану Ђинђићу сам писала више пута. Укључујући и текстове „Смрт све брише“,  „Речи су оно што остаје“,Историјски 12. март„. Зато овога пута само линкови.

17. март 2004. Шиптари су на Косову и Метохији организовано почели нови терор над српским живљем. Тада су се на мети нашли Срби, њихова имовина, споменици културе и светиње Српске православне цркве. У албанској, мартовској „олуји“,страдало је све што је српско. Био је то наставак великог погрома, започетог у лето 1999. Овај мартовски одвијао се пред очима 20.000 НАТО војника и то на Космету који је под протекторатом Уједињених нација. Епилог њихових акција је био страшан. Убијено је 10 Срба.Повређене су 954 особе. Етнички је очишћено шест градова и девет села. Протерано је 4.012 Срба. Уништено  је 935 кућа. Попаљено 35 цркава и манастира – 18 споменика културе. Срушено 10 школа, Домова здравља и Пошта.

11. марта 2006. у тамници хашког казамата преминуо Слободан Милошевић. Његови посмртни остаци су допремљени у Београд 15. марта 2006. Ковчег са телом Слободана Милошевића је  био изложен у београдском музеју „25. мај“, делу Мзеја историје Југославије на Дедињу до 18. марта кад је организован испраћај на платоу испред Скупштине коме је, према проценама полиције, присуствовало око 80 хиљада људи. У 12 часова, тело Слободана Милошевића је пренето у Пожаревац где је од 14 часова било изложено у сали Скупштине општине. Више десетина хиљада људи сачекало је поворку на централном градском тргу у Пожаревцу, а поворка се потом упутила ка гробници направљеној у дворишту куће Милошевића, испод стабла липе. Ковчег с телом Милошевића је без икаквих верских церемонија спуштен је у земљу у 17:50 часова.

30. јун 2006. Хашки трибунал је Насера Орића, који је, између осталог, предводио покољ Срба у месту Кравице, осудио на две године и одмах пустио на слободу. На православни Божић 1993. муслиманске снаге из Сребренице су у Кравици убиле 49, раниле 80 српских цивила и војника, а седам их је нестало. Њих петоро још увек није пронађено. Муслиманске снаге од око 3.000 војника предвођене Насером Орићем напале су село које је бранило мање од 300 припадника сеоске страже. Село је опљачкано, запаљено је 688 српских кућа, око 2.000 помоћних и 27 друштвених објеката. Око 1.000 становника остало је без дома, а готово сигурну смрт су избегли пробијањем кроз сметове према Дрини. Без једног или оба родитеља остало је 101 дете. Најмлађа жртва био је четворогодишњи Владимир Гајић. Најстарија Мара Божић имала је 84 године. Током рата црква је сравњена са земљом, гробља уништена и гробови прекопани.

17. фебруар 2008. Албанци су прогласили независност Косова и експресно добили признање и подршку дела међународне заједнице који се оглушио на кршење Резолуције 1244. Тако је Србији, без анестезије, ампутиран део тела. И то не било који део. Ампутирали су јој срце.

21. јул 2008. у Београду је ухапшен Радован Караџић, први председник Републике Српске. Хашком трибуналу, где му се суди за ратне злочине, изручен је 30. јула 2008.

26. мај 2011. у Лазареву код Зрењанина ухапшен је Ратко Младић, генерал Војске Републике Српске. Хашком тирбуналу, где му се суди за ратне злочине, испоручен је 31. маја 2011.

16. новембар 2012. Жалбено веће Хашког трибунала ослободило је Анте Готовинну (првобитно осуђеног на 24 године) и Младена Маркача (18 година).

29. 11. 2012.  Хашки трибунал је ослободио кривице Рамуша Харадинаја који се доводи у везу са злочинима шиптарских терориста на подручју Косова и Метохије, као и са трговином људским органима.

 

nekad i sad20. март 2015. у Бриселу Ивица Дачић, шеф дипломатије, и Братислав Гашић, министар војни,  озваничили ИПАП – Индивидуални акциони план – по коме војници НАТО имају слободан транзит кроз Србију, могу да користе српску војну инфраструктуру и заштићени су посебним статусом док бораве на територији Србије.

Те 1941. нацистичка Немачка није тражила прелаз ни превоз својих трупа преко територије Југославије, али се народ, потпомогнут страним службама, побунио и свргнуо власт.

Ове 2015. власт оно што је остало од државности Србије баца пред ноге НАТО Алијанси, која је 1999. током 78 дана урнисала Србију и све оне који су тог пролећа били у овим крајевима, даје јој апсолутну слободу кретања и својеврсни имунитет за чланове НАТО снага , и то представља као успех и нешто што је за добробит српског народа.

20. март 2015. питам се да ли живим у неком нискобуџетном филму, имам један од најгорих кошмарних снова или смо сви заједно кажњени да овоземаљски живот проведемо на овај начин – посрамљено, понижено, преварено, изманипулисано, продано, издано…

 

Кажу да на Балкану „сваких 50 лета избија рат“. Рекла бих и чешће. Практично у свакој фамилији у Србији и деда и отац и унук су учествовали у неком рату. За све те године изгубили смо много људи. Према проценама Србија је, у односу на број становника, поднела највеће жртве у Првом светском рату, а тако је било и у свим наредним сукобима. Само луд човек би помислио да неко у Србији прижељкује, призива рат. Посебно не у ситуацији кад војске, практично, нема, кад је полиција приватна својина власти.
Али, ипак, не могу да схватим ни нашу равнодушност. Дешавају нам се страшне ствари. Крши се Устав. Крше се закони. Корак по корак укидају права на слободу говора, слободу мишљења. Све више нас затварају у својеврсни гето у коме се они који још увек имају своје мишљење, постављају питања, обележавају као фактори нестабилности, деструктивне и ретроградне снаге. Земља се поклања коме и како хоће.
А ми и даље ћутимо.
Докле?

Advertisements

Коментари на: "Некад и сад" (6)

  1. Не сећам се шта сам ти ономад одговорио… Али – нека си објавила. Нека си, хвала ти…

    • Сама чињеница да си га прочитао преко телефона била је довољна подршка да текст у једном тренутку угледа светлост дана. Не морам ни да ти кажем колико Твоја подршка значи…

  2. Хвала Вам да знам да још има Људи!

    • Јано,
      Хвала на посети и оваквом коментару. Добро дошли у Ивин свет.
      Свако добро.

  3. Имате моју подршку!
    Што више људи прочита то, веће су шансе да друштво оздрави и почне да прави уређену и нормалну државу.

  4. Фали ти прогон ћирилице, 1954, 1970-74…
    Прогон ћириличних писаћих машина у ЈНА и државној управи…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

ipokeva.wordpress.com/

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

Магацин

Национални портал

%d bloggers like this: