Кад ставим на папир…


tabla_republika_srbija_granicaЈуче сам имала један разговор у вези потеза актуелне власти. Нешто што је кренуло као пошалица, бар сам ја капирала као пошалицу јер је деловало као контрирање зарад приче, прерасло је у озбиљан сукоб мишљења. Испоставило се да саговорник заиста сматра да је актуелна власт добра, да има већину што значи да Србија подржава ту и такву политику, и да власт вуче праве потезе. Једина замерка била је да тренутни господар Србије сувише себе ставља у први план.

На моју опаску да нема апсолутну власт јер на изборе није изашао велики број грађана, да странка чији лидер води Србију нема подршку већег дела грађана Србије, што говоре и статистички подаци након избора, речено ми је да, с обзиром да се нико не буни, значи да се Србија слаже са политиком.

На запажање да је „победа“ на изборима извојевана причом од које се аутоматски одустало, алудирајући на све оне приче о преиспитивању свих уговора и споразума, свих продаја, приватизација, причи о Косову и Метохији, преиспитивању потписаних споразума, непризнавању отимачине и сличног, речено ми је да раде само оно што су и они пре њих.

Тај аргумент „исто су радили Слоба, Ђинђић, Тадић…“ је најчешће употребљаван, али и то да је „Косово изгубљено давно, да га није продао Вучић“, „да кад притискају повериоци мораш да се сналазиш и враћаш дугове и да је нормално да се продају и Телеком и Ер Србија и Аердром…“

Тог тренутка сам рекла:

– Имамо супротне погледе, нема сврхе да причамо, закрвићемо се.

И за мене је дискусија била завршена.  Више нисам причала, али сам остатак вечери провела размишљајући о том разговору.

Можда ја јесам у мањини. Можда и имам искривљену слику. Можда ја грешим и не видим тај напредак, бољи живот, просперитет. Можда је проблем у мени.

Кад сам у дилеми најчешће ствари „стављам на папир“. Кад се гледамо очи у очи лакше приметим неке своје заблуде.

Кренућу од КосМета. На овом блогу се много тога врти око Косова и Метохије, па је некако логично да крећем од њега. Хајде да пробам да ствари гледам из њиховог угла. Оних који мисле другачије од мене. Кажу да су Косово и Метохија одавно изгубљени. Да их није изгубио Вучић. Чак ни Слоба. Да су КосМет продали они који су живели на њему продавајући земљу Шиптарима. Да су на КосМету остали само они који или нису успели да продају земљу, или нису имали где да оду. Да је сулудо да се ми бунимо кад се они који су отишли са КосМета не буне, кад су они равнодушни. Да је сулудо да трпи цела земља због пар процената терторије и становништва. то није вредно жртвовања целог народа.

Заборавимо на историјски, културни, верски значај Косова и Метохије. Заборавимо на све што има везе са патриотизмом. Гледајмо без емоција. КосМет је отет. Ми ћемо аминовати ту отимачину. Мислите да ће то бити крај? Не. Следе отимачине Рашке, у којој већ шетају милитантне групације, Војводине, коју ће распарчати Хрватска и Мађарска, та нова држава формирана на територији КосМета ће тражити југ Србије. Врло брзо Србија ће се свести на Београдски пашалук. Ја сам рођена у Београду. Моји јесу дошли са југа Србије, али сам ја рођена овде. По логици ствари, ових савремених Срба, требало би да ме буде баш брига шта се дешава ван мог града јер, искрено, немам амбиције да живим ни у Новом Саду, ни у Нишу, ни у Новом Пазару, ни у Крагујевцу, Суботици, Косовској Митровици, Приштини, Ђаковици… Живим у Београду и не видим себе ни у једном другом граду, али то не значи да ниједан други град не треба да буде Србија. Та ограниченост типа „боли ме уво за Косово, ти као планираш да живиш у Војводини, баш ме брига за Пазар“ мени су језиви. Та бахатост према Отаџбини, по систему нисам ја угрожен баш ме брига, нас је коштала много. Република Српска Крајина је пала. КосМет је отет. Отимају Рашку, Војводину, а ми треба да ћутимо јер нисмо директно угрожени. Коментари типа да ће, ако пробају да им отму њихову кућу на прагу ће их дочекати пушком ме асоцирају на две ствари. Прво, и они у Републици Српској Крајини и они на КосМету су пушку узели да би одбранили кућни праг. Не да би отишли негде и отели туђе. Бранили су своје. Али су бранили и наше знајући да ако отму њихово апетити ће им порасти па ће отимати даље, све док не стигну до мог, твог и његовог, београдског прага. Друго на шта ме асоцирају коментари типа „чекам их са пушком на мом прагу“ је песма „Прво су дошли“ која се приписује пастору Martin Niemöller, а која говори о ћутању и нереаговања немачких интелектуалаца након успона и доласка нациста на власт. Ово је једна од верзија које се могу пронаћи на интернету.

Када су нацисти дошли по комунисте,
ја сам ћутао;
јер нисам био комуниста.

Када су затворили социјалдемократе,
ја сам ћутао;
јер нисам био социјалдемократа.

Када су дошли по синдикалце,
ја се нисам побунио;
јер нисам био синдикалац.

Када су дошли по мене,
није преостао нико да се побуни.

Бојим се, драги моји Срби које је болело уво за Републику Српску Крајину, Републику Српску, и које сада боли уво за КосМет, Војводину, Рашку и све остале делове и градове Србије у којима не живите, да кад дођу на ваш кућни праг неће бити никог да вам помогне да га одбраните. А ви тада нећете имати где да одете јер Отаџбине више неће бити.

Аргумент „исто су радили Слоба, Ђинђић, Тадић“ је један од, такође, најчешћих кад поставиш питање о аферама, корупцији, постављању некомпетентних људи на одговорне позиције. Тад чујете оно „Тога је било и раније!“. И, као, то је то. Шта се сад ти правиш паметна кад су то радили и ови пре њих. Нису то они измислили. Слажем се, нису они измислили, било је тога и раније, али, ТО НИЈЕ ВАЉАЛО НИ РАНИЈЕ И ЗАТО СМО И МЕЊАЛИ! Ти исти који су сад на власти су критиковали што су некомпетентни људи на одговорним позицијама. Ту мислим и на министарства и на директорске позиције. Људи се у фирмама постављају не по знању, умећу, већ по партијском кључу. Позиције у министарствима се деле по нико не зна којој логици јер поједини министри немају никакве везе са областима о којима брину. Никога не понижавам, сваки посао, занат је поштен и вреди, али заиста бих била захвална ако би ми неко објаснио какве везе има керамичар са војском, како он може помоћи, допринети бољем функционисању војске. Ето, то нека ми објасне. Бар то.  Али без аргумента „било је тога и раније“. Слажемо се да оно раније није ваљало. Слажемо се да се нешто треба променити. Али то не значи да се промене људи, већ да се промени систем. Није довољно Перу заменити Жиком, тај Жика мора да зна шта треба да ради, да има бар неке везе са оним што му је поверено. А не да Жика замени Перу само зато што Пера на време није заменио партијску књижицу.

Аргумент „имају подршку већине“ пада у воду кад се погледа излазност на изборима 2014. као и проценат подршке коју су добили. Према званичним подацима Републичког завода за статистику на Изборе 2014. изашло је 53,09% од укупног броја бирача. Изборна листа коју је предводио актуелни премијер добила је 48,35% гласова. Логика, здрав разум кажу да је на тим изборима гласала половина бирачког тела, он је од те половине добио половину, значи, од укупног броја гласача добио је четвртину. Како је то подршка већине Србије? Половина Србије није ни гласала јер је проценила да нема за кога, да су сви исти, или нешто пето. Половина није ни изашла. И да, треба да се љутимо на оне који нису изашли јер су аминовали победу ових, али не можемо причати о подршци већине која је, фактички, четвртина.

Аргумент „не може све сам“ пада у воду јер није сам. „Победа“ на изборима му је обезбедила апсолутну власт. Једино су Слоба 1990. и Коштуница 2000. имали више посланика. Слоба је имао 194, а Коштуница 176. Вучић има 158. Такав однос снага омогућио му је да бира са киме ће да ради. Могао је на све најодговорније позиције да постави адекватне кадрове из своје странке. Способне и људе од поверења. И онда не би био сам. Био би окружен квалитетним, својим кадровима. Али, он то није урадио. Шта је урадио? Апсолутну власт је поделио  и другима, које је до јуче критиковао као неспособне. Не зато што је много добар човек, не зато што је свестан да у својој странци нема толико квалитетног кадра, већ зато што, иако ужива у апсолутној власти, не жели апсолутну одговорност. Јер, власт захтева и одговорност. А он не жели да буде једини кривац. Уз сјајан маркетинг себе велича и представља као јединог исправног савременог хероја, неретко и мученика, заслужног за све позитивне промене. Али, свестан тога да ће се  у једном тренутку тражити и кривци за оно што је урађено, или још горе, за оно што је требало да се уради, а није, он не жели да буде једини на коме ће се „сломити кола“. Овако ће имати алиби, други нису радили оно што им је поверено, није он могао да ради њихов посао, вешто ће избегавати и замазивати чињеницу да их је управо он поставио на позиције на којима нису радили довољно, нису радили квалитетно, нису радили ништа.

Аргумент „мора да продаје да би вратио туђе дугове“ је шупаљ јер не треба да прода будзашто и не треба да прода све по сваку цену ако већ подиже нове кредите. И шта ћемо кад више не буде имало шта да се прода? Продаће нас, земљу и народ? Или смо ми већ од раније продати? И шта је било са свим оним причама о преиспитивању продаја, приватизација, о објављивању уговора? Одговоре нисмо добили, али смо добили нове уговоре, нове приватизације, продаје о којима знамо врло мало.

Аргумент „буните се што помаже у спашавању, а да не помаже опет би га критиковали“ не пролази због здравог разума. Премијер је власт. У Србији он је апсолутни владар, да се не лажемо. Председник је… Не знам коју реч бих употребила, али је јасно да је он само ту да дочекује госте и дели оредење. Премијер је онај који је владар Србије. Да ли је нормално да најутицајнија личност једне земље, човек који њом влада улази у сметове да вади  завејане, да се вози чамцем и скупља поплављене? Мислим да тога нема ни у холивудским бљузгама. Зна се шта ради лидер. Он као најутицајнији у Србији не сме себе да угрожава тако што ће гологлав, без рукавица вадити дете из смета или прихватати дете из поплављене куће. То је маркетинг. Јако лош. Приземан. Прихватам да су процене компетентних биле такве да ће то проћи код Срба, али ако је прошло код већине не значи да је прошло код свих. Не буни се нико што он „помаже“, овде је револт јер прво то је непоштовање функције коју има, он је премијер, не спасилац, и да одмах разјаснимо, овим не вређам спасиоце, напротив, спасиоци су људи који ЗНАЈУ шта треба да се ради у кризној ситуацији. И друго то је тактички смишљен потез који треба да прикупи политичке поене. Најчешће оне јефтине.

medijiАргумент „и раније је било контроле медија, посебно у Слобино време“ је смешно коментарисати. У то, како га зову, најцрње време за медије, у Србији су постојали „независни“ медији. Под наводницима су не зато што су били формирани од стране власти као тројански коњ, већ зато што је време показало да су били независни од власти у Србији, али да су имали своје газде ван граница наше земље. У време најцрњег медијског мрака постојале су ТВ и радио станице, постојале су дневне и недељне новине. Данас, мање-више, сви пишу исто. Ако неко и напише нешто против власти неће дуго. Против власти се пише на блоговима, интернет порталима, профилима друштвених мрежа. Али, и то је питање још колико дуго јер се све чешће сусрећемо са информацијама о привођењу на информативни разговор због статуса на друштвеној мрежи. Прихватам да сам у време најцрњег медијског мрака била још увек клинка, средњошколка, али се, заиста не сећам да је било овако униформисано. Да сви пишу исто, да сви мисле исто.

Она, мени несхватљива, потреба да су нон-стоп у медијима и да се појављују у неким нелогичним ситуацијама је посебна прича. Уз апсолутно разумевање и поштовање бола који је изазвала трагедија која се догодила, смрти младог човека, мислим да није нормално да министар полиције држи конференције за новинаре у вези саобраћајне несреће са смртним исходом после које је починилац побегао са лица места и на њој најави хапшење починиоца, именом и презименом. Он је министар полиције. То је саобраћајна несрећа каквих има онолико сваког дана у целој Србији. Да ли је то само мени ненормално?  Такође, мислим да није нормално да премијер на сва звона најављује хапшење човека за кога тврди да је највећи нарко-бос на Балкану, дајући му шансу да се дислоцира. Како је преко ноћи управо ТАЈ постао највећи, ако је до јуче ОНАЈ био број 1, а овај се није помињао, а за све време неко кога медији обележавају као нарко боса шета по Београду српске певаљке и старлете, алудира се да је у исто време на истом месту био са високим функционерима полиције, то је остало без објашњења. Мислим да сва та драма и холивудски заплети који се огледају у сензационалним конференцијама за новинаре, обраћањима јавности су апсолутно непотребни, шта више контрапродуктивни. Мени су одраз несигурности. Као да имају константну потребу да нас убеђују да знају да раде свој посао, да нису случајно на местима на којима јесу.

Афера око диплома је било и раније, али то не значи да је нормално да их има и данас. Новина су фалсификоване личне карте и отварање фантомских фирми са фалсификованим документима.

Улогу жртве не волим. Шта више презирем. Мука ми је од људи који себе представљају као жртве. А лидер увек све проба да окрене на ту страну. Њега критикују, њега пљују, њему смештају, а он се јадан само труди да најбоље одради свој посао. Он је тај који је жртва. Он је тај кога руше, а није ништа крив. Али, ако, нека, он ће и то да поднесе. Јер он је ту да истраје. И бори се, као Дон Кихот против ветрењача које га окружују. Монолози филмова „Б“ продукције.

И на крају, иако ћу се кад клинкем дугме „Објави“ вероватно сетити још нечега, али је време за крај, за неког ко тврди да је лидер свестан реалности на терену који се не либи да каже истину у очи, он је много тога избегао да каже. Ако је већ човек који има апсолутну власт и свестан је своје одговорности, и спреман да сваку одлуку, сваки потез одбрани аргументовано тврдећи да ради у најбољим интересима свих нас у ситуацији у којој је затекао земљу кад је преузео власт, зашто онда није сазвао неку конференцију за новинаре, обезбедио емисију у ударном термину и тада рекао шта је затекао? Јасно и гласно, без икакве шминке и ублажавања? Зашто је у власт позвао оне који су земљу довели у тешку ситуацију из које ни он не може да нас извуче?  Зашто није рекао шта може, а шта никако неће моћи да промени од онога што је најављивао да ће мењати? Ако су неки други признали отимачину Косова и Метохије зашто отворено није рекао да су му руке везане и да не може ништа да уради дипломатски, него се крије иза споразума? Ако су други све распродали за кикирики и кликере зашто није рекао да више немамо ништа? Ако су други подизали кредите под неповољним условима зашто то није обелоданио и рекао да и ово шаке јада што је остало морамо да продамо чим пре да не би тотално пропали? Ако Јужни ток није повољан за Србију зашто то не каже? Ако…

Зашто је обуо њихове ципеле и наставио њиховим путем који је критиковао, а који нам сад продаје као његово генијално решење за све наше проблеме?

Искрено, не видим да те ципеле и тај пут, било ко да их носи и иде њиме, могу Србију да одведу у боље сутра.

Advertisements

Коментари на: "Кад ставим на папир…" (10)

  1. Препоручујем:“КЊИГА О КОСОВУ“, покојног академика Димитрија Богдановића.
    Генеза Косметског питања у тој књизи је представљена јасно, хрнолошки, документовано и аргументовано.
    Поздрав Ива.

  2. Ниси сама… И ја се увек сетим да нисам сам. То је најбоље од свега. Узгред, твој саговорник ће за неко време бити онај који се први одриче свог Вође и љуби скуте оног другог. А ти и ја ћемо и за овог садашњег покушати да нађемо неко оправдање… То је разлика у више слојева, али да не објашњавам – то је разлика која ми прија. 🙂

  3. Mislim da sam zaljubljen u tvoju lojalnost ovoj drzavi koja je obicna laz … Ne volim vise Srbiju, zaista, gadi mi se, ne zbog politicara, vec zbog samog naroda, on mi se gadi … mrzis me sad? Ljubim te verna Ivo 🙂

    • Бане,
      само мала исправка, лојалност Отаџбини не држави. Нисам ја лојална Србији, као правном субјекту, већ Отаџбини.
      Не мрзим те, не умем, а и знам да узрок том осећању код тебе разочарење, још једно у низу, онај осећај издаје, немоћи. И знам да не мислиш заиста.
      Или, бар, наивно верујем да не мислиш 🙂
      Љубим и грлим :-*

      • Na otadžbinu i mislim,samo ne mogu više da je nazovem tako jer ona to meni zaista više nije … Gadi mi se i taj osećaj traje već neko vreme … dakle nije stvar nekog trenutnog besa … ovaj narod je potomak izdajnika i olosa … govna smo i to je to ….

        • Фаза или отрежњење, како год. Ја верујем да је фаза и да је привремено. Разочарење је огромно, и код мене је присутно, али верујем да докле год има бар један добар човекл међу нама има наде за цео народ.
          Нека сам наивна, нема везе…

      • I najbitnije zaboravih da ti kazem: Voliiiiim i ljubim!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

ipokeva.wordpress.com/

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

Магацин

Национални портал

%d bloggers like this: