tviter7000Прва вест коју сам видела јутрос је она о „јединственом обележавању 11. јула“. Судећи по тексту тог датума ће се 7.000 људи наћи на платоу испред Народне скупштине Србије с циљем да се на јединствен начин обележи „20. година од геноцида у Сребреници“. Иницијатор је Душан Машић, а акцију је покренуо преко свог Твитер налога.

Мало је фалило да повратим.

Нема потребе да идем у детаље да с годинама све више људи сумња у ту „истину“ о Сребреници. Још 2009. је емитован норвешки филм о Сребреници у коме се јасно види да и поједини припадници муслиманског ентитета у БиХ сумњају у званичне верзије догађаја и наводе примере како су им из Сарајева сугерисали да се жртвује одређен број муслимана зарад војне интервенције, на шта главни људи из Сребренице нису пристали. Онај ко жели може много тога да пронађе на интернету везано за тему Сребренице и да се увери да није све тако црно-бело тј да нити је то тај број, нити је то био геноцид нити су Срби искључиви кривци.

Но, није Сребреница као феномен пропаганде овде главна тема. Разлог за писање је нешто друго. Та, мени још увек несхватљива потреба да се додвори другима, пљуне на своје, пропагира нешто за шта није до краја јасно шта је.

Да се разумемо, не негирам да су у Сребреници погинули припадници муслиманске вероисповести, али њихова смрт није била резултат геноцидног деловања, етничког чишћења већ ратни сукоб. Тамо није убијено преко 8.000 цивила него, процене су, 1.500-2.000 људи који су погинули у војним окршајима. Сами муслимани су коментарисали да се број становника Тузле повећао за око 8.000 људи, што се подудара са неким плановима о исељењу муслимана из Сребренице у циљу припремања терена за причу о геноциду. Својевремено се причало и писало и о томе да је 3.000 људи са списка гласало на првим послератним изборима у БиХ.  О свему томе сам писала у тексту „Фабриковање историје“ па ко жели може да мало сврати у архиву. Док сте тамо могли би да баците око и на текст Снага сребреничког маркетинга,

Оно што мени највише смета у иницијативи овог новинарског мага је чињеница да ће дати све од себе да анимира 7.000 људи да леже испред Народне скупштине у знак сећања на маркетиншки подухват Сребреница, а прстом неће мрднути да на исти начин обележи бар једно страдање Срба у неком од ратова. Кад се већ закачио за Сребреницу и наводни геноцид, могао је да се информише о злочину у Кравицама, Скеланима, али целом том подручју око Сребренице, средњем Подрињу, и да сазна да су муслиманске снаге само у овом делу убиле око 3.400 Срба, махом цивила.

Могао је да се распита о „Бљеску“ и сазна да су у избегличкој колони Срба, који су се спашавали пред хрватском војском и полицијом, на путу према слободној територији у Републици Српској убијена или нестала 283 лица, међу којима је 57 жена и деветоро деце. Тада је српски збег био гађан авионским бомбама, маљуткама из хеликоптера, топовским пројектилима, али и снајперским мецима. Рањеници су или гажени тенковским гусеницама, или докрајчени ножевима.Они који нису могли или нису желели да напусте своје домове, мали број њих који је преживео, био је смештен у логоре за цивиле. Српска имања су тада опљачкана, а српске светиње су опљачкане и уништене.

Или о „Олуји“ и да сазна да су за четири дана колико је трајала ова акција, хрватске снаге убиле 2.650 српских цивила. Стотине хиљада је оних који су морали да напусте своја вековна огњишта не би ли сачували животе.

Ова три примера су само она најпознатија из ратова ’90-тих. А, има их много. Превише за један народ.

Аутошовинизам је, дефинитивно, српско проклетство. У Србији је превише оних који су, неким чудним смислом за хумор, рођени као Срби. Оних који мрзе и Србију и српски народ. Оних који чине све да се додворе другима, а то најчешће раде тако што пљују своје, понижавају своје, демонизују своје. Ти и такви ће увек устати за Сребреницу и сличне маркетиншке подухвате, али никад прстом неће мрднути за било шта што има везе са Србијом. За њих су сви други битнији, невинији, поштенији, већи мученици од било ког Србина. За њих су туђе жртве за жаљење, а српска голгота је, ваљда, и требала да се догоди.

Оно што мени највише смета у оваквим „акцијама“ је како нико никад од тих новинарских магова, вајних интелектуалаца, бораца за правду, слободу, равноправност, бораца за поштовање жртава, бројних невладиних организација које без икаквих проблема ординирају по Србији, како нико од њих никада није упалио бар једну свећу за бар једну српску жртву?

Како никада никоме од њих није пало на памет да се окупе, издају саопштење, ураде неки перформанс у част српске нејачи, српских цивила?

Како нико од њих никад није урадио ништа да скрене пажњу светске јавности, али и ове наше учмале, продане, на оно што су наша Браћа и Сестре у Републици Српској Крајини, Републици Српској, на КосМету преживели?

Како никад нико од њих није тражио правду за Србе?

Како је могуће да су највећи србомрсци у ствари припадници овог народа?

Е то је оно од чега се мени окреће желудац, баш сваки пут…

Advertisements

Коментари на: "Већи муслимани од Мухамеда" (27)

  1. Ja često volim da kažem da se Srbin ne rađa, Srbin se postaje. Srbin nije nacija, to je stanje svesti. Ovi autošovinisti su primitivci, koji se prodaju za sve i svašta. Daleko su oni od srpstva. Mogu oni da se izjašnjavaju na popisu da su Srbi, ali Srbi nisu.

    • „Srbin se postaje. Srbin nije nacija, to je stanje svesti“ – одлично речено. Цео коментар је „капа доле“. Хвала.
      Диван је осећај вратити се у комшилук…

    • Не верујем да се ни на попису тако изјашњавају. Они мрзе своје порекло, мрзе саме себе. И ту мржњу крију под велом имагинарне љубави према некоме другачијем и другом: истом полу, другој нацији, било чему…
      Ипак, из мржње никада не може нићи љубав… Ако не заволим себе и сопствено спасење, нећу моћи да заволим ни друге, јер и њих морам волети “као самога себе“… Ако презрем самога себе, па како ћу волети икога другог?

  2. žrtve nemaju ni veru ni naciju. žrtve su žrtve. ubijene. kao što ni zločinci nemaju ni veru ni naciju. zašto autor(ka) ima problem s tim da neko ko pripada njenom narodu i veri poštuje NEDUŽNE žrtve DRUGIH NARODA?

    • Поштовани,
      лепо сте то рекли, немају ни веру, ни нацију, жртве су жртве. Али, опет, некако увек српске жртве су мање жртве од других.
      Ауторка нема проблем са жртвама друге вере, али има проблем са тиме да се жртве народа коме она припада сматрају колатералним штетама, негирају и минимизирају. Има проблем са тим да нико од оних који се моле за жртве других народа, скрећу пажњу на њих, траже правду за њих никад нису скренули пажњу на жртве народа коме и сами припадају, затражили правду за те невине људе који су убијени само зато што су Срби, само зато што су православци. Знамо сви да је током ’90-тих година и те како било злочина над српским народом.
      Свако добро.

      • „Marko Miljanov, sin pravoslavnog Srbina i Albanke katoličke vere, koji je tek u 50. godini naučio da čita i piše u „Primjerima čojstva i junaštva“ je napisao da je junaštvo braniti sebe od drugih, a čojstvo druge od sebe.“

        • Која је сврха наглашавања ком народу припадају и које вере су родитељи Марка Миљанова, или било кога другог? Човек се не вреднује по пореклу, имовинском стању, образовању, вери… Бар не би требало…
          Да, то је одлична мисао. Камо среће да су је се придржавали ’90-тих година…

        • Ovde je nacionalna pripadnost roditelja Marka Miljanova naglašena u svrhu potenciranja nacionalne tolerantnosti. Njegovo vaspitanje nije bilo uslovljeno nacionalnošću, nego ljudskošću. O tom sve vreme govorim. Ne mora se mrzeti sve što je drugačije ili što nismo spremni ili sposobni da razumemo, zar ne? A iz NASLOVA vašeg teksta izbija netrpeljivost (mržnja?) prema M(m)uslimanima… ili grešim… kao i prema novinaru Mašiću…

        • Грешите. Нисам неко ко мрзи. Не желим себе да трујем тако лошом емоцијом.
          Текст је реакција на то да сви, па и они који су рођени као Срби, који живе у Србији, праве селекцију међу жртвама. Г-дин Машић, Жене у црном и неке сличне НВО су ти који праве селекцију, бирају које жртве ће да подрже, којим жртвама ће запалити свећу. Они праве разлику и међу мртвима. Овога пута је Сребреница. Пре тога су били карикатуристи. Пре тога навијач Брис Татон. Нико од њих ниједном, бар ја то нисам чула, није ни споменуо српске жртве. Понашају се као да су заслужили да буду убијени. Ако траже правду за Анту, Фату, Сенада, онда истим жаром требају да је траже и за Милицу, Душана… Они праве разлику. Вама је жртва жртва, али њима није. Вама нема ни веру, ни припадност народу, али њима има. И то је оно што смета. Зато кажем да су вечито већи католици од папе, или у овом случају муслимани од Мухамеда.

          Мене редовно „пљују“ јер наводно мрзим, а није тако. Видите ја у цркви палим свећу за здравље свих који ме воле, али и свих који ме не воле. За покој душе мојие фамилије, пријатеља, мученицима из народа коме припадам, али и свим невинима који су главом платили без обзира на веру, без обзира на то ком народу припадају. И то је моје кућно васпитање на националној основи које ми каже да волим, чувам своје, али поштујем туђе.
          Проблем је што многи још увек не желе да схвате да то што сам националиста не значи да мрзим. Научена сам да народ коме припадам, вера којој припадам признају само љубав. Никако мржњу. И тако живим.
          Свако добро.

        • Možda grešim… A, možda ste Vi pogrešili što ste svojim tekstom čitaoca doveli u situaciju da nešto „može pogrešno da shvati“.

        • „Шта је писац хтео да каже?“ – је питање које се најчешће поставља после прочитаног. Нико не може да да гаранције да ће баш свако разумети причу на прави начин, разумети шта је аутор мислио. Свако је схвата онако како је њему блиско.
          Свако добро.

    • Зато што на овим просторима изгледа само српске жртве немају ни веру, ни нацију.

  3. Ко жели да се информише наравно да може на интернету да пронађе више изора и да се према догађају одреди. https://www.delfi.rs/_img/artikli/2014/05/srebrenicka-podvala-pdf.pdf

  4. najbolja potvrda da sam sve vreme u pravu je besomučno „lupanje“ minusa na svaki moj komentar- na taj način samo potrđujete da sve što ne razumete ili ne možete da shvatite- mrzite. ali, to nije moj problem, nego vaš. https://znamdanikonecita.wordpress.com/2015/02/13/mrznja-je-privilegija-neukih-i-glupih/

    • Томиславе,
      не знам на чију је адресу ово око минуса јер ја нити „лупам“ плусеве нити минусе. Све што мислим напишем у тексту или коментару. Не требају ми плусеви или минуси. Уз то, веровали или не, постоје људи који читају овај блог и „лупају“ минусе и на моје коментаре. И ја немам проблем са тим да се неко не слаже са мном. Ви очигледно имате.
      Што се тиче мржње, неразумевања у мом случају сте много омашили. Али, ја то не видим као проблем јер ми Ваше мишљење о мени ионако није битно.
      Свако добро.

  5. Бити српског рода није уопште једноставно, лако. Превелико је то бреме, има људи који са тим притиском не могу да се носе. Зато оду линијом мањег отпора…ја им не замерам, у ствари, ја их не примећујем. Тако се браним, успешно, од мучнине. Мучнина је бенигна, малигна је наша, српска склоност ка забораву.

    • Видиш по објавама тј по томе што их последњих месеци и нема као ранијe да их и ја игноришем, до одређене тачке. А, онда више не могу па нешто и објавим…
      Да, та склоност забораву се показала као погубна. Срби као ниједан народ склони су колективној амнезији…

    • Леп коментар… 🙂

  6. Солидан текст, честитам!
    Драго ми је да се повећава број самосвесних и самомислећих младих људи у Србији.

    Радознао сам: зашто је име блога у латиници кад је све остало на ћирилици?

    • Хвала. Добро дошли у Ивин свет.
      У овој авлији и око ње има доста оних који мисле патриотски…
      Име ја на латиници да би га лакше пронашли у претрази.
      Поздрав и свако добро.

  7. Иво… Одличан!
    Можда нема директно везе са твојим текстом, али написаћу:
    На радију 202 свако јутро иде рубрика 1001 траг која се завршава речима из Завештања Стефана Немање: „Зато љубите, чедо моје, своју пјесму и свирку као душу своју. И пазите добро да вам пред кућом никад не засвира туђа пјесма и заигра туђе коло.“
    Пре десетак дана на том истом радију тема у једној емисији била је толеранција, говор мржње… И неко од слушалаца је напао аутора рубрике 1001 траг како шири говор мржње наводећи те речи!

    • СуЗо,
      хвала на коментару и подршци.
      Знам одлично те поруке, чак их имам и на блогу. То је пример родољубља, нешто што би требало да буде обавезна литература за младе нараштаје… Немам речи, ако је то говор мржње онда људи имају тешке ломове у мозгу…

  8. Ивинсвет: „Име ја на латиници да би га лакше пронашли у претрази.“

    Моје искуство каже да то више није битно – како год да се укуца у претраживач, он избаци одговарајући сајт. У највећем броју случајева.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

KevaiPo

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

какоЈЕЦАкаже

~разговори о српском језику~

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

%d bloggers like this: