Недоречено…

Најтежа носталгија је кад ти недостаје неко ко никад није био твој.

Све чешће размишљм о том графиту који сам видела на оном далеком путовању, које је заправо било путовање у средиште мог бића. Мисли тада, неизбежно, крећу ка теби.

У глави засвира песма коју сам први пут чула код тебе и помислим како је тај Балашевић заиста махер да напише прави стих…

„…Ја знам да време увек узме своје, и не знам што би нас поштедело, ал мени, ето, ништа сем нас двоје није вредело…“

Иако се нас двоје никад нисмо ни уклапали у ову песму, због многих ситница које су временом расле и постајале све веће препреке за нас, негде смо је и ти и ја препознали као неку нашу. Она чији први тактови ће нас увек мислима окренути једно другом.

Најтежа носталгија је кад ти недостаје неко ко никад није био твој.

Имали смо погледе у којима се видело све.

Имали смо додире који су остављали врео траг на телу.

Имали смо сате разговора и дане ћутања.

Имали смо наш језик састављен од пар слова и три тачке.

Имали смо онај осећај припадности, кад коначно верујеш да за сваког од нас постоји неко с киме се идеално уклопимо у целину.

Имали смо жељу која је претила да нас преплави.

Имали смо емоцију које смо се обоје плашили јер је била од оних које те обузму и преузму контролу.

Имали смо и пар ситница, бар се у почетку чинило да су ситнице, које су временом расле и постајале озбиљан пртљаг. Онај који је био све већа препрека да двоје на прави начин постану једно. Струне које су те везивале стварале су најпре ситне бразде које су постајале све дубље, док се на крају нису претвориле у амбис, а ми смо остали на супротним странама. Увек ту, довољно близу да се видимо, на дохват руке, али опет далеко. Предалеко.

Имали смо… Хмм… Прошло време глагола „Имати“.

Данас имамо неке друге људе у нашим животима. Али остао је онај један трен кад се сретнемо кад све стане. Кад инстиктивно задржимо дах, осетимо као да је срце прескочило док нам низ тело пролазе жмарци. Остале су неке песме у којима препознајемо једну никад до краја испричану причу…

Не, није ово носталгија, ово је овај одвратни октобар у јулу. Ова досадна киша, сиво небо и…  проклети недоречени Балашевић који је увек ту кад не треба…