Има, тако, дана кад не желиш да отвориш очи, слушаш вести, гледаш ТВ, читаш новине.
Има, тако, дана кад се скупи сва туга, кад осетиш притисак у грудима, једва дишеш и размишљаш да ли ће у теби нешто пући.
Има, тако, дана кад се изнова увериш у ону „Човек је највећа звер јер он једини убија из хира, задовољства“.
Мислим да не треба ни рећи шта је повод овом тексту. Вест се као пожар проширила и изазвала нови талас неверице, туге, очаја, немоћи.
Губитак једног младог живота, детета, је још један пораз нас као људских бића. Сазнање да међу нама постоје способни да почине такав злочин и да наставе да нормално живе своје животе мени је поражавајуће. Она нада да се болесници, монструми, убице могу препознати, да их увек нешто одаје, распршила се као балони од сапунице.
Кад сам чула вест сетила сам се једног стаховитог убиства које се догодило 1. децембра 1993. у Похорској кад су убијени Вера Жидић и њен син Давор који је имао само 13 година. Заправо, кроз главу ми је пролазило оно што је рекао Љуба Милановић, инспектор београдске полиције који је радио на случају „Похорска“, док се присећао испитивања убице.
– Кад смо га питали зашто си убио дете? Хајде мајку, убио си мајку на начин на који јеси да би ти признала где је новац, али зашто дете? Он је одговорио као, Ко га јебе, он је требало да буде у школи, није требало да буде ту. Ми кад смо то чули, мислим да никоме од нас два минута није могло да допре до свести шта је он рекао.
Та реченица „Ко га јебе, он је требало да буде у школи, није требало да буде ту. “ је нешто шт0 ми увек прође кроз главу кад чујем за убиство детета. Та реченица ме подсећа колико изопачена мора бити особа која убије дете.
Сам чин убиства је већ довољно тежак, мучан, несхватљив. Претпостављам да, чак и кад си у ситуацији да си нападнути и кад је то једини начин да спасиш своју главу, животе своје породице, људско биће има проблем да се помири са тим чином. Иако се некад могу пронаћи олакшавајуће околности за такав чин, за убиство детета не постоји ништа што га може објаснити, не постоје никакве околности.
Колико зло мораш да будеш да би убио дете?
Једна од ситуација кад многи жале за „смртном казном“, коју и ја подржавам баш због оваквих и сличних случајева. Међутим, данас ме је један коментар на друштвеној мрежи натерао да се замислим кад је овај вид казне у питању.
– Неко ће монструма да убије и да онда читав живот убиство носи на души? Да ли је то праведно?
Не. Није. Кад се погледа из тог угла, ни смртна казна није решење јер од невиног правиш убицу. Међутим, у случајевима убиства деце о тим последицама не размишљаш. Желиш правду, а у том емотивном стању чини се да је смрт убице једина прихватљива правда.
Код мене је у овом тренутку једна друга „борба“. Искрено, уопште не размишљам много о моралним последицама, преиспитивањима са којима би могли да се суоче онај ко је изрекао и онај ко је спровео смртну казну. Размишљам о нечем другом. Сматрам да смртна казна није решење јер је брза, лака. Убица не пати. Све је врло брзо готово. То је, на неки начин, „најбоља опција“ за њега.
Сматрам да онај ко убије дете заслужује да сконча у најгорим мукама. У овим ситуацијама се присећам свих оних сурових казни које су се некада давно спроводиле и код нас и у целом свету. И, ниједан казна ми није довољно адекватна злочину. Чак ни то што ми кроз главу пролази да ако некоме приредиш најгоре муке постајеш монструм попут њега ме не спречава да размишљам о томе како бих ја казнила убицу детета. Емотивно стање у коме се налазим блокира сва морална начела на којима сам васпитана. Блокира и онај хрићански, православни свет у мени који ме учи да никад другоме не нанесем зло.
И, што више размишљам схватам поражавајућу чињеницу:
За убиство детета, дефинитивно, не постоји одговарајућа казна.
ИвинСвет 
Коментари на: "Злочин и казна" (13)
Не постоји закон који може да обузда разврат и монструосзне аспекте људске психе. Колико год је законским одредбама и санкцијама кротили, толико је „маштовитија“ у својој наказности.
И, како ствари стоје, биће да је нада за објашњење ипак у дубинама неуробиохемије, а не у васпитању, запостављању, занемаривању, траумама из детињства…
Што, међутим, не значи да треба дићи руке од психотерапијских, васпитно-корективних и осталих психосоцијалних интервенција, напротив, али свакако треба предузети оне кореке који могу омогућити рану детекцију биогенетских дефеката и превентивне интервенције примарно базирати на том плану.
Казне, дакле, у конкретном случају, наравно, али много више труда, науке и добре воље у откривање правих протективних фактора и/или модалитета биомедицинских (и осталих) инетервенција које могу смањити ризик од оваквих или сличних догађаја у будућности
Поздрав Ива.
Пријатељу,
хвала за ово појашњење из стручног угла. Здрав разум је неопходан, посебно у ситуацији кад се осећају само немоћ и бес.
Поздрав.
Stanimir je potpuno u pravu, nije stvar u kazni koja svakako treba biti adekvatna. Potrebna je prevencija, ozbiljniji psiho-pregledi za vreme školovanja, kasnije kada se dobija vozačka itd … E sad, šansa da ova zemlja organizuje to na nekom iole ozbiljnom nivou je taman toliko velika koliko i da će razviti svemirski program. Mi imamo duboke sistemske rupe, ozbiljno neusklađen i neozbiljan rad institucija, pogotovo onih vezanih za mentalno zdravlje ljudi. Realno koliko ljudi sretnemo u toku dana i pomislimo da im i nije baš mesto „napolju“. Svi ti ljudi su potencijalni Đurići. Pre nekog vremena u susednom mestu je živela porodica sa sinom, psihičkim bolesnikom. Za njega iz meni nepoznatih razloga nije bilo mesta u ustanovama za lečenje takvih pacijenata. Svaki dan je maltretirao roditelje, a jednog dana je uzeo nož i počeo da ih seče, neko je zvao policiju. Kada su stigli iz kuće je istrčala njegova majka sva krvava i rekla „Ja sam mu majka, ja sam ga rodila, ubijte ga molim vas“. Policija ga je izrešetala kada je i na njih nasrnuo nožem, Vidite kada izađemo iz svakodnevnih maštarija kako smo mi sveta država, ponosimo se slavnom krvlju predaka a u sebi nemamo ni kap iste, ostaje ovo – realnost. Ovo je Srbija, puna nekakvih Đurića, kojima je sama tokom godina dopustila da se razviju. Pozdrav Ivo, ljubim te.
Нисам хтела да улазим у те психолошке апсекте јер није моја територија, али да нешто озбиљно не штима у тој области то је више него очигледно. Много је „случајева“ који нису под контролом. Нити су на терапији, нити су у некој установи. Да ли је проблем у малим капацитетима тих установа, или у томе што се психичким проблемима још увек не бавимо на прави начин. Због срамоте – шта ће рећи комшилук/фамилија, необавештености – није то ништа, мало је нервозан/а, многи су без адекватне терапије, многи никад не потраже помоћ иако је она очигледно потребна.
Мени је језиво колико је порастао број убистава. И у целини, али и унутар породице. Не сећам се да је тога било у тој мери кад смо ми били мали. А сада, скоро сваког дана наиђем на неки наслов типа „Убио жену/дете/мајку/оца па себе“, „Пресудила му после година злостављања“… Све чешће читамо о томе и бојим се као да смо мало огуглали на све.
И док су ранијих година обично уз име убице стајале одреднице „био је тих, повучен, свима се у згради јављао“, сада је све чешће „био је насилан, малтретирао је своје, често су се тукли“. Мајку му, где је закон, систем? Ако је већ показивао насилничко понашање, зашто нико није реаговао на време?
Бане, много је тих лоших ствари у систему, много је немара, много је окретања главе на другу страну. Много тога не ваља.
А, о томе какви смо постали, у склопу овог твог завршног коментара, ситуација од јутрос. Једна „госпођа“ у годинама је прокоментарисала у стилу
„Шта ради дете напољу у то доба? Добила је шта је тражила!“.
Знаш, не можеш да јој кажеш „Дао Бог да се и твојима тако нешто деси“ јер њена деца/унучад нису крива што је она будала, али остајеш затечен количином бездушности кад тако нешто може да изговори. Који поремећај у мозгу мораш да имаш да кажеш да свако дете које остане дуже напољу тражи да буде убијено?
Престали смо да будемо људи!
Љубим те…
Čuo sam davno da je Tesla jednom navodno rekao da nisu svi ljudi u ljudskom telu. Meni to zvuči kao SF, jer želim da mislim da svaki čovek mora u sebi da ima makar zrno ljudskosti. Ipak, kada čujem za ovakve grozote počinjem pomalo da verujem da ipak nismo svi ljudi. Na psiholozima i psihijatrima je da sada utvrde da li i u kojoj količini je ovaj ubica psihopata ili ima neke druge poremećaje ličnost. Ali, mene brine ono što je naveo Branislav, da svakodnevno viđamo ljude koji nisu baš „skroz svoji“. I možda i ne bih o tome mnogo razmišljao da nisam sa takvima imao lične kontakte ili duele. Iskreno se nadam da će nauka napredovati kako bi se na vreme identifikovali ovakvi likovi. Do tada neka nam je svima Bog u pomoći.
Психологијо смисла,
и ја силно желим да верујем да у сваком од нас има бар зрно људскости, али и код мене, баш као и Тебе, овакве ствари изазивају сумњу. Превише је оних који сигурно заслужују дијагнозу, али шетају слободно, живе међу нама. За многе од њих и не знамо да су психички оболели док се не деси нешто што здрав разум не прихвата…
Поздрав.
Meni je donekle mučno kada vidim komentare koji ovo povezuju sa “Srbijom“, “Srbima“, “srpskim mentalitetom“ i “državom koja ne postoji“.
To bi bilo u redu da je tako nešto normalna pojava u ovoj zemlji. Ali, zamislite – nije! Kada pomislite na ovakav zločin, sigurno u prvi mah nećete pomisliti na Srbiju, pa ni na zemlje Balkana, pa ni na istočnu Evropu, pa čak ni na zapadnu Evropu… Neki drugi kontinenti nam padaju na pamet…
Ovakvi ljudi se ne mogu predvideti, stoga se država koja ih nije prepoznala ne može okriviti za to.
Na žalost, ovakvi ljudi se STVARAJU i to na najgori mogući način: odsustvom LJUDSKOSTI u svemu oko nas. Stvara ih neoliberalni kapitalizam u kome nema mesta za čoveka, samo za profit i kapital. Stvaraju ih svi ovi zakoni koji štite nasilnike na uštrb dobre dece. Svi zakoni koji štiteći jednog nevinog oslobađaju 999 krivih.
Prijatelju potpuno si u pravu da ovakve incidente ne treba povezivati sa Srbijom i srpskim narodom. Koliko vidim čitajući medije, više ovakvih incidenata ima van Srbije. Mislim da je ovo planetarni problem, Stanimir je lepo objasnio koliko je tu nauka za sada dobacila. Nažalost, autošovinisti se izgleda kote ko zečevi i imaju ogroman prostor za komentare na portalima B92 i sl. Zanimljivo je da, kada se nešto loše dogodi u zemlji, odmah okrivljuju Srbiju, Srbe, neki balkanski mentalitet, primitivizam i koriste još mnogo suludih fraza. Ali, kada npr. neko iz Srbije osvoji prvu nagradu iz fizike na svetskom takmičenju nema ih nigde da pohvale istu tu Srbiju i srpski mentalitet. Nemoj da se nerviraš, rekoh već ranije u nekim komentarima na ovom blogu da je taj autošovinizam za duboka psihološka istraživanja. Ti ljudi zapravo prvo mrze sebe, a iskreno, meni je njih žao. Imati toliku mržnju u glavi, a živeti, pa to mora da je jako strašno.
Пријатељ ми је послао линк ка једној групи на друштевној мрежи, реч је о веганима. Сви коментари су били типа:
Није он случајно месар. Ко може да убије животињу може и човека. Ко једе лешеве ово се дешава…
Увек постоји нека група људи која за све криви неку другу. У свему види одличан повод да оспе паљбу.
Ово није „специјалитет“ Србије, далеко од тога. Али, ти који форсирају „Србију“ и „српство“ као кривце су исти они који за патриоте, националисте тврде да су заостали, глупи, да смрде. Они који мрзе то где живе, ком народу припадају као да славе кад се нешто овако догоди јер могу да истакну како се то дешава у „заосталој Србији“.
А, ово се не дешава због заостале Србије већ, како си лепо рекао, недостатка људскости. И то је то.
Ja sam možda i malo dosadan ali moram Ivo da se nadovežem na ovaj tvoj komentar. Većina vegana u Srbiji uglavnom ne zna zašto su vegani, tako da ne treba da te iznenađuju takvi komentari. Oni misle da su duhovno iznad nas jer ne jedu meso. Strašno glup stav. Imam par prijatelja koji su pravi vegani i sasvim su normalni, to ne ističu jer šta to nekog drugog briga šta oni jedu i ne bi im palo na pamet da lupaju ovakve gluposti. Sa ovom prvom grupacijom sam imao čak i duel tipa SPC je zatucana i protivi se njihovoh religioznosti itd. Koliko sam shvatio, ti takvi nazovi vegani su većinom neki Nju Ejdzeri i alergični su na sve srpsko, a puna su im usta Indije, a svaka druga rečenica im je neki citat iz Veda, o kojima blage veze nemaju. Ova prva vrsta pravih vegana su svi do jednog Srbi ili Srpkinje i Boga mi koliko sam primetio baš su ponosni što su Srbi. Od njih sam recimo čuo kako Sanskrit ima mnogo srpskih reči, da su Srbi značajan narod itd. Sve u svemu, opet imamo isti zaključak, neko se za nešto proglašava da bi mrzeo, a neki uče i istražuju da bi još više voleli. Pozdrav i ne zameri što ovoliko mnogo kuckam.
Психологијо,
овај коментар бих могла да потпишем јер имам неко слично искуство са веганима, оним старим и овим „модерним“ 🙂
Нема никакве замерке на опширност, напротив. Хвала Теби на коментарима. Волим кад се на блогу развије прича.
Поздрав и свако добро.
Pošto je kroz komentare sve rečeno i o prevenciji i o kaznama smatraj da sam ih sve potpisala.
Nisam za zversko ubijanje zveri iako je prvo osećanje koje osetim užasan bes. Neko je rekao: dobiće 8 godina „robije“ – pa da je bar robija i kamenolom, nego nam zatvorenici o trošku poreznika sede u hotelima sa 5 zvezdica. Goli otok sa kamenolomom – pa tako doživotno, to bih ja uvela kao kaznu.
Norveška ima interesantan zakon – zabranjeno je spomenuti ime čoveka koji je učinio zverstvo – jer on se ne ponaša kao čovek pa ne zaslužuje ni da ima ime. Sećamo se grozote od pre par godina, ali to je počinio ON, a ne neko imenom i prezimenom. Naši mediji su najveći problem – senzacionalističko i sad već mazohističko izveštavanje o detaljima, što zločina što sahrane, nagađanja, izmišljanja.. to je ono što me užasava. Inicijalima će označiti da je neko nešto počinio, a onda imenom i prezimenom nagađaju ko je vozio kola na mostu…i njih bih ja u kamenolom- možda je radikalno, ali nekada se znalo ko može da se bavi novinarstvom i koji su osnovni postulati tog posla: izveštavanje o događaju bez osuda i iznošenja sopstvenog mišljenja.
Za vegane, eh, nauka je dokazala da biljke međusobno komuniciraju i saopštavaju o patnji pri kidanju i otsecanju – pa vegani moraju da pronađu drugačija opravdanja za svoju „duhovnu uzdignutost“. 😉
Норвешки приступ ми се свиђа. Иницијали су више него довољни. Начин на који се најтежи злочини медијски покривају у нашој земљи је сраман. Праве „звезде“ од оних који су починили језиве ствари. Праве се прилози о томе где су живели, цела фамилија, комшилук, пријатељи се испитују у потрази за што интересантнијим детаљем како би прича добила ексклузивност.
Новинар је најексплоатисаније занимање, да не кажем занат у Србији. Данас свака шуша за себе каже да је новинар, а то што не зна да састави две простопроширене реченице није битно. Кад видим ко се све представља као новинар није ни чудо што је ова професија на лошем гласу, а њени представници све чешће добијају етикету „најгори шљам“. Знам доста оних старих новинара које је данас срамота да кажу чиме су се бавили или се још увек баве 😦
хехехе то сам и ја чула пре неког времена и исто сам помислила: како ће сад то да објасне 🙂